Ulazak Sjedinjenih Država u rat protiv Irana trebalo je da "promeni" Bliski istok oslabljenjem Irana i njegovih nuklearnih ambicija.
Za mnoge, rat bi takođe promenio svet zastrašivanjem Kine koja je u usponu i pokazao bi kako američka kontrola nad protokom nafte ostavlja Kinu ranjivom. I povećao bi odvraćanje suprotstavljanjem američke vojne nadmoći kineskom nevoljnosti ili nemogućnosti da spase svoje prijatelje.
Mesec dana nakon početka borbi, ova logika deluje pogrešno. "Ekonomist" je razgovarao sa diplomatama, savetnicima, naučnicima, stručnjacima i sadašnjim i bivšim zvaničnicima u Kini. Skoro svi oni vide rat kao ozbiljnu američku grešku.
Kina je stajala po strani, kažu, jer njeni lideri razumeju maksimu koja se pripisuje Napoleonu Bonaparti, navodno izgovorenu dok su njegovi neprijatelji napuštali uzvišenje kod Austerlica: "Nikada ne prekidaj neprijatelja kada pravi grešku."
Mnogi Kinezi kažu da će rat ubrzati pad Amerike. Američku agresiju vide kao potvrdu predsednika Si Đinpinga da se fokusira na bezbednost, a ne na ekonomski rast. I očekuju da će mir, kada dođe, stvoriti mogućnosti koje će Kina iskoristiti.
Prvo, stav u Pekingu je da Amerika napada Iran jer oseća da joj moć opada. Kao i Britanija u 19. veku, njeno impresivno prikazivanje vojne sile je u suprotnosti sa nedostatkom svrhe ili uzdržanosti. Predsednik Donald Tramp je odbacio savete stručnjaka, a njegov nedostatak strategije postavio je Ameriku na put neuspeha.
Trampova razmišljanja o kopnenoj operaciji su znak koliko lako jedan loše osmišljen korak može dovesti do sledećeg. Ako Iran padne u haos ili režim ostane na vlasti, Amerika bi mogla da provede godine boreći se sa požarima na Bliskom istoku.
Sve bi to odvratilo Ameriku od Istočne Azije gde će, ako bude kako Kina želi, biti oblikovan 21. vek.
Ovaj rat će takođe zabrinuti zemlje koje zavise od Amerike. Njihov saveznik ne samo da je postao manje pouzdan, već plaćaju za njegovu nepromišljenost skupim energentima i sirovinama.
Drugo, kineski zvaničnici smatraju da rat pokazuje mudrost Sijevog naglaska na negovanju samostalnosti u tehnologiji i robama, čak i kada su ti napori došli na račun ekonomskog rasta. Si se trudio da zaštiti Kinu od zatvaranja uskih grla. Stvorio je stratešku rezervu sirove nafte od 1,3 milijarde barela, dovoljnu za nekoliko meseci. Diverzifikovao je proizvodnju energije na nuklearnu, solarnu i energiju vetra, dok je održavao upotrebu domaćeg uglja.
Si je takođe investirao u sopstvena uska grla kao sredstvo odvraćanja od Amerike. Prošle godine, nakon što je Tramp eskalirao carine, zapretio je da će ograničiti isporuku retkih zemnih elemenata, vitalnih za elektroniku i zelenu tehnologiju. Iako će ovaj uticaj nestati kako Amerika bude pronalazila alternativne izvore, Si već traži nove tačke pritiska, uključujući vitalne farmaceutske molekule, neke čipove i logistiku. On želi da Kina dominira novim tehnologijama, kao što su kvantno računarstvo i robotika.
Na kraju, rat će stvoriti mogućnosti. Zemlje Zaliva i Iran će ponuditi unosne ugovore o obnovi. Mnoge zemlje zabrinute zbog budućih embarga u Ormuskom moreuzu želeće da kupe kinesku zelenu tehnologiju, uključujući opremu od proizvođača solarne, vetroelektrane i baterija.
Dok Amerika luta i toplo i hladno, kineski brend ciničnog ličnog interesa je barem pouzdan.
Kina takođe misli da može da iskoristi Ameriku. Oslabljen u Iranu, sa Trampom će možda biti lakše pregovarati. Na samitu u maju, Kina se nada da će postaviti temelje za sporazum koji će obuzdati američku upotrebu carina i kontrole izvoza i eventualno stvoriti okvir za kineske investicije u Americi.
Uprkos svemu, navodi "Ekonomist", postoji i razlog za nervozu. Ako Amerika razori svetski poredak koji je stvorila i u čijim okvirima je Kina napredovala, svet će postati nestabilno mesto u kome se Peking neće dobro osećati.
Suočena sa tehnološkim i političkim promenama, Amerika je više puta pokazala izvanrednu sposobnost da se ponovo izmisli. Nasuprot tome, Kina je oprezna, stari i zatvorena. U takvoj konstelaciji, budućnost može pripadati Americi. Možda.