Širom Evrope u toku je turneja male, komične operske trupe Evropske unije, na kojoj vokalne deonice izvodi Estonka Kaja Kalas, koja mehanički ponavlja da "Ukrajina mora da dobije rat" – rat koji je već izgubila, i gde Ursula fon der Lajen, sa ozbiljnim licem hijene, izjavljuje da je Evropa "spremna za akciju", piše francuski filozof Alen De Benoa u časopisu "Elementi".
Ipak, svi znamo da EU nije spremna ni za šta i da čak nema nikakve kompetencije o pitanjima odbrane.
U Francuskoj, ovu malu, komičnu trupu najdostojnije predstavlja Emanuel Makron, koji je samo baštenski Napoleon. Posle hita "Francuska maršira", sada je na redu "Francuska, napred marš!".
"U ratu smo!", ponosno proglašava ovaj "šef države", nastavlja De Benoa, a to je fraza koju on najviše voli jer nikad nije odslužio vojni rok i nikad u životu nije čuo zvižduk metka koji mu proleće kraj glave. On naivno izjavljuje da "Rusija ne sme da dobije ovaj rat"; da bi se postigao mir, kaže, mora se produžiti rat.
Da bi javno mnjenje ubedio u ovu ludu fantaziju, dodaje De Benoa, on nas uverava da "Rusija predstavlja egzistencijalnu pretnju Evropljanima", mada ni u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu niko ne shvata ozbiljno njegove reči. To su reči klovna.
Makron je omražen od francuskog naroda, pošto je nesposoban da sastavi vladu koja može da usvoji budžet, u trenutku kada je finansijska situacija zemlje katastrofalna, nemoćan je čak i da zaštiti njene granice, i stoga nema nikakav legitimitet.
Ali, on se i dalje se pretvara da je "šef francuske države".
Rusija – i krvožedni medved i tigar od papira
Kremlj, naravno, nema ni najmanju želju da osvoji Evropu. "Ruska pretnja" je samo fantazija nekog ko nije sasvim pri sebi, kaže francuski mislilac. To je, uostalom, "verovanje za koje ne postoji ni najmanji dokaz", dodaje američki geopolitički stručnjak Džon Miršajmer. Isti ljudi, koji su nam četiri godine objašnjavali da će Rusija svakog dana propasti, sada nas uveravaju da se sprema da napadne Evropu. Ukratko, da Rusija gubi ali da je Evropa mora sprečiti da pobedi, tvrdi De Benoa. Rusija je, u isto vreme, i krvožedni medved i papirni tigar.
Više od 70 godina su nam govorili da "Evropa znači mir", ali Evropa danas znači rat. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute poziva zemlje Atlantskog saveza da se pripreme za treći svetski rat.
U Francuskoj, vladina uredba br. 2025-1030, od 31. oktobra 2025. godine, objavljena u listu "Žurnal ofisijel", koja je prošla gotovo nezapaženo, ovlašćuje privatne vojne kompanije da pružaju "pomoć trećoj zemlji u situaciji oružanog sukoba".
General Fabijen Mandon, načelnik Generalštaba odbrane, najavljuje rat sa Rusijom "za tri do četiri godine".
Njegov prethodnik Tijeri Burkhard već je Rusiji pripisao (nepostojeću) deklaraciju, u kojoj se Francuska označava kao njen "glavni protivnik u Evropi". Za svaku slučaj, rezervni general Mišel Jakovljev nas uverava da je Donald Tramp "agent KGB-a"...
Marširanje ka ponoru
Reč je o pokušaju instrumentalizacije straha, koji se pretvara u moralnu paniku. Na televizijskim ekranima NATO generali, načičkani medaljama, zamenili su šarlatanske doktore, ali princip ostaje isti: naterati ljude da prihvate ono što inače, bez straha, ne bi prihvatili.
U Evropi danas postoji prava ratna stranka, zaključuje De Benoa – stranka koja želi da ratuje protiv Rusije, ali koja, u isto vreme, optužuje Rusiju da želi da ratuje protiv Evropljana. Ova stranka traži rat sa Rusijom i čini sve što može da mobiliše javno mnjenje. Poslušni mediji, potom, preuzimaju štafetu.
Od početka sukoba u Ukrajini, bili smo izloženi jednostranim informacijama, koje su širili duhovi, kaže De Benoa, zagovornici mira predstavljaju se kao "putinisti". U stara vremena, u narodnoj mašti, kaže francuski filozof, ljudi su videli leteće tanjire - danas vide dronove.
Rusi osvajaju luku Brest, a potom jurišaju ka Lisabonu i Gibraltaru...
Evropska ratna stranka smatra da je najbolji način da Evropa pomogne Zelenskom da vodi rat koji nije u stanju da dobije. Tvrdi se da bi se, podržavajući Ukrajinu svim sredstvima, Evropljani zaštitili od "ruske pretnje". Tvrdi se i da će, nakon osvajanja Alzas-Lorene, Rusi jurnuti ka luci Brest, pre nego što krenu ka Lisabonu i Gibraltaru!
Tvrdi se i da se francuski narod – koji nikada neće biti konsultovan o tome šta misli – mora, "za tri do četiri godine", pripremiti da gleda kako im deca ginu na ruskoj granici, protiv zemlje u kojoj Francuska nema ni najmanji vitalni interes. To je, jednostavno, groteskno, piše De Benoa. Odnosno: to je čisto ludilo.
Posmatrajući kako je Ukrajina izgubila rat uprkos američkoj podršci, Evropljani izvlače nadrealistički zaključak: da će pobediti uz evropsku pomoć – ne shvatajući da će, što rat duže traje, Ukrajina biti sve manje sposobna da pregovara.
Ovaj rat nikada nije trebalo da se dogodi i mogao je odavno da se završi. Njegov primarni uzrok je dobro poznat: odlučnost SAD da gurnu NATO sve do granica Rusije. NATO to nije učinio iz saosećanja prema Ukrajincima, koje je samo instrumentalizovao u svoju korist, već kako bi razbio veliki evroazijski kontinent, kako bi odvojio Evropu od Rusije i, naravno, da bi sprečio formiranje osovine Pariz-Berlin-Moskva.
Zamka za Ukrajince
Amerikanci su smislili ovaj projekat neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza. Rusi su, u aprilu 2008. godine, pre više od 15 godina, jasno stavili do znanja da bi proširenje NATO-a na Ukrajinu predstavljalo crvenu liniju i kazus beli (razlog za rat). Na Zapadu je doneta odluka da se ovo upozorenje ignoriše, i da se Ukrajina iskoristi protiv Rusije. Nesrećni ukrajinski narod je upao u zamku, i evo nas tu gde jesmo.
Evropljani su nevoljno ušli u ovaj sukob. Zauzeli su stranu jednog od dva tabora, umesto da se pozicioniraju kao posrednici – što bi bio jedini razuman stav – nastojeći da identifikuju "krivce". Izabrali su apstraktne moralne vrednosti u odnosu na konkretne principe geostrateškog realizma, i dozvolili da budu uvučeni u anglosaksonski rat, za koji nisu imali egzistencijalni ni vitalni interes.
Što je više vremena prolazilo, to su više, po sopstvenom izboru, delovali kao učesnici u sukobu. Danas, dok Amerikanci žele da se povuku, a ukrajinska vojska više nije sposobna da pokrene ni najmanju ofanzivu, oni se upuštaju u ratobornu eskalaciju, koja rizikuje da uvuče celu Evropu, što bi moglo da kulminira oružanim sukobom sa nuklearnom silom. Teško je biti neodgovorniji, kaže De Benoa.
Najteže u ratu je znati kako ga zaustaviti. Cilj svakog rata je mir ali prekid vatre nije mir. Rat se završava tek onda kada mirovni sporazum odredi političke uslove za rešavanje problema koji su ga izazvali.
U vreme kada su sva zapadna društva na ivici implozije, dugom opterećena i poluuništena Evropa je dala više od 200 milijardi pomoći Ukrajini. Ova ogromna pomoć nije poslužila ničem drugom osim povećanju broja žrtava. Primećujući da Ukrajina izgubila, uprkos američkoj podršci, Evropljani izvlače nadrealistički zaključak da će pobediti samo uz njihovu pomoć – čak i ne shvatajući da će Kijevu, što duže traje sukob, biti sve teže da pregovara.
Evropa u stanju pijanstva
Evropljani se žale da nisu bili uključeni u predloge mirovnog sporazuma koji su pokušali da sklope Rusi i Amerikanci. Sada sanjaju o mirovnom sporazumu koji bi ignorisao stvarnost na terenu – sporazumu u kojem bi i pobednici i pobeđeni bili pobednici, nešto što očigledno nikada nije viđeno.
Želeli bi da Ukrajina, sa jedva 25 miliona stanovnika, bude u stanju da u mirnodopskom vremenu drži vojsku od 800.000 ljudi – više nego britanska, francuska i nemačka vojska zajedno. Oni govore o "bezbednosnim garancijama" za Ukrajinu, pri čemu ne shvataju da je jedina prava garancija za Ukrajinu neutralnost.
"Idemo ka ratu kao mesečari", napisao je Anri Gvaino još 15. maja 2022. Četiri godine kasnije, mesečari se još uvek nisu probudili. Od samog početka, oni su poricali stvarnost (Rusija je "izolovana", Ukrajina će "pobediti", sankcije su "veoma efikasne", itd).
Zapravo, Evropljani još nisu shvatili da međunarodni odnosi nisu stvar moralnih principa već dinamike moći. Ne razumeju da se nova dinamika moći nameće širom sveta. Još veruju da su u eri Hladnog rata, ne shvataju da je ukrajinski poraz, poraz "kolektivnog Zapada" i da je taj "Zapad" već nestao, zajedno sa atlantizmom, koji je bio njegov temelj.
Deca koja se igraju u pesku
Evropu danas vode duhovi koji samo glume ratobornost. Tri saveznika (Francuska, Nemačka, Engleska) lupaju nogama i takmiče se u hvalisanju kao deca koja se igraju u pesku, preteći da će ponoviti operaciju "Barbarosa" – ovaj put bez Vermahta, ali sa Bundesverom.
Uverljivi su kao žaba koja pokušava da se predstavi kao vo, pretvaraju se da veruju da imaju sredstva kojima mogu da utiču na situaciju. U stvari, potpuno su bespomoćni i goli. Kao mali petlovi koji mašu krilima i pokazuju mišiće, ili bezglave patke koje trče u svim pravcima.
Njihova "koalicija voljnih" podseća na statiste koji pevaju "Hajde da marširamo, hajde da marširamo!" i pri tom ostaju na mestu. Da bi "više pomogli Ukrajini", smanjiće budžete, ukrasti rusku imovinu, kupiti oružje od Amerikanaca, koje će potom pokloniti Kijevu, izuzeti vojne troškove od kriterijuma Mastrihtskog sporazuma, poslati avione "rafal" koje nemaju, zadužiti se, rasporediti trupe ko zna gde, zašto ili kako. Prilično jadan prizor.
De Benoa pokazuje sliku Evrope kakva doista jeste, nemilosrdnu sliku u ogledalu, bez ulepšavanja. To je slika družine ocvalih glumaca, na komičnoj operskoj turneji. Ili malih kočopernih petlića, koji se razmeću i prete.
Zaista, tužan kraj Evrope, nekadašnje nadmoćne kolonijalne sile, koja je nekad, još u pretprošlom veku, sa svojim topovnjačama izazivala strahopoštovanje, od Azije do Afrike.
Sada, međutim, izaziva samo podsmeh. I sažaljenje.