Iran je u veoma lošem stanju, a mi (Amerikanci) to najbolje znamo, izjavio je nedavno predsednik SAD Donald Tramp. Ministar finansija SAD Skot Besent, u svom karakterističnom režimu zabluda o supremaciji, tvrdi da Kina više neće moći da dobija naftu iz Irana. Na čemu se zasniva ovako smela tvrdnja?
Najkraći odgovor je: ni na čemu. To su puke laži ili fantazije. Posle proglašenja američke blokade Ormuza, preko 20 velikih brodova, uključujući i tankere, prošlo je kroz Ormuz, piše brazilski geopolitičar Pepe Eskobar na sajtu "Fondacija strateške kulture".
I kao što svako zrno peska od Gobija do Sahare već zna, dodaje on, sve se vrti oko Kine.
Trampov rat nije samo ekonomski rat protiv Kine, već i protiv niza uglavnom azijskih zemalja, nastavlja Eskobar, remeteći globalne tokove energije i trgovinu sve vrste robe sa Zapada na Istok i sa Istoka na Zapad. Naftna blokada usmerena je i protiv velikog dela multipolarnog sveta.
Dobrodošli u drugi deo filma "Pirati sa Kariba", koji se sada zove "Pirati iz Persijskog zaliva", kaže ovaj analitičar. Ili u novi nastavak "Pobesnelog Maksa", s tim što sada divlja banda ubica i kradljivaca nafte ima novog vođu.
Šta je radio Lavrov u Pekingu
Američka centralna vojna komanda – CENTAKOM sada se spojila sa američkom komandom za Indopacifik (INDOPAKOM), koja predstavlja novu piratsku hidru, dodaje Eskobar.
Pre početka američke blokade, brodovi iz samo pet zemalja mogli su da prođu kroz Ormuski moreuz: Kine, Rusije, Indije, Iraka i Pakistana. Da li će se INDOPAKOM usuditi da zapleni ili potopi brodove četiri nuklearne sile?
Pitanje je retoričko. Naravno da neće. Južna Koreja je otišla korak dalje, nastavlja Eskobar, i poslala specijalnog izaslanika za direktne pregovore sa Teheranom kako bi svojim brodovima garantovala bezbedan prolaz kroz Ormuz.
Sada uporedite Besenta sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom u Pekingu, kaže Eskobar, koji je, nakon razgovora sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem i prijema kod predsednika Sija, izjavio: "Rusija, bez sumnje, može da nadoknadi nedostatak resursa."
Kinesko strpljenje nije bezgranično
Oko 13 odsto kineskog uvoza nafte dolazi iz Irana – približno 1,38 miliona barela dnevno. Paralelno, Rusija preko gasovoda Snaga Sibira-1, koji radi punim kapacitetom, isporučuje 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a naftovod ESPO dostiže rekordne visine.
Cevovod Snaga Sibira-2 bi mogao da počne sa radom sledeće godine. Rusija u ovom trenutku isporučuje ukupno 20 odsto nafte Kini.
Iran, sa svoje strane, može da računa na alternativni cevovod i naftni terminal" Jask", sa kapacitetom od jednog miliona barela dnevno, koji potpuno zaobilazi Ormuski moreuz.
Otkako je objavljena američka blokada, osam kineskih tankera je prošlo kroz Ormuz, podvlači Eskobar. Štaviše, Kina ima čak 1,3 milijarde barela u zalihama. Međutim, veliko pitanje je koliko dugo će Iran i Kina tolerisati da INDOPAKOM presreće "flotu u senci" bez balističkog odgovora.
Kineski predsednik Si Đinping je već, sa neuobičajenom oštrinom, upozorio Amerikance da strpljenje Pekinga nije bezgranično.
Huti čekaju svoj strateški trenutak
Blokada svih iranskih luka – a ne samo Ormuskog moreuza – uskoro bi mogla da se suoči sa ravnopravnim protivnikom: predstojećom blokadom trougla "Al Aksa" (Bab el Mandeb, luka Janbu u Saudijskoj Arabiji i Suec), kako ga nazivaju jemenski Huti. Huti (pokret Ansralah) samo čekaju strateški trenutak za blokadu ovog trougla, a to će, neizbežno, dovesti do toga da cena nafte dostigne preko 200 dolara po barelu, tvrdi brazilski geopolitičar.
Kukavička administracija Varvarije (SAD) sigurno nije o ovom dobro razmislila, jer je opsednuta izgladnjivanjem Kine koje, u teoriji, uništava ključne čvorove Novog puta svile/BRI, piše Eskobar.
Ono na šta svi ostali obraćaju pažnju jeste kako će blokada koju sprovodi INDOPAKOM uništiti mnoštvo zemalja van Kine.
"Što nas dovodi do sasvim prosečne računice budala poput Besenta", dodaje brazilski geopolitičar: "Hajde da izgladnimo sve žedne nafte, koji će onda očajnički želeti da prodaju svoje američke državne obveznice nazad SAD, daleko ispod nominalne vrednosti, sve dok zauzvrat mogu da dobiju naftu i/ili američke dolare".
Dakle, Amerikanci povlače svoj dug iz opticaja, uz ogroman popust, i jednostavno brišu ogromne kamate na dug koji nisu u mogućnosti da plate.
Kina je spremna na sve scenarije
Međutim, nema nikakvih garancija da će administracija Trampa dobiti ono što želi. Teheran ne zavisi od pomorskih ruta. Tokom decenija sankcija, Iran je razvio niz alternativnih kopnenih koridora, na primer preko Turkmenistana.
Kina je pažljivo diverzifikovala sve svoje izvore, počevši od kinesko-ruskih cevovoda. Dugački gasovod Kina-Centralna Azija, koji obuhvata Turkmenistan, Uzbekistan i Kazahstan, u funkciji je od početka 2010-ih i u potpunosti zaobilazi američku talasokratiju.
Zatim, tu je i dubokomorska luka Gvadar u Arapskom moru, ključni čvor Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora (CPEC) i oslonac "Pojasa i puta" (BRI). Gvadar se nalazi na samo 80 km istočno od luke Čabahar u Iranu. Dovoljno daleko od Persijskog zaliva. To se nastavlja na kopnenu rutu od Arapskog mora do Sinđanga.
Uostalom, Kina ne bi gladovala ni kada bi u potpunosti bila lišena iranske nafte, tvrdi Eskobar. Peking je spreman na sve scenarije, pa i one najgore. Kina prednjači u skoro svakom sektoru proizvodnje energije, jer raspolaže sa industrijskim kapacitetima za proizvodnju tehnologije i infrastrukture neophodne za svaki relevantni energetski sistem, počev od sirovina, preko lanaca snabdevanja, sve do kvalifikovane radne snage.
To uključuje solarne panele, turbine, baterije, dalekovode, sve u vezi sa solarnom, vetroenergetskom, hidroenergetskom i nuklearnom energijom sledeće generacije.
Očigledno je da kratkovidi poslušnici "imperije stalnih pljački i prepada" ne mogu da shvate da kineska strategija potpune dominacije u električnim vozilima, solarnim baterijama i izvozu električne energije, efikasno štiti Središnje kraljevstvo (Kinu) od veštačkih naftnih/gasnih šokova kao što je pomorska blokada.
Strateški poraz imperije haosa, laži, pljačke i piraterije
Kako sada stvari stoje, nepobediva američka armada ostaje na spoljnim obodima Omanskog zaliva, van dometa mnogih – ali ne svih – iranskih raketa i dronova, ali svakako dostupna za ciljanje balističkim raketama dugog dometa i hipersoničnim projektilima.
Za sada se dogodila velika stvar, dodaje Eskobar: sankcionisani, neiranski supertanker, sposoban da prevozi dva miliona barela nafte, otplovio je u Iran preko Ormuskog moreuza. INDOPAKOM se nije usudio da ga pipne.
Iranci, u međuvremenu, čekaju. Asimetrično. U slučaju da primirje propadne, piše ovaj geopolitičar, Iran treba samo da potopi jedan američki razarač.
Čitava planeta će tada, dodaje Eskobar, videti ono što ovaj rat zaista jeste: definitivni strateški poraz "imperije haosa, laži, pljačke i piraterije."