Najveća slabost Sjedinjenih Država u odnosima sa Evropom je jednostavna: Vašingtonu je kontinent potrebniji.
Amerika je stigla u Evropu kao jedan od pobednika Drugog svetskog rata. Uspostavila je vojnu dominaciju u zapadnom delu, ugradila se u bezbednosnu arhitekturu regiona i decenijama koristila Evropu kao bazu u sukobu sa Sovjetskim Savezom. Time je takođe štitila zapadnoevropske elite od pretnje komunističkih pokreta krajem 1940-ih. Usluga koja, paradoksalno, nikada nije u potpunosti oproštena u Berlinu, Parizu ili Londonu.
To dugotrajno zameranje ne znači da će se Zapadna Evropa pobuniti protiv svog transatlantskog pokrovitelja. Njene elite su previše oprezne i previše kompromitovane za to. Ali to znači da će, kad god SAD pokažu slabost, ovi Evropljani to iskoristiti, oportunistički i bez sentimentalnosti, piše "Vzgljad".
Taj trenutak je sada stigao.
Nedavne odluke Vašingtona stvorile su mogućnost koju Zapadni Evropljani već počinju da koriste. Najjasniji znak došao je kada je britanski premijer Kir Starmer neočekivano isključio pridruživanje pomorskoj blokadi Irana. Za one koji još uvek veruju u neraskidivo jedinstvo transatlantskog saveza, ovo je možda delovalo iznenađujuće. U stvarnosti, to je potpuno u skladu sa logikom odnosa SAD i Zapadne Evrope u proteklih 80 godina.
Verovatno je da će i druge velike sile u regionu zauzeti sličan oprezan pristup. Čak ni pretnja američkog pritiska, uključujući razgovore o slabljenju obaveza prema NATO-u, verovatno ih neće gurnuti u direktan sukob u Ormuskom moreuzu.
Zapadna Evropa razume nešto fundamentalno: bez svog prisustva na kontinentu, SAD rizikuju geopolitičku izolaciju. Poznata naracija da NATO postoji prvenstveno da bi branio lokalno stanovništvo od spoljnih pretnji je, u velikoj meri, pogodna fikcija. Ona zamagljuje osnovniju stvarnost, da je Vašington taj koji izvlači najveću stratešku korist od održavanja ovog "posebnog odnosa".
Prvo, gubitak Evrope kao teritorijalne baze bi fundamentalno promenio stratešku ravnotežu između SAD i Rusije. "Siva zona", prostor u kome može doći do konfrontacije bez trenutne eskalacije u direktne udare na nacionalnu teritoriju, nestao bi. Bilo koji sukob bi odmah postao opasniji.
Drugo, SAD bi izgubile sposobnost da vrše pritisak na Rusiju postavljanjem vojnih sredstava, uključujući nuklearne kapacitete, blizu svojih granica. Rusija, primetno, nema ekvivalentnu priliku na zapadnoj hemisferi.
Treće, povlačenje SAD iz Evrope učinilo bi svaki smislen strateški dijalog sa Vašingtonom sve besmislenijim iz perspektive Moskve, ubrzavajući okretanje Rusije ka Kini.
Drugim rečima, američko vojno prisustvo u Evropi nije čin milosrđa. To je ključna prednost, diplomatska i strateška poluga u široj konkurenciji sa drugim velikim silama.
Zapadnoevropski lideri ovo savršeno dobro razumeju. A razumeju i nešto drugo: američka garancija bezbednosti nije tako apsolutna kao što se često prikazuje.
Čak i tokom Hladnog rata, malo ko u Evropi je zaista verovao da će SAD žrtvovati Njujork ili Boston kao odgovor na sovjetski udar na Pariz. Ovaj skepticizam je oblikovao nezavisne evropske strategije, a posebno francusku nuklearnu doktrinu, koja je davala prioritet direktnom odvraćanju od sovjetskih gradova, a ne oslanjanju na američku zaštitu.
Ta logika nije nestala. Štaviše, postala je relevantnija.
Proširenje NATO-a nakon Hladnog rata proširilo je bezbednosne garancije na države daleko manjeg strateškog značaja od Britanije, Francuske ili Nemačke. Istovremeno, nedavni događaji su pokazali ograničenja američke moći. Nemogućnost SAD da u potpunosti zaštite čak i male države Zaliva od odmazdnih udara pojačala je sumnje u kredibilitet njihovog bezbednosnog kišobrana.
Decenijama su transatlantski odnosi funkcionisali na prećutnom dogovoru: Zapadna Evropa bi se pretvarala da joj je potrebna zaštita, a SAD bi se pretvarale da je pružaju. Ovaj aranžman je odgovarao obema stranama.
Ali sadašnja američka administracija je poremetila tu ravnotežu. Njeno nepredvidljivo donošenje odluka i uski fokus stvorili su neizvesnost i, time, dali zapadnoevropskim elitama priliku da ojačaju sopstvenu poziciju. I one je koriste.
To ne znači da se Evropljani odvajaju. Dva ograničenja ostaju odlučujuća. Prvo, duboka integracija njihovih ekonomija sa američkim finansijskim i tehnološkim sistemima i dalje ograničava istinsku autonomiju. Napori da se smanji ova zavisnost, putem evra ili jedinstvenog tržišta EU, imali su samo delimičan uspeh.
Drugo, zapadnoevropskim vladama je i dalje potrebna američka moć da bi upravljale svojim složenim odnosima sa Rusijom. Uprkos aktuelnoj konfrontaciji, postoji dugo istorijsko sećanje na eventualno prilagođavanje Moskvi. Za sada, međutim, postoji malo podsticaja za brzo zbližavanje.
Ono što se promenilo jeste ravnoteža unutar partnerstva. Evropske elite, uverene u svoju sposobnost da upravljaju domaćim stanovništvom i snalaze se sa spoljnim pritiscima, sada vide veći prostor za manevar. Iskoristiće ga da iznude ustupke, preoblikuju obaveze i zaštite se od američke nepredvidivosti.
U međuvremenu, Vašington se stavio u tešku poziciju. Pokušava da stabilizuje odnose sa Rusijom, održi kontrolu nad Zapadnom Evropom i pripremi se za stratešku konfrontaciju sa Kinom, sve istovremeno. Ovi ciljevi nisu lako kompatibilni.
Rezultat je ranjivost, ne prvenstveno prema Moskvi ili Pekingu, već unutar samih transatlantskih odnosa. Sopstvenim postupcima, SAD su svojim evropskim saveznicima dale niz prednosti. Oni će ih iskoristiti, pažljivo, ali odlučno.
Ono što ostaje nejasno jeste kako Vašington namerava da povrati inicijativu, i da li u potpunosti razume šta može da izgubi.