Evropski lideri sve ozbiljnije razgovaraju o tome kako bi EU reagovala ako bi neka njena članica bila napadnuta. Na stolu je član 42.7 Ugovora o EU, koji predviđa da države članice moraju da pomognu napadnutoj zemlji "svim sredstvima koja su im na raspolaganju".
Problem je, međutim, što u Briselu ni sami nisu sasvim sigurni šta to u praksi znači.
Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas treba da informiše lidere o ovoj klauzuli, koja je do sada aktivirana samo jednom - posle terorističkih napada u Francuskoj 2015. godine. Sada se u Briselu sve glasnije traži da se razjasni kako bi ona funkcionisala u slučaju ozbiljne krize.
Povod za nervozu je dvostruk: paranoični strah od Rusije i još veći strah od toga da Donald Tramp možda ne bi bio raspoložen da Evropljanima pritekne u pomoć, ako oni sami ne budu dovoljno korisni Vašingtonu. I tu počinje evropska gimnastika: kako napraviti plan za sopstvenu odbranu, a da to ne izgleda kao pokušaj zamene NATO-a, kako govoriti o strateškoj autonomiji, a da se ne uznemiri Amerika, kako biti "geopolitička Evropa", ali samo dok to ne zasmeta Beloj kući.
Zemlje na istoku EU, najbliže Rusiji, posebno su zabrinute. Za njih je NATO-ov član 5 i dalje stvarna bezbednosna garancija, dok je evropski član 42.7 više politička zakletva solidarnosti nego operativni vojni mehanizam.
Letonski ministar odbrane Andris Spruds poručio je da su napori EU u oblasti odbrane dobrodošli, ali da moraju biti "usklađeni sa NATO-om, a ne u konkurenciji sa njim". Estonski ministar Hano Pevkur bio je još jasniji: NATO je temelj kolektivne bezbednosti, dok je evropska klauzula samo "izraz solidarnosti".
Drugim rečima: lepo je što EU ima svoj član, ali ako zagusti, svi i dalje gledaju preko Atlantika.
Zbog toga će ambasadori zemalja EU 4. maja iza zatvorenih vrata uvežbavati scenario aktiviranja člana 42.7. Prema navodima "Politika", razmatraće se hibridni napad na dve države članice - jednu na jugu i jednu na istoku.
Ali ni ta vežba ne sme da bude previše ratna. Jedan diplomata je objasnio da je cilj da se "ne pređe granica vojnog napada". Brisel bi, dakle, da simulira opasnost, ali pažljivo - da slučajno ne bi izgledalo kao da se stvarno sprema za rat.
Iza svega stoji i još jedan strah: da bi razrada evropske odbrambene klauzule mogla da podstakne antinatovsko raspoloženje u Vašingtonu. Tramp je već više puta dovodio u pitanje obaveze SAD prema saveznicima, naročito onima koji, po njegovoj oceni, ne troše dovoljno na odbranu.
Tako je Evropa upala u paradoks: ne veruje sasvim da će je Amerika braniti, ali se plaši da bi razgovor o sopstvenoj odbrani mogao da uvredi Ameriku.
Kipar, koji predsedava Savetom EU i nije članica NATO-a, pokušava da otvori raspravu o operativnom planu za slučaj aktiviranja člana 42.7. I tu ima i lični motiv - kada je prošlog meseca bio pogođen iranskim dronovima, nije aktivirao klauzulu, ali su mu pojedine zemlje EU ipak pomogle.
Predsednik Nikos Hristodulidis sada poručuje da treba pripremiti plan za slučaj da neka članica zaista pozove Evropu u pomoć.
Samo što je i taj plan, kao i mnogo toga u Briselu, zasad više pitanje procedure nego moći.
Evropska unija, ukratko, želi da pokaže da ume da se brani od svih osim od Trampovog gneva.