Bankarska alhemija guvernera Banke Engleske i ministra Trećeg rajha

Prema mišljenju jednog od najvećih zapadnih istoričara civilizacije Karola Kviglija, doba finansijskog kapitalizma je u punom kapacitetu stupilo na scenu istorijske pozornice oko 1850. godine.

U zoru ere finansijskog kapitalizma, Vilijam Gledston je kao ministar finansija britanske Krune zapazio 1852: "Ključ cele situacije je u tome što vlada nije samostalni donosilac odluka po pitanju finansija, nego to pitanje u potpunosti prepušta neupitnoj vrhovnoj Moći novca".

Valter Ratenau, potonji ministar spoljnih poslova Vajmarske Nemačke, zajedljivo je komentarisao 1909. godine da "trista ljudi, koji se međusobno poznaju, upravljaju ekonomskom sudbinom Evrope i biraju naslednike među sobom".

"Pola tuceta ljudi na čelu pet velikih banaka može da raspara svetsko ustrojstvo samo odbijajući da obnovi blagajničke zapise", pisao je "Fajnenšel tajms" 1921. godine.

Ko je onda upravljao takvim prividno demokratskim, složenim sistemom parlamentarnih demokratija koje su bile u džepu velikih banaka, čija je moć nadilazila sve ideološke podele? Ser Dramond Frejzer, potpredsednik engleskog Bankarskog instituta, zaključio je 1924. da "guverner Banke Engleske mora biti autokrata koji će diktirati način na koji Vlada može raspolagati pozajmljenim novcem".

I zaista, od 1920. do 1944, nesporni gospodar engleskih finansija i "bankarski autokrata", bio je Montegju Kolet Norman, najdugovečniji šef Banke Engleske od njenog osnivanja 1694. do danas.

Kako je Montegjuov brat bio direktor Bi-Bi-Sija, Britanci onog vremena su govorili o drugom normanskom osvajanju Engleske (the second Norman Conquest of England), aludirajući na 1066. kada su poslednji put strani zavojevači (Normani) osvojili Albion.

U izvesnom smislu, Montegju Norman i jeste bio "stranac", pošto je bio van domašaja bilo koje institucije ili političke snage u Engleskoj. "Volstrit džornal" je Normana nazivao "monetarnim diktatorom Evrope", "Njujork tajms" "monarhom nevidljive imperije", dok je on sam imao običaj da trijumfalno konstatuje kako u rukama drži "globalnu hegemoniju".

Norman je smatrao političare i vlade protagonistima "iracionalnog nacionalizma" koji je loš za "biznis". Zato je želeo da se oformi jedan klub centralnih banaka, koji bi bio nedodirljiv za "nezgrapne" političare i njihove vlade.

"Organizovanje svetskog ekonomskog i finansijskog sistema je primarni zadatak dvadesetog veka za guvernera Banke Engleske", bio je izveštaj koji je dobio Emil Moro, guverner Banke Francuske godine 1926. od svog pomoćnika koji je putovao u London.

Ključnog saradnika za ovaj plan Norman je našao u Hjalmaru Šahtu, predsedniku nemačke Rajhsbanke, koji je nastojao da ekonomski stabilizuje Nemačku.

Šaht je želeo da sa Nemačke skine bukagije ratnih reparacija i obezbedi joj ekonomski napredak. Pregovarajući na konferenciji o reparacijama održanoj u Parizu 1929, Šaht je predočio američkom izaslaniku i predsedavajućem konferencije Ovenu Jangu da je svaki predlog za plaćanje reparacija nemoguć.

Naime, tokom dvadesetih godina (1924–1929), Amerika je prema Dozovom planu investirala milijarde dolara u Nemačku i postavila njenu industriju na noge. Dozov plan je oblikovao Džon Foster Dals (kasnije državni sekretar SAD u administraciji Dvajta Ajzenhauera) dok je bio advokat u čuvenoj kancelariji "Salivan i Kromvel".

Nemačka je implementacijom ovog plana postala najindustrijalizovanija zemlja Zapada posle SAD. Parafrazirajući reči ekonomiste Kejnza: Nemci su uzimali pozajmice od Amerike, plaćali evropskim Saveznicama reparacije, a Saveznice su vraćale kredite Americi, i ovaj začarani krug je trajao sve do početka Velike depresije 1928/1929. godine.

Iz privatne korespodencije koja je sačuvana u Normanovoj biografiji iz pera škotskog novinara Endrjua Bojla saznajemo da je šef Banke Engleske bio svestan ove američko-nemačke veze.

"Sve što u Berlinu nije nemačko, američko je. Jedina moć počiva u Dozovoj mašini koja dominira sveukupnim nemačkim životom, a Dozovom mašinom upravljaju Amerikanci", zapisao je Norman 1926. u pismu prijatelju.

Međutim, Velika ekonomska kriza je okončala "medeni mesec" američkih bankara i nemačke industrije, i trebalo je naći novi način za plaćanje reparacija saveznicima.

Sada, kako je Šaht predočio Jangu, pošto američke pozajmice Nemačkoj ne mogu da se nastave, bilo je potrebno osposobiti zemlje sa malim tržištima (istočne, srednje i južne Evrope) savezničkim kreditima tako da ponovo postanu kupci nemačke robe, kako bi Nemačka dobila dovoljno sredstava da otplaćuje reparacije.

To bi bilo ostvarivo posredstvom jedne posebne banke – Banke za međunarodna poravnanja.

Ta banka bi obrisala razlike između pobeđenih i pobednika i ustanovila, kako je Šaht rekao: "Zajednicu interesa, što bi vodilo ka međusobnom razumevanju i poverenju, i time promovisalo i osiguralo mir." Ona bi, kako je zamišljao Montegju Norman, obuhvatila sve relevantne centralne banke.

Dana 20. januara 1930. sporazumom vlada Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Nemačke, Belgije, Italije, Japana i Švajcarske ustanovljena je Banka za međunarodna poravnanja, čiji je statut garantovao njenu nepovredivost u slučajevima rata, mira i bilo kog pokukšaja eksproprijacije, rekvizicije, konfiskacije ili zabrane uvoza i izvoza zlata ili novca.

Drugim rečima, ova banka je bila nedodirljiva, u svakom smislu.

Prvi red članova upravnog odbora Banke činili su predstavnici centralnih banaka navedenih zemalja i još predstavnici Dž. P. Morgana, Prve njujorške nacionalne banke i Prve čikaške nacionalne banke. Uskoro su deoničari Banke za međunarodna poravnanja postale i centralne banke drugih zemalja poput Grčke, Rumunije, Mađarske, Čehoslovačke i Jugoslavije, ali ni izbliza sa istim ovlašćenjima kao predstavnici inicijalnih potpisnika sporazuma, što je slučaj do danas.  

Hjalmar Šaht je, nezadovoljan sprovođenjem Jangovog plana, dao ostavku na mesto predsednika Rajhsbanke marta 1930. godine i otišao u Ameriku, gde je družbovao sa Džonom Fosterom Dalsom i njegovim bratom Alenom Dalsom (tada advokatom u "Salivan i Kromvel", a tokom Drugog svetskog rata članom OSS-a i hladnoratovskim šefom CIA).

U putu preko Atlantika, Šaht je pročitao "Moju borbu" i, prema priznanju u svojim memoarima, ocenio da Hitler ima "britak um". Već 1933, vratio se na mesto predsednika Rajhsbanke, a potom i ministra ekonomije u nacističkoj vladi.

Tek tada je mogao da uživa u plodovima svog rada, kada su stege Versaja počele da spadaju sa Nemačke. Šaht i Norman su svoje prijateljstvo zapečatili 1939. godine, kada je šef Banke Engleske doputovao u Berlin da krsti Šahtovog unuka koji je nazvan Norman Hjalmar.

Tokom Drugog svetskog rata, Banka za međunarodna poravnanja je uredno radila, "hranila se" zlatom koje je nemačka vojska pljačkala širom kontinenta i, najvažnije, uredno plaćala dividende Rajhbanaci na godišnjem nivou za sve godine rata.

Predsednik borda Banke bio je Amerikanac Tomas Mekitrik, generalni menadžer bio je Francuz Rožer Obua, a pomoćnik generalnog menadžera nacista Paul Hekler.

Alen Dals, tada tek član OSS-a, i prijatelj Tomasa Mekitrika, insistirao je na održavanju minimuma odnosa između privrednika SAD i Trećeg rajha, upravo kako bi bio očuvan kapital koji su američki bankari investirali u Nemačku u međuratnom periodu. Posle rata, profit od zlata koje je Treći rajh opljačkao širom Evrope, uredno je prosleđen centralnim bankama-osnivačima Banke za međunarodna poravnanja. Među bankama koje su najbolje prošle bila je – Banka Engleske. Time je potvrđeno vjeruju Montegjua Normana, koje je definisao savremeni autor Adam Lebor: Kapital über alles.

Banka za međunarodna poravnanja je propala najpre kao institucija koja treba da namiri potraživanja ratnih reparacija, a po ukidanju zlatnog standarda i kao banka koja će čuvati zlato centralnih banaka, koje je odlagano u njene trezore.

Međutim, Šaht i Norman su je kreirali tako mudro da je jednostavno bilo nemoguće likvidirati je i do danas je ostala čvorište međunarodnog finansijskog sistema, raspolažući ključnim podacima o centralnim bankama sveta i sprovodeći finansijske transkacije mimo volje političara ili vlada i daleko od očiju javnosti. 

Stvarnost u kojoj živimo, stvarnost MMF-a, Svetske banke i Banke za međunarodna poravnanja, stvorena je od strane onih koji su u svom hibrisu prezreli ne samo demokratiju, nego politiku kao takvu, i preselili je u domen ekonomske alhemije koja pripada nekolicini eksperata u neboderima londonskog Sitija, njujorškog Volstrita i drugim bankarskim međunarodnim centirma širom sveta.

Ko onda danas upravlja prividno demokratskim, složenim sistemom parlamentarnih demokratija Zapada? Ser Aleksandar Kokbern, engleski lord vrhovni sudija, pisao je 1875: "Pitanje koje je nadišlo vekove rešiće se u bici koju ćemo morati da povedemo pre ili kasnije: to je bitka između naroda i banaka." Glavno pitanje naše epohe je da li možemo da razlikujemo takvu bitku od Sudnjeg dana i hoćemo li znati da odaberemo stranu.