Između pojmova moć i uticaj postoji jasna terminološka razlika. Dok prvi omogućava pojedincu, organizaciji ili vladi da nametne svoju volju drugima, drugi predstavlja suptilniji način uticanja na tuđe stavove i ponašanje. Si Đinping je nesumnjivo najmoćniji čovek u Kini, ali nije nužno i najuticajniji.
Nosilac te titule je Vang Huning, čovek koji oblikuje kinesku politiku više od trideset godina, mnogo pre nego što je Si došao na vlast. Da nije bilo njegovog angažmana, Kina danas ne bi bila moćna kao što jeste, a bez njegovih jedinstvenih uvida, ona danas ne bi predstavljala toliku pretnju po SAD, piše magazin "Amerikan konzervativ".
Vang, koji je relativno nepoznat van Kine, vodeći je ideolog njene Komunističke partije više od 30 godina. U decembru on je postao jedan od samo dvojice zvaničnika koji su ponovo postavljani u Stalni komitet politbiroa, najvažnijeg tela u toj partiji. Ukoliko je Si taj koji politike sprovodi, Vang je alhemičar koji se bolje snalazi u senci nego pod svetlom reflektora.
Poznat i kao guoši, odnosno "učitelj države", Vang je savetovao sve kineske lidere u poslednjih 30 godina, od Đijang Cemina, preko Hu Đintaa do Si Đinpinga.
Na Vanga je posebno uticao rad poznatog francuskog filozofa Aleksisa de Tokvila, koji je sredinom devetnaestog veka proveo deset meseci putujući po Americi i proučavajući vrline i mane njenog demokratskog sistema. I sam Vang je kao tridesetdvogodišnjak 1988. godine proveo šest meseci u toj državi, uočavajući mnoge pukotine u američkom društvu.
Tri godine kasnije, objavio je knjigu "Amerika protiv Amerike", u kojoj iznosi svoja zapažanja.
Kao i Tokvil u njegovom najpoznatijem delu "Demokratija u Americi", Vang pokriva veliki dijapazon tema, poput okretanja društva materijalizmu, opadanja poljoprivrede, toksične partijske politike, trke za svemir, "nevidljivih ruku" koje vuku konce u vladi i sistema koji stvara konflikte između elita i ostatka populacije.
U drugim poglavljima Vang govori o tink-tenkovima, koje on naziva "aktivnom inteligencijom", kao i o "prikrivenim krizama" koje će Ameriku pogađati u godinama koje dolaze. Neke od tih kriza su opadanje porodičnih vrednosti, mladih bez ikakvih životnih ciljeva i uzora, kao i o porastu kriminala.
Ta knjiga i nakon više od 30 godina oblikuje kineske stavove o SAD. Na kraju krajeva, zašto i ne bi? Jedanaest od 50 najopasnijih gradova na svetu nalaze se u Americi, dok milioni mladih širom zemlje sanjaju da postanu influenseri na društvenim mrežama, a ne lekari, naučnici ili astronauti. Kako piše "Amerikan konzervativ", SAD su sada prve na svetu po procentu dece koji žive u porodicama sa samo jednim roditeljem, a porodični nukleus zamenjen je destruktivnim eksperimentima "seksualnog oslobođenja".
Ameriku je progutao potpuni haos – baš kako je Vang početkom devedesetih i predvideo.
Alarmiran onim što je video, Vang je predložio "novi autoritarizam" kao jedini način na koji Kina može da izbegne istu sudbinu. Njegovo viđenje postmaoističke vladavine predstavlja neku vrstu prosvećene autokratije – red je, kako on naglašava, apsolutno neophodan. U eseju koji je napisao za vreme svog boravka u Americi, Vang je pozvao Komunističku partiju da promoviše "suštinske vrednosti", poput patriotizma i odanosti, pošto će Kina moći da napreduje samo ako bude postojao visok stepen nacionalnog jedinstva.
Vangov naglasak na redu, možemo pretpostaviti, uticao je na odluku kineskog predsednika Sija da započne borbu protiv "slabića" i "opijuma za narod", poznatog i kao video igre. "Kineski otklon od liberalizma i odluka da se krene putem 'socijalizma sa kineskim karakteristikama' dolazi iz njegove filozofije", rekao je profesor na australijskom univerzitetu "Grifit" Haig Patapan.
Pored toga, Vangov naglasak na odnosu između snažnih društvenih struktura, pre svega porodičnog nukleusa, i ekonomskog prosperiteta aktivno su uticali na razvoj savremene kineske politike.
O Vangu se u Americi govori sve više, ali konkretnih predloga za rešavanje problema koje je on izneo nema. Njeni politički lideri se, umesto da grade nacionalni duh, bave odbranom marginalnih i destruktivnih seksualnih praksi, dok korporativne elite teže sve prefinjenijim oblicima rasne "jednakosti" umesto da grade nacionalno bogatstvo.
Kako navodi "Amerikan konservativ", možda je već kasno za suštinsku promenu kursa.