Političke promene u Budimpešti nakon pobede Tise Petera Mađara pokrenule su pitanja o budućim odnosima između Mađarske i njenih ključnih partnera, pre svega Rusije i Kine, ali i susedne Srbije. Od povratka Viktora Orbana na vlast početkom 2010-ih, politički i ekonomski odnosi između Beograda i Budimpešte dostigli su istorijski vrhunac, vođeni energetskim sporazumima podstaknutim saradnjom sa Moskvom.
Dok se politički liberalni Zapad sada nada brzom povlačenju, geografska realnost, energetska međuzavisnost i politički kontekst, mađutim, čine diversifikaciju od Rusije neizvesnim i opasnim putem i za Beograd Aleksandra Vučića i za Budimpeštu Mađara, što komplikuje stratešku računicu, piše Aleksandar Mitić sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu za Valdaj klub.
Ruski podsticaj multipolarnom svetu – oličen u izjavama predsednika Vladimira Putina 2007. godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji i samitu G8 u Hajligendamu – poklopio se sa "povratkom" Moskve na Balkan, a tačnije njenom ključnom partneru u regionu – Srbiji – nakon godina nekoherentnih diplomatskih signala sa obe strane. Mitić podseća da je u Minhenu i Hajligendamu, Putin pokazao čvrstu i bezuslovnu podršku teritorijalnom integritetu Srbije i zapretio vetom u Savetu bezbednosti UN na svaki pokušaj Zapada da promoviše albanski san o "nezavisnom Kosovu", ali da Evropska unija i SAD, ipak, nisu odustale od "jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova" u februaru 2008. godine.
"Bumerang" posledice ovog dramatičnog kršenja međunarodnog prava i dalje proganjaju Zapad i destabilizuju svet do danas, ali je taj potez 2008. godine takođe naveo Moskvu i Beograd da se diplomatski pregrupišu i ponovo ožive ekonomske veze potpisivanjem Sporazuma o energetskoj saradnji.
Sporazum je otvorio put za "Gaspromnjeftovu" akviziciju većinskog udela u Naftnoj industriji Srbije i za buduću izgradnju gasovoda koji će povezivati dve zemlje preko Crnog mora i susednih država. U suštini, to je značilo obezbeđivanje energetske bezbednosti, na samom početku svetske finansijske krize, zemlji bez izlaza na more sa ograničenim domaćim resursima fosilnih goriva, već oštećenoj decenijom sankcija i razaranja tokom NATO agresije 1999. godine. Zaista, to je bila ključna energetska arterija koja je tokom 2010-ih obezbedila Srbiji stabilnu i modernizovanu proizvodnju nafte, kao i jeftin i pouzdan ruski gas nakon izgradnje "Turskog toka".
Međutim, kako su se odnosi Zapada sa Rusijom pogoršavali, Srbija – zemlja kandidat za članstvo u EU od 2014. godine – bila je pod sve većim pritiskom da prekine svoju energetsku saradnju sa Moskvom.
U odbranu svoje odluke da se ne usklade sa EU oko sankcija protiv Moskve, zvaničnici u Beogradu su često navodili podršku Rusije u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova i gotovo potpuno oslanjanje na ruski gas. Stoga su, po oba pitanja, Brisel, Berlin, London i Vašington vršili snažan pritisak. Po pitanju Kosova, cilj Zapada bio je da podstakne Srbiju ka prihvatanju samonametnutih sporazuma, što bi učinilo podršku Moskve u Savetu bezbednosti UN irelevantnom, dok je mantra "energetske diversifikacije" uzdignuta na pijedestal svake diplomatske posete EU/SAD glavnom gradu Srbije, posebno od 2022. godine i odluke Brisela da prekine isporuku ruskih energenat.
Aleksandar Mitić ukazuje da je mađarski ulog u energetskoj saradnji Srbije i Rusije je važan deo jednačine. Srbija uvozi oko 2,5 milijardi kubnih metara ruskog gasa godišnje, a takođe je sa "Gaspromom" izgradila podzemno skladište gasa kapaciteta 450 miliona kubnih metara u Banatskom dvoru. Ali, ona je takođe i tranzitna zemlja "Turskog toka" za ruski gas u Mađarsku, koja uvozi tri puta više - 7,5 milijardi kubnih metara u 2025.
Pod pritiskom Brisela i Vašingtona, obe zemlje su nedavno potpisale sporazume sa Azerbejdžanom o diversifikaciji uvoza gasa, a pokrenuti su i razni projekti koji će se povezati sa Rumunijom, Hrvatskom, Bugarskom, Severnom Makedonijom i, na kraju, grčkom lukom Aleksandropolis, kao glavnim čvorištem za izvoz američkog tečnog prirodnog gasa.
Pa ipak, uprkos kratkim rokovima za EU za 2027. godinu i neočekivanim alternativama, Mađar je nakon svoje pobede izjavio da "niko ne može promeniti geografiju i da Mađarska još nije spremna da odustane od ruske nafte i postavio je novi okvirni rok za 2035. godinu. Takav stav će verovatno pružiti Beogradu više podsticaja i prostora za manevar da se odupre pritisku Brisela da ispuni rok iz 2027. godine, uprkos nizu aktivnosti diversifikacije planiranih za sledeću godinu, kao što je značajno povećanje uvoza iz Azerbejdžana preko bugarskog interkonektora i očekivano otvaranje gasnih interkonektora sa Rumunijom i Severnom Makedonijom.
Beograd zna da bi alternative bile izuzetno skupe za njegovu industriju, ali su zapadna očekivanja za konkretne poteze diversifikacije velika. U međuvremenu, Srbija i Rusija nastavljaju da produžavaju kratkoročne ugovore o gasu po veoma povoljnim cenama za Beograd, štedeći stotine miliona evra, održavajući ekonomiju na površini i inflaciju na nivou tokom trenutne energetske krize izazvane ratom na Bliskom istoku.
Dok je Srbija prestala da kupuje rusku naftu nakon sankcija EU – i, paradoksalno, nije mogla da dobije izuzeće kao Mađarska, jer nije članica EU – upravo je Vašington, tokom poslednjih dana administracije Džozefa Bajdena, odlučio da zada udarac uvođenjem sankcija srpskoj naftnoj kompaniji NIS, ciljajući rusko vlasništvo. Od tada, više od godinu dana, odvija se beskrajna drama, u kojoj su Kancelarija za kontrolu strane imovine SAD sprovodilac sankcija, "Gaspromnjeft" i srpska vlada većinski vlasnici, a mađarski MOL potencijalni kupac ruskih udela.
Dok je sporazum o kupovini izgledao blizu pre mađarskih izbora, u poslednjih nekoliko nedelja stavovi se čini da se ojačavaju, a Beograd sve glasnije izražava svoje nezadovoljstvo MOL-ovom ponudom, posebno u vezi sa očuvanjem rafinerije nafte NIS u Pančevu. Ostaje da se vidi da li su komplikacije poslovne ili političke prirode.
Ali Beograd i Budimpešta planiraju još jedan naftni projekat – naftovod Srbija-Mađarska, od 200 kilometara, čija bi izgradnja trebalo da počne ove godine, povezao bi srpsku rafineriju Pančevo sa naftovodom "Družba". Time bi ponudio neku vrstu "obrnute diversifikacije" – daleko od zavisnosti od Jadranskog naftovoda (JANAF), i njegove ranjivosti na zapadne političke uslove. Iako je cilj završetka projekta do 2028. godine, ostaje pitanje da li će entuzijazam Budimpešte oslabiti, posebno ako ih Brisel i Vašington budu pritiskali.
Još jedan aspekt potencijalne saradnje Srbije i Mađarske, takođe povezan sa Rusijom, mogao bi biti pogođen zbog promene vlasti u Mađarskoj. Srbija je u nekoliko navrata izrazila interesovanje za kupovinu 5 do 10 procenata udela u nuklearnoj elektrani "Pakš 2", koju trenutno gradi Rosatom, u svom prvom koraku ka nuklearnoj energiji. Međutim, Beograd razmatra i druge opcije, koje uključuju britanske, američke i posebno francuske partnere iz EDF-a, koji je u martu završio Studiju izvodljivosti o korišćenju nuklearne energije u Srbiji. Stoga bi svaki signal iz Budimpešte u vezi sa potencijalnom ponovnom procenom projekta "Pakš 2" umanjio interesovanje Beograda, koje već kritikuje prozapadna opozicija u Srbiji.
Iako su mnogi analitičari očekivali teška vremena za odnose Beograda i Budimpešte nakon parlamentarnih izbora, posebno zbog neviđene bliskosti tokom Orbanove ere, prvi postizborni kontakti između Vučića i Mađara bili su relativno glatki. To su samo rani znaci i mogli bi se promeniti.
Obe strane su i te kako svesne međuzavisnosti ključnih energetskih projekata, svojih geografskih područja bez izlaza na more i privreda kojima je potrebno sve više energije. Svesni su i ključne ruske uloge u bilateralnim i trilateralnim energetskim projektima, kao i da se svetske posledice zatvaranja Ormuskog moreuza sigurno neće promeniti. Osećaju i pritisak Brisela koji je nestrpljiv da iskoristi post-Orbanovu eru i da nametne političku uslovljenost tokom pristupnih pregovora sa Srbijom. I svakako osećaju sve žešće pokušaje SAD da zauzmu tržišne udele na Balkanu na račun Rusije i da nametnu prodaju tečnog prirodnog gasa (LNG) preko hrvatskog Krka i grčkog terminala u Aleksandropolisu, ukazuje Aleksandar Mitić sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.