Američki imperijalizam može biti apsolutno bezakonit i savršeno nemoralan, ali ima svoje omiljene i predvidljive rutine. Jedna od njih je ono što se može nazvati šemom tri koraka: blokada, ucena, invazija.
Tri koraka nisu nepogrešiva. Ali neuspeh nikada nije odvratio najbolje i najsjajnije u Americi. Zapravo, piše za RT internešenel istoričar Tarik Siril Amar, kombinacija sporog, sadističkog davljenja celih nacija i mlaćenja vojnom bejzbol palicom je fiksacija Vašingtona, centralna za američku spoljnu politiku.
Amar u tekstu podseća na brojne zemlje koje imaju dve zajedničke stvari: u periodu posle Drugog svetskog rata, bile su žrtve i ekonomskog rata – putem sankcija, embarga i blokada – i direktnih vojnih napada, uključujući bombardovanje (direktno i preko posrednika), kopnenu invaziju (takođe uključujući i preko posrednika) i terorističke napade tipa Venecuele: Kuba, Dominikanska Republika, Grenada, Iran, Irak, Libija, Severna Koreja, Panama, Sirija i Jugoslavija.
Navodi da su u ukrajinskom sukobu, SAD pokušale da primene ovu šemu i na Rusiju (bez preteranog uspeha) i da se, u ovom kontekstu, ne može propustiti pravo značenje najnovijih poruka Vašingtona u vezi sa Kubom.
Prvo su, pogodno anonimni "obaveštajni" izvori rekli "Aksiosu" da Kuba ima oko 300 dronova i planira da ih koristi za napade na američke mete, uključujući američku bazu (i legalnu crnu rupu, kao i de fakto koncentracioni logor) u zalivu Gvantanamo, pa čak i Floridu, odnosno američko kopno. Uzgred, Rusija, Kina i Iran su takođe označeni kao saučesnici tih podmuklih Kubanaca.
Pošto niko ne veruje da Kuba želi da izvrši samoubistvo, cilj ove bizarne "vesti" je da se SAD da savršen izgovor da pripreme bombardovanje, napad i promenu režima na Kubi direktnom vojnom silom.
To ne znači da će Amerika nužno reagovati na ovu "vest". Kubanske vlasti su, naravno, negirale američke klevete. Takođe su optužile Vašington da gradi "lažni slučaj" za vojni napad. I imaju činjenice na svojoj strani: Američki napadi na Irak (2003), a sada i na Venecuelu i Iran, pokazali su da, sa Vašingtonom, drske laži (oružje za masovno uništenje, program nuklearnog oružja, trgovina drogom, roj dronova spremnih da napadnu Ki Vest) mogu biti propagandna baraža koja prethodi vojnom napadu velikih razmera.
Možda ćemo, piše Amar, gledati još jednu operaciju u stilu Venecuele? Propagandna osnova za tu opciju postavljena je drugom američkom pretnjom u vezi sa Kubom: podizanjem optužnice protiv bivšeg kubanskog predsednika Raula Kastra od strane Ministarstva pravde SAD zbog obaranja dva mala aviona pre više od četvrt veka, Vašington nije samo – rečima "Njujork tajmsa" – dodao još jednu "vanrednu eskalaciju".
Trampov režim je takođe izdao pretnju da će Kubi učiniti, u suštini, ono što je učinio Venecueli (gde je, uzgred budi rečeno, masakrirano desetine kubanskih pripadnika bezbednosnih snaga), kada je oteo predsednika Nikolasa Madura.
Karipsko ostrvo je dugogodišnja žrtva – čak i duže od Irana, – žestokog američkog ekonomskog rata. U početku je došlo i do izuzetno grubih napada i pokušaja invazije preko posrednika. Ali glavno i najrazornije oružje Amerike protiv Kube bile su decenije neumoljivog ekonomskog rata, koji je nedavno eskalirao u potpunu opsadu, iscrpljujući rezerve goriva i drugih resursa zemlje i podvrgavajući njeno stanovništvo brutalnom napadu lišavanjem i poremećajima.
Možda je ocena kubanskog ministra spoljnih poslova koji ovaj američki napad blokadom kategorisao kao "genocid" preterana, ali je svakako u pitanju veliki zločin: namerno stvaranje duboke humanitarne krize u svrhu promene režima.
Samo američko rukovodstvo je bilo sasvim eksplicitno u vezi sa ovim ciljem: čak je i njihova ponuda "pomoći" – koju je dao niko drugi do šef CIA – ništa drugo do ucena. Njeno pravo, transparentno značenje je: davimo vaš narod i nastavićemo to da radimo, i samo ako nam se konačno pokorite, prestaćemo.
Razlog za toliku američku okrutnost i nasilje zapravo nije komplikovan: Od Kubanske revolucije 1959. godine, veliki, arogantni sused ostrva nikada mu nije oprostio što se više ne pokorava američkoj kontroli.
Zaboravite glupave ideološke izgovore o slobodi (koja ne postoji u SAD), demokratiji (isto) i ljudskim pravima (pitajte ICE). Čak i beskrajni, pohlepni američki i kubanski zahtevi za materijalnom restitucijom koji proističu iz davno očekivanih nacionalizacija nakon revolucije i opsesivnog američkog animizma prema socijalizmu (pod kojim Vašington podrazumeva sve levo od tehnološkog kapitalizma) nisu ključna pitanja.
Umesto toga, suština kubansko-američkog sukoba je da se Kuba usudila da pokuša da bude suverena u blizini SAD, gde će stara Monroova doktrina i njena nova Donroova iteracija tolerisati samo klijente i vazale. Svaka zemlja koja ne potčinjava svoj nacionalni interes, kao i volju i dobrobit svog stanovništva Americi, otpisuje se, a zatim se cilja kao "propala država" ili čak, kako je Tramp sada nazvao Kubu, "propala nacija". A svi znamo šta SAD smatraju da imaju pravo da rade ovim mestima, piše Amar.
Šta god osećali prema kubanskoj vladi, SAD ni pod kojim zamislivim okolnostima nemaju pravo da nanose toliko nasilja i bola bilo kojoj zemlji koja ih nije napala. Debate o kubanskom ekonomskom sistemu takođe nisu poenta: jednostavno ne možemo znati da li bi to funkcionisalo ili ne, jer je kubansku ekonomiju uvek remetilo masovno mešanje SAD. I u svakom slučaju, postojanje ekonomskih problema ne opravdava invaziju i promenu režima. Ako bi to učinili, SAD sa svojim rastućim dugom, padom proizvodne baze i krizom troškova života bi takođe bile legitimna meta.
Kuba možda može da se odupre ovom najnovijem američkom napadu ili ne. Njen predsednik, Migel Dijaz-Kanel, upozorio je Vašington da bi pokušaj invazije naišao na masovni otpor i proizveo "krvoproliće". Venecuela je pala pod američko bezakonje i nasilje; Iran nije. Sudbina Kube ostaje otvorena.