Strahovite vesti pronele su se brzinom svetlosti u svim svetskim medijima u ponedeljak u ranim jutarnjim časovima. Razorni zemljotres, jačine 7,8 po Rihterovoj skali, pogodio je jug Turske i Siriju.
Planeta je na trenutak zanemela, a ljudima je još jednom dokazano da je priroda, ipak, najjači protivnik na bilo kojem tlu.
Stradalo je više od 17.000 ljudi.
Sirijska vlada je prvi put zatražila pomoć od Evropske unije, saopšteno je iz Evropske komisije, a pomoć obema država najavljena je iz Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije.
O posledicama, stanju u Turskoj i Siriji, o velikim gubicima i pomoći koja pristiže iz svih delova sveta, za RT Balkan govori Bojan Budimac, novinar i kolumnista, koji godinama živi u Bodrumu.
"U Bodrumu se zemljotres nije ni osetio. Zanimljivo je da ni moji psi nisu predosetili ni čuli, iako ih uznemiri i 'nečujna' grmljavina", priča Budimac.
"Supruga i ja smo se mnogo isplakali, 24 sata u turskim medijima ide direktan prenos iz pogođenih regiona. To su jezive scene, srceparajuće."
Regioni pogođeni zemljotresom ekvivalent površini Bugarske
Budimac komentariše da je jako bitno reći da mali broj ljudi, čak i u Turskoj zna tačnu razmeru ove katastrofe.
"Turska je navikla na zemljotrese, jer svake godine bude makar jedan. U tim slučajevima, zemljotresi dobijaju ime grada koji su pogodili. Ovoga puta to nije moguće. Pogođeno je deset gradova, deset provincija. Površina koja je ekvivalent površini Bugarske."
Naš sagovornik podseća da je sedmina teritorije Turske uništena i ističe da nijedna država ne može da bude spremna na ovoliku katastrofu.
"Turska od 2010. godine ima direkciju za upravljanje katastrofama, koja odlično radi. Međutim, ovde su prva 24 časa bila kobna, dok nije počela da pristiže pomoć, jer nema toliko ljudi."
Budimac navodi da priobalski hoteli prihvataju veliki broj ljudi.
"To je jedan od načina kako bi se smanjila patnja tih ljudi. Podsetiću da su nastradali i auto-putevi. U prva 24 sata ljudima je bilo onemogućeno da dođu do gradova koji nisu pogođeni zemljotresom, mogli su, ali samo vazdušnom linijom.
Turska opozicija pokušava da politizuje katastrofu
Na pitanje da li postoje informacije ko pruža najveću pomoć Turskoj u situaciji koja deluje bezizlazno, sagovornik RT Balkan ističe da je svaka, pa i najmanja pomoć dobrodošla, i da stiže iz čitavog sveta.
Budimac komentariše i sutuaciju u Siriji, o kojoj se, čini se, manje govori i piše.
"Tursko ministarstvo inostranih poslova juče je saopštilo da je problem to što je Alepski aerodrom zatvoren za strane letove i da se konstantno radi na tome da se situacija popravi. Na sve to, zatvorene su granice. Današnja informacija je da je jedan put iz Turske ka Siriji otvoren i da će koliko danas pomoć krenuti ka pogođenim područjima."
Naš sagovornik ističe da je Turska u predizbornoj kampanji, i da, iako nije vreme da se bilo šta stavlja u politički kontekst, smatra da će Redžep Tajip Erdogan ubedljivo pobediti opoziciju na predstojećim izborima.
"Pokušavaju da politizuju čitavu stvar na jako ružan način. Govore da država ne postoji, da država ništa ne daje. Čak, opozicioni novinari odlaze na mesta sa kojih se ne vide spasioci kako bi izveštavali o potpunim neistinama, kako navodno tu nikoga nema."
Budimac, koji svedoči dešavanjima u državi koja je toliko nastradala, ističe da turski narod uspeva i u ovakvim trenucima da otera opozicione novinare jer im ja jasno koja im je namera.
"Ovo je katastrofa koja može svakoga da skine sa vlasti, ukoliko nije sposoban. Turske službe rade, a pomoć stiže sa svih strana, a vojska je stopostotno angažovana.
Sada je 83. sat od prvog zemljotresa i upravo je spaseno još dvoje dece. Ne znam kada će se obustaviti akcija potrage i spasavanja i pretvoriti je u čišćenja, ali za sada se čuda dešavaju, jer, prema procenama, čovek može da preživi 72 sata pod ruševinama", zaključuje naš sagovornik.
"To su čuda", zaključuje Bojan Budimac.
Zbog ovakvih čuda i pogleda preživelih kojima ćemo svedočiti, zbog volje čitave planete da pomogne, potrebno je da verujemo da, ponekad, kada deluje da je sve utihnulo, postoji jedan glas koji će, ispod cigle, bloka i betona otkriti još jedno zahvalno lice.
A svet će, nakon ovakvih primera, možda konačno shvatiti koliko je vredan svaki trenutak u kojem se čovek ne bori za dah ispod ruševina sopstvenih napora, koje je čuvao "za neko bolje sutra".