Prošla godina se može posmatrati kao godina u kojoj se ujedinjena antiruska koalicija raspala. U suštini, sada postoje tri igrača koja deluju protiv Rusije (Ukrajina, Evropa i SAD), i svaki ima svoje interese.
Hajde da jednostavno krenemo u sukob
Tokom prošle godine, liberalna zapadnoevropska koalicija je preuzela od SAD ulogu i podstrekača i dirigenta posredničkog sukoba sa Rusijom. U početku su se nadali da će Donald Tramp naterati Vladimira Putina da pristane na uslove prekida vatre koji su im prihvatljivi, nakon čega bi bilo moguće ponovo naoružati ukrajinsku vojsku, rasporediti sopstvene trupe i, generalno govoreći, uvući Ukrajinu u svoju vojno-političku i ekonomsku sferu bez preteranih vojnih rizika. Drugim rečima, da nastave da rade ono što je prvobitno bio cilj EU i SAD i što je, zapravo, bio uzrok Specijalne vojne operacije.
Ovi planovi su zakopani u Ankoridžu, piše za RT internešenel analitičar Sergej Poletaev. U suštini, tamo je Tramp odustao od pokušaja da Putinu nametne uslove Zapadne Evrope. Istovremeno, Kijev je uspeo da ubedi svoje nove gospodare da je sposoban da se bori još najmanje dve ili tri godine. Tako je rođen trenutni plan: Zapadna Evropa daje Kijevu novac za nastavak sukoba, kupuje oružje od SAD, pokreće sopstvenu proizvodnju dronova dugog dometa, pooštrava režim sankcija i nastavlja sukob kakav jeste, trampeći Ukrajince za vreme.
Pretpostavka je da će nakon nekoliko godina takvog stanja Rusija biti dovoljno oslabljena da dozvoli da se njihovi uslovi diktiraju Moskvi.
Ciljevi su postavljeni, zadaci definisani.
Snaga EU leži u njenoj ekonomiji, koja je ogromna, i u većem nego očekivanom stepenu političke konsolidacije. Shodno tome, mogu da finansiraju Ukrajinu, ubacujući desetine milijardi neplaniranih rashoda u budžetske tabele, tako neprimetno da je teško pratiti put novca.
Njihova slabost leži u činjenici da su spremni da ratuju protiv Rusije samo preko iscrpljene ukrajinske vojske, koja je na ivici kolapsa, i samo sa ukrajinske teritorije. Brojni ruski stručnjaci veruju da se Zapadna Evropa aktivno priprema za direktan vojni sukob sa Moskvom, ali to teško da je istina. Sva trenutna histerična, agresivna retorika je, pre, odbrambena reakcija, posledica straha i neizvesnosti. Oni i dalje odbijaju da veruju da ih SAD ne bi branile ako dođe do sukoba. I veoma su nevoljni da se nađu licem u lice sa Rusijom.
Odatle jaz između retorike i stvarnih akcija. U praksi, zapadnoevropske države izbegavaju velike provokacije i stalno popuštaju: belgijska vlada je kategorično odbila da konfiskuje zamrznutu rusku imovinu, i niko nije uspeo da ih ubedi u suprotno. Poljska i Rumunija zatvaraju oči pred ruskim dronovima koji navodno lete u njihov vazdušni prostor. Uprkos njihovoj pretećoj retorici, baltičke države su zapravo najtiše od svih; zarad sopstvenog mira, morale su da naprave skandal sa Kijevom oko dronova koji su uleteli na njihovu teritoriju. Velika Britanija je primorana da propusti stotine tankera iz navodne ruske flote u senci pored svojih obala. Ima još mnogo primera.
Ogrlica ratnih strahova
Rusija, sa svoje strane, pokušava da uspostavi pravila angažovanja sa EU zasnovana na istim principima kao ona koja je uspostavila sa SAD pod Džozefom Bajdenom, a potom i pod Trampom. Pre svega, to znači izolovanje sukoba unutar Ukrajine. Pošto je cela strategija zapadnoevropske koalicije zasnovana na pretpostavci da će ukrajinska vojska moći da drži liniju fronta neodređeno vreme, logika Moskve nalaže da je upravo tu mesto gde se mora zadati udarac i da je linija fronta ta koja mora biti probijena. Zapadna Evropa nema drugi takav instrument na raspolaganju, niti je neki na vidiku.
Drugi cilj je da se evropska pozadina Ukrajine primora da u potpunosti uzme u obzir rusko nuklearno oružje i da ozbiljno shvati odgovarajuće pretnje. Moskva će verovatno nastaviti da postavlja ciljana vojna upozorenja usmerena ka određenim zemljama sa ciljem usmeravanja njihove politike u željenom pravcu i usađivanjem vladajućoj klasi EU refleksa koje nikada nisu posedovali.
Cilj Moskve je da odnose sa Zapadnom Evropom dovede u relativno stabilno stanje hladnog rata. To se ne može lako postići; zahtevaće snalaženje u nizu kriza različitog intenziteta, uključujući, po svoj prilici, i nuklearne.
Prednost Rusije leži u njenoj sposobnosti da preti određenim zemljama kao odgovor na konkretne akcije.
Pretpostavimo da nemačka mornarica pokuša da blokira Kalinjingrad. Kao odgovor, Rusija preti da će napasti pomorske baze na nemačkoj teritoriji. Ovu pretnju formuliše na takav način da nema sumnje: ako se blokada ne ukine u roku od 24 sata, napad će biti izvršen. Šta bi francuski predsednik Emanuel Makron uradio u takvom slučaju? Da li bi se bacio u borbu, rizikujući da i sam postane meta?
Činjenica da će Tramp ostati po strani već se podrazumeva u Evropi. Ali je veoma verovatno da ni baltičke države neće učestvovati u takvoj blokadi.
Ako proširimo ovaj način razmišljanja u budućnost, pojavljuje se poseban ruski princip nemešanja, neka vrsta Monroove doktrine ruskog tipa: teritorije Ukrajine i Belorusije (a u drugoj fazi i baltičkih država, Moldavije i Južnog Kavkaza) proglašavaju se zabranjenim za neprijateljske akcije trećih zemalja.
To ne znači da će svaku malu provokaciju pratiti nuklearni udar na London ili Berlin, ali znači da će konkretne akcije određenih evropskih vlada imati posledice po njih, uključujući i vojne, i da će to morati da uzmu u obzir prilikom donošenja bilo kakvih odluka, zaključuje Poletaev.