Sankcije koje je Zapad uveo svom dugogodišnjem trgovinskom partneru Rusiji pogađaju tamošnju ekonomiju mnogo manje nego što se pretpostavlja, dok podaci Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) ukazuju na to da će ekonomija Ruske Federaciji zapravo napredovati u 2023. godini.
Zapadna ponuda i ruska potražnja nalaze put jedna ka drugoj i u vremenima sankcija, kao što i ruske sirovine stižu do kupaca, ističe jedan od najuticajnijih nemačkih novinara Gabor Štajngart za portal "Fokus" a potom nabraja pet "uznemirujućih" činjenica u vezi s neuspehom zapadnih sankcija.
Pre svega, ruski finansijski sistem nije propao. Iako je isključen iz međunarodnog sistema plaćanja SVIFT, rublja je dostigla oko 9,6 odsto veću vrednost nego što je imala pre početka sukoba u Ukrajini, a američki dolar je oslabio u odnosu na rusku valutu. Pri tome, uprkos nametnutoj izolaciji, RF beleži suficit, a cene energenata su znatno porasle, što zapravo ide u prilog Rusiji.
Druga nesporna činjenica je da će ruska ekonomija (ponovo) rasti. MMF za 2023. predviđa rast od 0,3 odsto, a za 2024. čak 2,1 odsto – čime će premašiti nemački rast (1,4 odsto). Bivši zamenik ministra finansija Ruske Federacije Sergej Aleksašenko izjavio je nedavno da će 2023. biti "teška godina" za rusku ekonomiju, ali "nema katastrofe, nema kolapsa".
Povlačenje zapadnih kompanija iz Rusije otvorilo je vrata (ne samo) kineskim proizvođačima. Umesto "Epla" i "Samsunga" – "Šaomi", "Rilmi", "Onor". Kineski izvoz u Rusiju dostigao je rekordnu vrednost u decembru 2022, što je pomoglo da se neutrališe nagli pad trgovine sa Evropom. Uz to mnogi zapadni proizvodi su se vratili u Rusiju preko trećih zemalja – s proizvodnih traka iz Azije preko npr. Jermenije i Kazahstana do Rusije. Jermenija je prošle godine beležila trostruko veći uvoz smart telefona nego 2021.
Iako je delovalo da će se evropske kompanije mahom povući iz Rusije, manje od devet odsto korporacija je to i učinilo. Prema studiji koju je sproveo švajcarski Univerzitet Sen Galen, samo 120 kompanija je u potpunosti otpisalo i prodalo najmanje jednu lokalnu ekspozituru. Dvadeset odsto kompanija koje su i dalje aktivne u Rusiji po ovim kriterijumima je iz Nemačke.
A na temu ruskih energenata, oni se i dalje izvoze. Čim je Zapad prestao da kupuje naftu i gas iz RF, uskočili su novi kupci. To potvrđuje i "Blumbergovo" istraživanje – oko 2,5 miliona barela nafte dnevno odlazi u Tursku, Kinu, Indiju i mnoge afričke zemlje. Međutim, ni Evropa ne može bez ruskog gasa. Francuska, Belgija, Holandija i Španija i dalje kupuju ruski LNG, a Nemačka ga nabavlja u smanjenim količinama i zaobilaznim putem.
Gabor Štajngart konstatuje da su sankcije osmišljene da impresioniraju birače a ne da naškode Putinu.
Vera u svemoć ekonomskih sankcija – zabluda
Takođe, nemački novinar podseća da današnja politika sankcija – koja pogađa rivale kaznenim carinama i zabranjuje im da trguju – potiče od američkog predsednika Vudroa Vilsona (1856–1924), koji je tvrdio da narod koji je bojkotovan nema drugog izbora nego da odustane, te da je ekonomski rat smrtonosan lek.
Vera u svemoć ekonomskih sankcija bila je prisutna i kod bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa, njome se vodi i Džozef Bajden, zatim nemački ministar ekonomije Robert Habek.
"Ali svi su ujedinjeni u zabludi. Činjenica je: sankcije ne uspevaju jer izopšteni sklapaju saveze jedni sa drugima", jasan je Štajngart na stranicama "Fokusa".
Na primerima Kube, Irana i sada Rusije i Kine to je, po njegovom mišljenju, očigledno.
Iran je recimo reorganizovao svoje lance snabdevanja, udvostručio je bruto nacionalni proizvod za samo tri godine, a prema projekciji MMF-a, povećaće ga za još 20 odsto od 2023. do 2027. godine.
Američke sankcije su najvažniji pokretač razvoja kineskog domaćeg tržišta. Pod pritiskom zapadnih sankcija, Kina je formirala moćan ekonomski savez s Rusijom, Indijom, Iranom i Turskom.
SAD ne žele da priznaju ovu neprijatnu istinu i tako dovode sebe i svoje partnere u pravu pomamu za sankcijama.
Štajngart navodi podatke centra Ekonomist intelidžens junit iz Londona (EIU) da je bivši američki predsednik Džordž Buš Mlađi izrekao 3.484 sankcije kompanijama, pojedincima, državama i organizacijama za osam godina, Tramp je nastavio u istom maniru i uveo oko 3.900 sankcija između 2017. i 2020. godine. S Bajdenom se tempo povećao – danas SAD sprovode 70 različitih programa sankcija koji utiču na 9.000 pojedinaca, država i organizacija.
Sankcije ne utiču na protivnike već udružuju prijateljske narode
Iako sankcije ne funkcionišu spram protivnika, one sve efikasnije približavaju njihove žrtve i udružuju ih u antiamerički, odnosno antizapadni tabor.
A u nedostatku alternative mnogim proizvodima koji potiču iz zemalja pogođenim sankcijama, Nemci, Francuzi i druge zemlje NATO-a sada više trguju sa SAD, od kojih kupuju i energente, uključujući i neuporedivo skuplji tečni gas od onog ruskog.
Uz pretnju da će prekršilac sankcija biti isključen sa američkog tržišta, politički prijatelji SAD postaju njihovi novi trgovinski partneri. A ako prijatelji nisu voljni da im se pridruže, slede kazne.
Od 2009. do danas američke kompanije su morale da plate samo 300 miliona dolara kazni, dok su druge države platile oko četiri milijarde dolara. Strana firma plaća u proseku 139 miliona dolara za kršenje režima sankcija, dok američka firma plaća samo dva miliona dolara, kažu podaci EIU.
Gabor Štajngart za portal "Fokus" sumira: "Sankcije ne pogađaju one koji bi trebalo da budu pogođeni. A oni koji sankcije uvode trpe posledice jer njihovi pređašnji poslovi postaju sve skuplji, komplikovani ili onemogućeni".
Možda je upravo u tome ironija, zaključuje Štajngart: ekonomske sankcije SAD deluju – samo drugačije nego što je Vudro Vilson mislio.