Od početka godine, Kuba je na radaru američkog predsednika Donalda Trampa, uz česte aluzije na promenu režima ostrvske nacije.
Kako su "dnevni događaji" remetili Trampove planove – otmica Nikolasa Madura, rat na Bliskom istoku, Kuba je pala u drugi plan sve do kraja maja kada je državni sekretar Marko Rubio izjavio da je Kuba "jedan od vodećih sponzora terorizma u celom regionu".
Njegovi komentari su usledili istog dana kada je Ministarstvo pravde SAD objavilo optužnicu protiv bivšeg kubanskog predsednika Raula Kastra.
Za jedan dan, piše bivši marinac i analitičar Skot Riter, Trampova administracija je rekonstruisala put ka vojnoj akciji SAD protiv Kube.
Prikazivanje Kube kao države sponzora terorizma nema nikakvu intelektualnu težinu ili činjeničnu osnovu, navodi Riter i podseća da su slični nedostaci postojali u vezi sa legalnošću tvrdnji koje su SAD iznele protiv Nikolasa Madura.
Trampova administracija, međutim, se ne poziva na međunarodno pravo, već na usku domaću političku bazu za koju bi bio dovoljan i najslabiji pravni osnov za akciju protiv Kube. Suština je da Trampova administracija postavlja temelje za vojnu invaziju na Kubu, nametanje još strože kampanje ekonomskog gušenja ili oboje.
Podsticaj za takvu akciju ne leži u bilo kakvoj inherentnoj pretnji koju Kuba i njena vlada predstavljaju za SAD, već u potrebi da Trampova administracija bude u mogućnosti da zabeleži "pobedu" na svojoj tabeli nacionalne bezbednosti nakon sramotnog neuspeha sa Iranom uoči izbora na sredini mandata.
Drugim rečima, ukoliko republikanci izgube kontrolu nad Predstavničkim domom, preostale dve godine predsednikovog mandata biće izložene političkoj paralizi izazvanoj beskrajnim postupcima impičmenta, koji će poslednje dve godine Trampovog prvog mandata, kada su pokušana dva opoziva, učiniti dečjom igrom u poređenju sa drugim mandatom.
Tu Tramp pravi ogromnu grešku kada je u pitanju pitanje Kube i domaće američke politike. Tramp sledi smernice svog državnog sekretara/savetnika za nacionalnu bezbednost, Marka Rubija – čoveka koji je u sebi celog života imao antikubansku anksioznost koja boji njegov pogled na svet.
I Rubio i Tramp razumeju realnosti povezane sa politikom Floride i važnu ulogu koju igra velika kubanska dijaspora Floride u oblikovanju predsedničke politike. Ali izbori na sredini mandata nisu nacionalni izbori, oni generalno reaguju na drugačiji politički barometar – onaj gde iglu pomeraju lokalna politička pitanja koja su generalno definisana stanjem lokalne ekonomije.
Nacionalna pitanja su sekundarna, i tu kubanski glasovi na Floridi neće uticati na broj mesta u Predstavničkom domu i Senatu u izbornoj noći.
Tramp se suočava sa ekonomskom katastrofom zbog svog neuspeha u Iranu i globalnom energetskom krizom izazvanom ovim porazom. Ako Tramp misli da može da prevari američki narod da zaboravi strašne ekonomske posledice sa kojima se suočavaju zbog njegovih pogrešnih koraka na Bliskom istoku invazijom na Kubu i uklanjanjem komunističke vlade tamo sa vlasti, on se jako vara, navodi Riter.
Kuba nije Venecuela, a sposobnost CIA da replicira kupljenu izdaju Madura nije nešto što mnogi posmatrači Kube veruju da se može replicirati u ovoj ostrvskoj naciji.
Fulton Armstrong, bivši oficir Nacionalne obaveštajne službe za Latinsku Ameriku, koji je jedno vreme radio tajno kao oficir CIA na kubanskom tlu, nedavno je naveo da će pokušaj SAD da dovedu do kolapsa režima na Kubi neslavno propasti.
"Isti ljudi koji voze ševrolete iz '57. uz pomoć čiviluka i vešalica, napraviće haos protiv režima koji su nametnule strane sile", naveo je on u memorandumu koji je objavio u ime organizacije veterana iz obaveštajne zajednice VIPS i podsetio da "američka prisila protiv Kube nije funkcionisala više od šest decenija".
Marko Rubio bi možda ipak mogao da ubedi Donalda Trampa da izvrši invaziju na Kubu kako bi očuvao uticaj Republikanske stranke na Kongres SAD, ali će ona doživeti debakl koji će, zajedno sa neuspehom u Iranu, označiti kraj Trampove ere jednom za svagda, zaključuje Skot Riter.