Krajem 18. veka, u Londonu su shvatili da im neravnoteža u rastućoj trgovini sa Kinom ne ide u prilog, jer su se prevelike količine plemenitih metala, pre svega srebra, odlivale ka Dalekom istoku, budući da tadašnja Evropa, zapravo, nije imala šta da ponudi Kini.
"Kinezima je bilo potrebno veoma malo evropskih proizvoda, dok su Evropljani kupovali velike količine čaja, svile i porcelana. Zbog toga je trgovinski bilans bio snažno naklonjen Kini", podučavao nas je svojevremeno čuveni sinolog Žak Žerne.
London je vrlo brzo pronašao način da "parira" Kini dinastije Ćing. Vladari pomenute dinastije bili su etničkim poreklom Mandžuri, dakle konjanici, i reklo bi se da nisu uvek na ispravan ili makar praktičan način razumevali važnost jačanja trgovačke i ratne mornarice, pa i uopšte uzevši moderne vojne sile.
Tu okolnost Velika Britanija je sa ostalim zapadnim silama vrlo brzo iskoristila. Kina je nakon dva opijumska rata u 19. stoleću, odnosno u onome što će ostati upamćeno kao "vek poniženja", bila vojno primorana da uvozi opijum, čiju je proizvodnju i trgovinu kontrolisala Velika Britanija.
Uzalud je Lin Cesu, ugledni zvaničnik tadašnje vlade u Pekingu, uništavao tovare opijuma i pisao mladoj kraljici Viktoriji, podsećajući je da njegova zemlja u Evropu šalje svilu, čaj, porcelan i druge prefinjene proizvode, a za uzvrat joj se, u trgovini, golom silom nameće otrov.
Deficit je bio Trampov izgovor
Danas situacija, razume se, nije potpuno ista, ali nam kineski "vek poniženja" može pomoći da razumemo vlastitu epohu.
Kina ponovo proizvodi oko trećinu svetskih proizvoda sa uslugama, baš kao što je, približno, bilo u 18. stoleću. Ono što nazivamo ili što smo nazivali Kolektivnim zapadom, na čelu sa SAD, ponovo beleži drastičan deficit u trgovini sa vaskrslom imperijom na Dalekom istoku.
Istini za volju, SAD raspolažu tehnologijama koje su još uvek potrebne Kini, ali tehnološku utakmicu polako prestaju da dobijaju ili čak gube, a onu ekonomsku, na planu efikasnosti i ekonomičnosti proizvodnje, čini se da su odavno izgubile.
Upravo je trgovinski deficit bio glavno "opravdanje" za Donalda Trampa, kada je, pokušavajući da obuzda Kinu i spreči kolaps SAD, počeo da puca iz arsenala carina i sankcija.
Uprkos svojoj teškoj carinskoj artiljeriji, Tramp je doživeo drastičan debakl: sa Kinom je, baš kao što su kineski analitičari predviđali, na kraju morao da pregovara i uprkos carinama koje je na kraju uspeo da uvede nije smanjio kineski suficit. Kina je, sa druge strane, pad razmene sa SAD počela da nadoknađuje povećanjem razmene sa zemljama ASEAN-a, Evropske unije, Latinske Amerike i Rusijom.
Pritom ne treba smetnuti s uma ni da su američki sudovi u značajnoj meri osporavali i osporili Trampov carinski vatromet.
Sada su carine u Vašingtonu ponovo aktuelizovane, nakon što se priča o njima taman bila ustalila u našem sećanju. Ovoga puta, carinske stope su manje, ali je impresivan njihov zahvat.
Sjedinjene Američke Države najavile su uvođenje dodatnih carina, u rasponu od 10 do 12,5 odsto zemljama iz kojih u SAD dotiče 99,40 odsto uvoza, zbog sumnje da uvoze robu nastalu "prinudnim radom".
Zemlja čija je nezavisnost i ekonomija stasala na radu robova, upravo uvodi sankcije ostatku sveta, sumnjičeći ga da uvozi robu nastalu "prinudnim radom".
Niša bez Člana 301
Sjedinjene Američke Države istragu protiv čak šezdeset zemalja i organizacija, među kojima su Rusija, Kina, Evropska unija, Izrael, Turska, Japan i druge zemlje, pokrenule su 12. marta ove godine, na osnovu, u svetu trgovine sada već čuvenog, Člana 301 Zakona o trgovini iz 1974. godine.
Ovaj potez SAD usmeren je pre svega protiv Kine, jer je ona u dokumentu, objavljenom 2. juna (Report in Section 301 Investigations: Acts, Policies, and Practices of Various Economies Related to the Failure to Impose and Effectively Enforce a Prohibition on the Importation of Goods Produced with Forced Labor), označena kao zemlja u kojoj je prisutan prinudni rad i to, "gle čuda", u njenom severozapadnom autonomnom regionu Sinđijang, koji je proteklih decenija bio poprište pokušaja SAD i ostalih zapadnih zemalja da destabilizuju Kinu.
Srbije nema na spisku
Ono što je za Srbiju zanimljivo, jeste da se ona ne pominje u ovom izveštaju Kancelarije trgovinskog predstavništva SAD, niti se u njemu pominje kompanija "Linglong" iz Zrenjanina, koju su "nezavisni" mediji i NVO finansirane sa Zapada optužile za prinudni rad vijetnamskih radnika, iako je sama vijetnamska vlada u dopisu upućenom UN istakla da dokaze za takve tvrdnje nije pronašla, što je u pomenutim medijima prećutano.
Nalog američke Carinske i granične službe (U.S. Customs and Border Protection) za zadržavanje robe (Withhold Release Order) od 18. decembra prošle godine, uperen protiv uvoza automobilskih guma koje u Srbiji proizvodi pomenuta kineska kompanija, ostao je izvan ovog akta.
U njemu se, ni među zemljama u kojima postoji "prinudni rad", ni među zemljama koje izvoze robu nastalu "prinudnim radom", ne pominju ni Srbija, ni kompanija Linglong, što je svakako ohrabrujuće, premda treba imati u vidu i činjenicu da je fabrika kompanije "Linglong" u Zrenjaninu otvorena pre svega zbog tržišta Evropske unije, a ne SAD u koje ne ide gro njene proizvodnje, ali se ne može reći ni da su količine izvezene u SAD iz Zrenjanina zanemarljive, budući da je američka Carinska i granična služba tu količinu ipak registrovala, zabranivši lane njihov uvoz u SAD.
U najnovijem carinskom potezu Vašingtona u stvari se očitava geopolitičko posustajanje, slično onom koje je moglo da se vidi tokom Trampove posete Pekingu.
U nedostatku novog "opijuma", u ovom slučaju sistemskih rešenja kojima bi nadoknadio kinesku supremaciju u procesima planiranja, organizacije proizvodnje i cene koštanja, Vašington ponovo pribegava iz godine u godinu sve bleđim i neefikasnijim protekcionističkim instrumentima, kao što su carine i sankcije.