Ruski snimatelj na jugu Turske: Ovde je Armagedon, liči na globalni rat

Posledice razornih zemljotresa u Turskoj i Siriji ostavile su svet bez reči. Potresne slike, priče, svedočenja ne prestaju da obilaze čitavu planetu.

Spasioci traže preživele, rodbina kopa za svojim bližnjima, a novinari i snimatelji obilaze ugrožena područja, prenoseći atmosferu ravna apokalipsi koja je zahvatila Tursku i Siriju.

Broj poginulih u katastrofalnom zemljotresu koji je u ponedeljak pogodio Tursku i Siriju premašio je 25.000, pokazuju podaci iz obe zemlje.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao je da je broj poginulih u njegovoj zemlji porastao na 21.848, a da su povređene 80.104 osobe, prenosi Anadolija.

Gardijan navodi, pozivajući se na AFP, da su u Siriji poginule 3.553 osobe.

Sada, sve više se čuju glasovi koji tvrde da se pomoć Siriji isporučuje na kašičicu.

Na severu Sirije, već razoren građanskim ratom, spasilačke ekipe kažu da su mnoge zgrade uništene, a da je veliki broj ljudi zatrpan pod ruševinama.

U ovoj oblasti, milioni izbeglica našli su privremeni smeštaj, prethodno napustivši sopstvene domove usled građanskog rata.

Ruski snimatelj, koji je krenuo put Turske, preneo je potresnu atmosferu koja vlada na jugu ove zemlje, koju prenosimo u celosti.

"Antakija - glavni grad provincije Hataj. Danas sam stigao tamo. Za razliku od Gazijantepa, ovde je Armagedon. Nemam druge reči. To liči na posledice globalnog rata, samo što je zemljotres u pitanju.

U gradu maltene nema čitavih zgrada. Objekti koji nisu srušeni su nakrivljeni, osipaju se. Ljudi i dalje žive na ulici, niko ne sme da uđe u zatvoreni prostor.

Vojska je raspodeljena u gradu zbog potencijalnih nereda. Volonteri kažu da je to zbog pljačkaša. Vidi se da u gradu ima dosta banaka i prodavnica sa slomljenim izlozima. To nije posledica zemljotresa, već ljudi koji su počeli da upadaju i kradu. Vojska je naoružana.

Video sam i kamp spasilaca, koji su došli iz raznih zemalja. Ne mogu ništa konkretno da kažem, ali sam danas video Britance, ljude iz Koreje. Kažu da ima Holanđana, Mađara. Ovde bi trebalo da su i Grci. Uprkos političkim tenzijama, grčka ekipa je ipak došla. Video sam i Špance. Jako puno zemalja se odazvalo ili barem predložilo pomoć. I Turska nije odbila tu pomoć.

Stranci su došli sa mnogobrojnim turskim ekipama. Svi tragaju za ljudima i uspevaju da nađu žive, bez obzira što je prošlo 5 dana. Temperatura ispod nule stvara dodatne probleme, ali neki vatrogasci kažu da to pomaže, jer zbog toga uspevaju da pronađu žive ljude, iako su oni jako dugo pod ruševinama. Verovatno se usporava krvni tok zbog spoljnih niskih temperatura.

Proći niz ulicu je ponekad nemoguće, jer su se zgrade srušile i puta jednostavno nema. Ne rade samo spasilačke ekipe već i teška mehanizacija u nekim delovima grada. Izgleda da tamo više nema nade. Osećaj je, iskreno... nemam reči. Kad ovo sve vidiš uživo, sve ove zgrade...

Na jugu Turske mnogo Sirijaca koji su bežali od rata

Ovaj grad je do sada bio zanimljiv turistima. Lokalno stanovništvo ne može da gleda na sve ovo bez suza. Najverovatnije je da se grad ne može povratiti. Izgleda da će morati da ga ruše do temelja i da prave sve iznova ili da ne prave uopšte. To je već pitanje za Turke. Ali prizor je jako težak. I takvih gradova na jugu Turske ima bar deset, kažu meštani. A Antakija je izgleda najviše stradala. Struje nema, kao i vode. Ljudi žive ne ulici, u kampovima. Jedini način da se ugreju su vatra i čaj. To je neki moj osećaj.

Mogu još da dodam da na jugu Turske među povređenim i poginulim ima veoma puno Sirijaca koji su bežali od rata iz provincije Alepo, severnog dela Sirije. Oni su bežali u susednu Tursku.

Pričali su mi da su oni uglavnom živeli u tim zgradama koje su se srušile. U jednom stanu su mogle da žive dve ili tri porodice umesto jedne, zato osim Turaka ima puno žrtava baš među sirijskim stanovništvom.

Ljudi se opraštaju sa nekoliko svojih najbližih koji su stradali

Niko ne može da prebroji koliko ima poginulih jer niko ne može da kaže koliko je ljudi živelo u tim stanovima. Bio sam na glavnom muslimanskom groblju u Gazijantepu, tamo je ogroman broj ljudi koji tu dolaze da sahrane svoje najbliže. Ceremonije sa učešćem imama se stalno sprovode... iznose sanduke, ne znam da li su drveni ali su svi ofarbani u zeleno ili prekriveni nečim zelenim. Svaka ceremonija (sahrana) je grupna.

Iznose negde sedam do deset nastradalih i ljudi se opraštaju odjednom sa nekoliko ljudi. Posle ih odnose u pravcu groblja da ih sahrane, a na njihovo mesto odmah donose otprilike sedam novih. To je kao pokretna traka. Jedna po jedna grupa,... veoma težak prizor iskreno. Ljudi su skrhani, svi tuguju. Ne znam šta može da ih uteši. Ozbiljna nesreća ih je zadesila. I Sirijce i Turke. Ova tragedija ih je ujedinila.

Kako kažu očevici, negde na kraju grada su ležali leševi. Prvih nekoliko dana nije bilo dovoljno crnih plastičnih kesa u koje stavljaju preminule. Ljudi su govorili da ih je bilo puno i oni su samo tako ležali na zemlji. To je psihološki bilo veoma teško videti, a i problematično je sa higijenske strane.

Kada sam išao ulicama video sam kako su ispod ruševina vadili ljude - i mrtve, i žive. Evo jednu ženu su upravo spasili. Ali su preminule već stavljali u kese. Ima dosta poginulih, ljudi baš tuguju. Veoma je emotivno, pogotovo kada vidite poginulu decu a roditelji su ostali živi.

Kada vidiš svojim očima - shvatiš kolika je tragedija

Ima svačega. Prvih nekoliko dana vlasti nisu očekivale i nisu bile spremne za tako nešto. Niko nije mogao brzo da dospe do tih gradova zbog problema na putevima. Bila je oštećena železnica, putevi, magistrale, veliki broj pokvarenih automobila. Put je zauzeo jako puno vremena. Pogotovo što je taj rejon udaljen od drugih. Tamo su nalazili dosta poginulih i stavljali su tela na jednom mestu na otvorenom, ljudi su sve to videli. Bilo je teško. Nisam bio tamo, ali kažu da se osećao smrad. 

Spasioci savetuju prolaznicima da nose medicinske maske. Ako vide da je novinar došao da snima takođe savetuju da se nosi maska. Ispod tih ruševina ima dosta poginulih. Ljudi kažu da to više nisu desetine hiljada. Samo u Hataju može da bude i 100.000 ljudi. I to bez Sirije i drugih turskih regija.

Svi razumeju da će broj žrtava rasti i to drastično. Možda bude 200.000 poginulih, tako da... treba biti spreman za najgore. Broj poginulih raste svakim danom. Za sada će se taj trend nastaviti. Teško je, jako.

Predsednik Erdogan je već posetio gradove ali često se susreće sa kritikom, uglavnom  od opozicije, to sve utiče na predizbornu kampanju, jer ih na proleće očekuju izbori. To je veliki izazov za vlast koje bi trebalo da se otkrije zašto ima toliko poginulih i zašto je toliko zgrada bilo srušeno. Da li su u pitanju jeftini materijali, da li su štedeli za vreme gradnje...

Trenutno imaju puno problema na svim frontovima. Danas sam svratio do spasioca u Antakiji gde imaju 4 osnovna kampa. Rekli su mi da rade 84 strane ekipe iz 60 ili 80 država, uključujući Rusiju, Ukrajinu, Tajland, Indiju, evropske zemlje. Evo vidim Austrijance, Islanđane, Holanđane, to je struktura UN. Ovde ima veoma puno posla.

Svi kažu da tako nešto nisu videli 30-40 godina. Potrebna je dugoročna međunarodna saradnja. Ovo će trajati jako dugo, a ne jedna ili dve nedelje. Biće rotacija. Neke ekipe već odlaze pa ih menjaju druge. Ovo će jako dugo trajati, sve je jako ozbiljno. To se vidi čim dođeš u grad, u Antakiju. Kad vidiš sve svojim očima... to je tragedija.