Lekari iz Sirije za RT Balkan: Svete, zašto si nas zaboravio?

Više od 33.000 ljudi stradalo je u zemljotresu koji je pogodio Siriju i Tursku. Bar za sada, tako govore zvaničnici.

Usled borbe i strahovitih posledica ove prirodne katastrofe, čini se da je jedna strana - Sirija, manje pogođena zemljotresom, ali samo u očima svetske javnosti.

Medikamenti, gorivo, ćebad, odeća. Koliko humanitarne pomoći stiže do onih, koji su pod okriljem rata, sankcija, posledica kovida 19, ostali sami na vetrometini, i na kraju, pod ruševinama svog grada?

Koliko je svet pokazao zube, po ko zna koji put, onima koji su naviknuti na nemaštinu, siromaštvo i brigu za svoje najbliže?

Skinuti paučinu ili prašinu sa očiju, u zavisnosti od lokaliteta svakog pojedinca, nije toliko teško, naročito kada svedočenja o muci koju proživljava "sankcionisani narod" stižu iz Sirije.

U pogođenim regionima danas nije nedelja. Nikoga ne čeka nedeljni ručak niti okupljanje sa porodicom, danas je još jedan dan u kojem će tražiti svoje najbliže.

Dan za odmor nije ni doktoru Naumanu Zaidanu, koji se sa terena javlja i za RT Balkan i govori o stanju u njegovoj državi, napominjući da ga velike i bitne uspomene vezuju i za Srbiju, gde je proveo 17 godina.

"Mladost sam proveo u Srbiji. Studirao sam i završio specijalizaciju u Beogradu. Za vreme bombardovanja 1999. živeo sam u Zemunu. Znam šta je strah", kaže dr Zaidanu.

Za RT Balkan započinje priču hrabri sirijski doktor, koji se svakodnevno bori za živote i preživljavanje svog naroda.

"Nažalost, čuli ste i videli da ima mnogo mrtvih i nestalih lica. Mnogo je ljudi koji su ostali bez domova. Pomoć stiže, ali vrlo skromno. Ona nije dovoljna za užas kojem svedočimo. Pomoć uglavnom stiže iz Arapskih zemalja, Emirata, Saudijske Arabije, Jordana, Iraka, Libije, Pakistana i Indije. Takođe, pomoć je stigla iz Kine i Rusije", objašnjava Zaidanu i naglašava da svaki avion sa humanitarnom pomoći može da prenese oko 40 tona tereta.

"To jednostavno ne može da bude dovoljno pomoći. Recimo, u jednoj ulici kod nas u Alepu, srušeno je 18 zgrada. Samo u jednoj ulici! Zamislite kolika je to katastrofa. Hvala Bogu, juče je stigao glavni direktor Svetske zdravstvene organizacije, koji je sa sirijskim ministrom zdravlja posetio porušene regije. Obećao je da će pomoći, ali je i procenio da je nedovoljno humanitarne pomoći koja stiže do nas", kaže naš sagovornik.

"Nema struje, nema vode, hladno je"

Doktor Zaidanu objašnjava da su otvorene terenske bolnice, i da stadioni i škole širom zemlje služe za privremeni smeštaj osobama koje su ostale bez domova.

"Ima dece, starih bolesnih ljudi. Potrebni su lekovi i hrana. Potrebne su kuhinje koje će kuvati za taj narod. Znate, na severu Sirije nema struje, nema vode, sve je srušeno, hladno je. Noć je, pada sneg, preko dana je uglavnom kiša. Samo danas, hvala Bogu, stiglo je sunce do nas".

Italija prekršila američke sankcije

Na pitanje ko su volonteri koji stižu u ovu gotovo zaboravljenu zemlju, doktor navodi da su spasilačke grupe uglavnom iz Sirije, a da je ostatak iz Arapskih zemalja.

"Italija je juče poslala jedan avion pomoći, prekršila je američke sankcije koje su neopravdane. Iz Italije je stigao i sirijski doktor koji živi tamo. Došao je da pomogne svom narodu. Oko deset ili petnaest država je poslalo pomoć. Ali, dvadeset stručnih ljudi nije dovoljan broj koji može da pomogne, recimo, jednoj zgradi. Jednostavno, Siriji u ovim trenucima fali i osoblja", objašnjava sagovornik RT Balkan.

On ističe da je u petak bio u gradu Homs, koji je udaljen od Alepa 200 kilometara. Odatle je poslato u ugrožene predele nekoliko tona pomoći koje je obezbedio sirijski narod.

"Nedostaje nam mleko za bebe. Samo da deca ne umiru... To je katastrofa! Jutros je izvučena sedmočlana porodica iz jednog stana. Svi su mrtvi...", nastavlja doktor svoje bolno svedočenje.

Laž da su ukinute sankcije

"Do nas dolaze informacije da su Amerikanci smanjili sankcije, da će ih ukinuti na šest meseci, ali na terenu nije tako. Granice nam nisu otvorene. Sirijski narod je shvatio da je čovek - čovek. Ko želi da nam pomogne, pomoći će mimo nepravednih sankcija", primećuje sirijski lekar.

"Ko hoće da da - daće i da pucaju na njega", kaže Zaidanu.

Zaidanu prepričava događaj od pre nekoliko dana, kada su on i nekolicina sirijskih stručnjaka prešli "zabranjenu" granicu kako bi pomogli ljudima.

"Idemo da spasimo ljude, ako hoćete da pucate - pucajte", revoltiran je naš sagovornik.

On ističe da ima informaciju da će iz Srbije stići avion humanitarne pomoći. Na severu Sirije ima Srba koji pomažu ugroženima.

"Užasno je kad vidite i čujete kako ljudi dišu ispod ruševina. Da vidite taj strah... To ne može da se oseti gledajući fotografije. Rat u Jugoslaviji sam preživeo. Te noći i taj strah ne mogu da zaboravim. Sada preživljavam slično...", priča nam sirijski humanitarac.

U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi

"Zamislite, avion koji bi, recimo, mogao da sleti sa humanitarnom pomoći u Siriju, ko bi i da li bi neko u svetu rekao 'ne može u Siriju, ona je pod sankcijama', pa možda bi i rekao. Ali, život je ciklus, jednom si gore, jednom dole. Niko ne može biti uvek gore. Ljudi padaju, vladari padaju, dešavaju se zemljotresi, ratovi. Svi smo ljudi, ne znamo gde ćemo biti za neko vreme", svedoči Zaidanu.

Prisetio se i godina koje je proveo u Srbiji, Beogradu.

"Uspomene... Beograd. Moja mladost. Želim da dođem u Srbiju. Kada potražim vizu kako bih posetio državu u kojoj sam studirao, dobijem odgovor da to nije moguće. Sankcije, ponovo te sankcije... Hvala Vama, jako mi znači srpsko interesovanje za Siriju i moj narod! Zahvaljujem svim medijima koji me pozovu iz Srbije da čuju kako su moji sunarodnici", zahvaljuje poznati sirijski doktor.

Međunarodna zajednica i (ne)sagledavanje sirijske realnosti

Analizu celokupnog stanja u Siriji objasnio je i pedijatar Jaser Havari, koji 40 godina živi i radi u Beogradu, ali se žustro bori da pomoć stigne do onih kojima je neophodna.

Beograđanin, poreklom Sirijac, kojeg smo prisvojili jer se bori i radi za našu decu u Domu zdravlja u Žarkovu, za RT Balkan pokušao je da objasni koliko je zapravo potrebna podrška i pomoć njegovom narodu.

"Sankcije traju 12 godina. Mnogo toga je falilo Siriji i pre zemljotresa. Fali goriva, medicinske opreme. Pored rata, sankcija i kovida 19, ova katastrofa je samo dodatno uticala na nemaštinu. Nedostaju kola Hitne pomoći, mehanizacija uz čiju pomoć jedino mogu da se uklone ruševine, gorivo... Pomoć je skromna, pomažu sunarodnici iz gradova koji nisu stradali".

Havari, takođe, smatra da su posledice sankcija vidljive oduvek, ali da je sada trenutak kada bi politizovanje trebalo da se ostavi po strani.

"Mnogo zemalja, 96 ili više učestvuje u slanju pomoći Turskoj, za Siriju se ne može nabrojati ni na prste jedne ruke", tvrdi naš sagovornik.

"Sever Sirije je uništen. Međunarodna zajednica se veoma ružno ponaša prema Siriji. Nekoliko dana je prošlo od zemljotresa, narod nema mašine koje bi pomogle u izvlačenju mrtvih. Oni se iz ruševina vade rukama", objašnjava sagovornik RT Balkan.

Havari napominje da je, nažalost, jedini način da srpski narod pomogne sirijskom odlazak u ambasadu u Beogradu. 

"U Novom Pazaru je organizovana pomoć, pun šleperi pomoći, navodno za Siriju i Tursku. Ništa od toga neće stići do Sirije, to je najtužnije... Niko ne spominje Siriju", tvrdi naš sagovornik.

On je apelovao na srpski narod da pomogne Sirijcima, a to je moguće na jedini način, ličnim dolaskom u ambasadu ove zemlje, koja se nalazi u Beogradu, u uluci Serdara Jola 12, radnim danom od 8 do 15 časova. 

Havari izražava brigu zbog ogromne patnje kroz koju sirijski narod prolazi, a niko ne reaguje.

"Još uvek ima ljudi pod ruševinama. Velike su porodice u Siriji, ljudi imaju po troje, četvoro, dece. Zamislite koliko je porodica stradalo. mnoga deca su ostala bez roditelja. Pričali su mi, kako ih je zemljotres zadesio u pola pet ujutru, sve se treslo, padalo u kući", kaže Havari.

Kako međunarodna zajednica može tako hladno da reaguje, pita se sagovornik RT Balkana, izražavajući nadu da će, ipak, pomoć pronaći put do porušenih gradova i uništenih života ljudi.

Put do ljudskosti

Kada u zlu okrenemo leđa i postanemo nemi pred srušenim gradovima u kojima je jedan narod živeo i pre februarskog zemljotresa, jesmo li bolji ljudi od onih koji mogu, a ne žele da pomognu, ili od one većine, koja u strahotama bira samo jednu stranu?

Jesmo li, posle svih stradanja, zaista izgubili empatiju za narode, koji u svakodnevnoj komunikaciji moraju da koriste reč "sankcije"?

Put do ljudskosti mora biti kraći od dvanaest dugih godina sankcionisanja i uskraćivanja prava na normalan život jednog naroda.