Pajkov komitet: Kako sakriti "sramotne akcije CIA"

"Pajkov komitet" je uobičajen naziv za Stalni komitet za obaveštajne poslove Predstavničkog doma Sjedinjenih Država, tokom perioda kada je njime predsedavao predstavnik iz redova Demokratske stranke Otis Pajk iz Njujorka.

Pod Pajkovim predsedavanjem, komitet je istraživao nezakonite aktivnosti američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), Federalnog istražnog biroa (FBI) i Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA).

Pajkov komitet je uspeo da sprovede veći deo svoje istrage, dok je Izabrani komitet Senata SAD za proučavanje vladinih operacija u vezi sa obaveštajnim aktivnostima, kojim je predsedavao senator Frenk Čerč, neformalno poznat i kao "Čerčov komitet", sproveo sopstvenu, nezavisnu istragu o radu američkih obaveštajnih službi.

Za razliku od izveštaja o istrazi Čerčovog komiteta, koji je na kraju, makar i delimično, dat na uvid javnosti, kompletan izveštaj o istrazi Pajkovog komiteta nikad nije objavljen u SAD. Objavljeni su samo oni delovi koji su "procureli u javnost", a završni izveštaj komiteta je konačno objavljen u inostranstvu.

Tajna "država u državi"

Komitet je prvobitno osnovan u februaru 1975, pod predsedavanjem kongresmena Lusijena Nedžija iz Mičigena. Nakon Nedžijeve ostavke u junu, komitet je ponovo konstituisan u julu iste godine, sa Pajkom kao predsedavajućim. Pajkov mandat je trajao do 31. januara 1976. godine.

Pajkov komitet bio je pandan Čerčovom komitetu. Ovi komiteti su predstavljali pokušaje da se Kongres suprotstavi "imperijalnom predsedništvu", za koje se smatra da zaista vlada američkom "državom nacionalne bezbednosti".

Do sredine 70-tih godina prošlog veka, ova "država nacionalne bezbednosti" je već raspolagala sa ogromnom i nekontrolisanom moći.

Inače, "država nacionalne bezbednosti" je termin koji je kasnije koristio američki pisac Gor Vidal. Vidal je tokom 90-tih živeo van SAD, uglavnom u Italiji, kada postaje politički pisac, žestoki i britki hroničar američke političke scene.

Kod Vidala, "država nacionalne bezbednosti" je mnogo širi pojam, koji označava spregu vojno-industrijskog kompleksa, američke vojske i veoma razgranatih obaveštajnih službi, koje su počele da deluju širom sveta bez kontrole. Zajedno, one čine "zahuktalu američki ratnu mašinu". Početak nastajanja te moći pada u period neposredno posle Drugog svetskog rata. Zvanično, ova američka "država u državi" nastaje donošenjem Zakona o nacionalnoj bezbednosti (1947), koji na snagu stupa 1950. godine.

Bolesna imperijalistička ambicija Amerike

"Kada su nam Rusi 1991. godine zadali udarac u leđa i odustali od svoje imperije", primetio je Vidal, "mi smo ostali nasukani na obali sa mnogo zabluda o sebi samima, i, što je još gore, sa mnogo zabluda o ostatku sveta."

Potom su, dodaje Vidal, "zablude rasle kao na kvascu": "Svi su se radovali zato što je Zapad pobedio u Hladnom ratu. Mnogo godina pre toga, Staljin je sličan mentalitet definisao kao ’vrtoglavicu od uspeha’. Amerika, a sa njom i ceo Zapad, pedeset godina je živela u paničnom strahu od ’crvene opasnosti’."

U takvoj atmosferi straha rodilo se i jačalo pravo čudovište: "država nacionalne bezbednosti", nalik na smrtonosnu bolest koja ispočetka polako, a potom sve brže i brže, poput kancera, izjeda Ameriku.

O toj "bolesnoj imperijalističkoj ambiciji" američkih političkih elita, Vidal je zapisao: "Trumanova doktrina jasno kaže šta SAD zanima nakon Drugog svetskog rata: postizanje kontrole nad celokupnom planetom. Amerikanci se, međutim, odupiru ulozi svetskih policajaca. Ta jeziva ambicija muči samo naše državne vođe." Doduše, američki narod treba da plati skupu cenu, pravi danak u krvi za ovu "visoku ambiciju".

Američka "država nacionalne bezbednosti" nastavila je da se razvija tokom narednih decenija i uskoro se pretvorila u moć lišenu bilo čije kontrole. Njihove akcije, uključujući vojne intervencije, koje su SAD pretvorile u "svetskog policajca", i na kojima je američki vojno-industrijski kompleks ostvarivao basnoslovne profite, proširile su na "ostatak sveta", pretvarajući čitav svet u "privatno američko dvorište".

SAD su u međuvremenu izrasle u pravu "ratnu mašinu", koja je podsticala i upravljala ratovima i sprovodila vojne intervencije po svojoj volji, ne obazirući se na pravne norme i međunarodno pravo. Bio je to "poredak bez poretka", "baziran na pravilima", koja, od slučaja do slučaja, propisuje "svetski hegemon".

Neprekidan rat za neprekidan mir

Vidalova knjiga "Neprekidan rat za neprekidan mir", posvećena Bušovom "beskrajnom ratu protiv terorizma", dobro ilustruje ovaj proces, koji je otprilike u to doba dospeo do svoje kulminacije. SAD su proglasile "stalni i neprekidni rat" protiv terorizma, a terorista je mogao da postane bilo ko: država, organizacija ili čak pojedinac. U Americi se ova knjiga, očekivano, suočila sa zidom ćutanja. Novine nisu bile spremne da objave recenzije, a pozivi za intervjue i učešće u televizijskim programima Vidalu su, jedan za drugim, otkazivani.

Posle 11. septembra 2001, Vidal je napisao članak u kome tvrdi da je za napad na "Kule bliznakinje" odgovorna Amerika koja je obučila Bin Ladena i mudžahedine protiv Rusije.

Američki magazini, uključujući i levičarski "Nejšn", sa kojim je pisac sarađivao preko pola stoleća, nije smela da objavi ovaj tekst. "Instrukcije su očigledno", izjavio je tada Vidal, "došle iz visokih krugova u Vašingtonu."

Da li se ova "ratna mašina" konačno pregrejala? Pisac je prognozirao da "zahuktaloj mašini američkog militarizma" predstoji neizbežni slom: "Naše oslobođenje od ovog sistema dogodiće se kao rezultat ekonomskog kraha. To je neizbežno, uzimajući u obzir ogromne dugove koje smo nagomilali. I to, u nekom momentu, mora dovesti do raspada ekonomskog sistema. Sve je to sada vrlo očigledno."

Druga mogućnost je da američka "država nacionalne bezbednosti" uvuče čitav svet u nuklearnu katastrofu, u vrtlog trećeg svetskog rata, koji bi verovatno okončao život ljudske vrste na zemlji.

CIA radi ono što želi Bela kuća

Pajkov odbor je intervjuisao neke od istih svedoka kao i Čerčov komitet. Ali, za razliku od Čerčovog komiteta, koji je zaključio da je veliki deo krivice za "nezakonite i sramotne tajne akcije", poput atentata na strane političke lidere, leži na CIA, Pajkov komitet je pronašao jasne dokaze da nalozi za takve aktivnosti potiču iz kabineta američkog predsednika.

Da li je ovaj nalaz komiteta trajno onemogućio objavljivanje njegovog izveštaja u SAD?  

Kako je izjavio predsedavajući ovog odbora: "CIA ne juri po svetu obavljajući sama svoje tajne operacije. Stvari koje radi CIA, ne radi bez odobrenja sa najvišeg nivoa. Pronašli smo dokaze za to, ali je stav CIA bio: `Nemojte to da objavljujete`. CIA nikada nije uradila ništa što Bela kuća nije želela. Ponekad su se samo pretvarali da ne žele da rade ono što su radili", napisao je Pajk.

Zapravo, administracija predsednika Džeralda Forda oduprla se zahtevima Pajkovog komiteta da dođe do informacija i sprečila je objavljivanje izveštaja. U konačnom izveštaju, koji je izradio Pajkov komitet, ovo odugovlačenje administracije opisano je kao "zatrpavanje peskom" i "pažljivo obmanjivanje".

Odbijanje administracije da pruži uvid u dokumente koje je zahtevao Pajkov komitet umalo je izazvalo ustavnu krizu u SAD 1975. Objavljeni dokumenti, sa kojih je skinuta oznala poverljivosti i koji potiču iz Arhiva nacionalne bezbednosti, pokazuju pravu prirodu ovog sukoba između Kongresa s jedne strane, i izvršne vlasti i njenih obaveštajnih agencija sa druge.

Na kraju, kada se Pajkov komitet pripremao da uloži tužbu protiv CIA, agencija je zaključila da je verovatnoća da pobedi u ovom postupku veoma mala.

Predsednik Džerald Ford je tada uspeo da "napravi kompromis": CIA je traženu dokumentaciju "pozajmljivala" komitetu, a ukoliko bi neki dokument izazvao nesuglasice, konačnu reč je imao američki predsednik.

Sve što je na koncu uradio Pajkov komitet jeste da je uspostavio protokole za skidanje tajnosti sa obaveštajnih dokumenata. Ovi pokušaji su doveli i do stvaranja Stalnog izabranog odbora za obaveštajne poslove Kongresa.

Neke delove izveštaja Pajkovog komiteta objavio je časopis "Vilidž vojs", a završni izveštaj Pajkovog komiteta nije objavljen u SAD nego u Britaniji.