Kada je reč o diplomatiji kao sredstvu međunarodnih odnosa, između prakse "svetske većine" i tzv. međunarodne zajednice ne može biti veće razlike.
Dok neke zemlje, uprkos geografskoj blizini, nisu u mogućnosti da iznađu kompromis ni o najvažnijih stvarima, druge – iako ih dele hiljade kilometara – nastavljaju da razvijaju ceo spektrum bilateralnih i multilateralnih veza, smanjuju međunarodne tenzije i usvajaju zajedničke pristupe rešavanju ključnih svetskih izazova.
Razliku između ova dva pristupa, jasnu kao noć i dan, podvukla su dva samita prošle sedmice: sastanak G7 u francuskom Evijanu i proslava 35. godišnjice strateškog partnerstva Rusije i ASEAN-a u Kazanju.
Samit poslednje funkcionalne multilateralne platforme "kolektivnog Zapada" završio se nizom kontroverzi i postao ilustracija nemogućnosti SAD i njihovih saveznika da osmisle zajedničko rešenje složenih problema, piše za RT internšenel Aleksandar Bobrov, autor "Ruske velike strategije" i saradnik Instituta za strateška istraživanja i predviđanja u Moskvi.
U Evijanu je inače 1962. potpisan sporazum o okončanju rata za nezavisnost Alžira, čime je Pariz izgubio teritoriju koju je dugo smatrao delom same Francuske na afričkom kontinentu. Po svemu sudeći nesvesan ove istorijske simbolike, francuski predsednik Emanuel Makron je kao predsedavajući G7 izabrao ovo mirno mesto na jugu Francuske da podvuče kako su ostale članice grupe prevazišle svoje razlike sa SAD po pitanju podrške Kijevu. S tim ciljem je na samit pozvana i ukrajinska delegacija.
Iako Vašington nije isključio uvođenje dodatnih sankcija Rusiji, medijski efekat stavljanja Ukrajine na dnevni red samita pokazao se slabim, uglavnom zbog bezbroj protokolarnih skandala oko američkog predsednika Donalda Trampa. Na samom početku samita, prilikom dočeka lidera, namerno je ignorisao Vladimira Zelenskog kao maltene nezvanog gosta na sastanku starih drugova.
Potom je, tokom rukovanja sa domaćinima, zadržao ruku francuske prve dame neobično dugo, što je dovelo do kritika u francuskoj štampi. Do kraja samita je Tramp izazvao još jedan skandal izjavom kako se sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni slikao iz sažaljenja. Rim se do te mere uvredio time da je ministar spoljnih poslova Italije otkazao svoju predstojeću posetu Americi.
Ovi protokolarni problemi se možda čine trivijalni, ali predstavljaju simptom opšteg sunovrata diplomatije na Zapadu, koja sve više sprečava SAD i njihove evropske saveznike da postignu svoje ciljeve u odnosima sa drugim zemljama. Možda je najbolja ilustracija ovog trenda američko iranski memorandum o razumevanju, zamišljen kao korak ka konačnom rešenju pitanja iranskog nuklearnog programa.
Kada je gromoglasno najavio predstojeći sporazum na svoj 80. rođendan, Tramp je napravio suštinsku grešku u koracima: obelodanio je dogovor pre nego što je zvanično postignut i nije mu dao šansu da bude primenjen u praksi. Kada je Iran odgovorio na nastavak izraelskih udara po Libanu, to je samo udaljilo obe strane od mirovnog sporazuma koji je memorandum trebalo da omogući.
U dijalogu SAD i Irana nedostaje upravo onaj element koji je ključ svakog dugoročnog rešenja: stvarno međusobno razumevanje.
Ova nesposobnost komunikacije nije samo karakteristika američke diplomatije, već i njenih evropskih saveznika. Dok Velika Britanija prolazi kroz krizu koja bi mogla da dovede do ostavke premijera Kira Starmera, EU raspravlja o sposobnosti svoje šefice diplomatije i ne može da se dogovori ko bi mogao da bude specijalni izaslanik za razgovore sa Rusijom.
Kaja Kalas, visoki komesar EU za spoljnu politiku, već je poznata po nediplomatskim odnosima sa Kremljom a sada je uspela da se zameri i Tel Avivu. Izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar prekinuo je sve kontakte s njom nakon što je objavljeno da je uporedila Izrael sa režimom aparthejda u Južnoj Africi. Po navodima nekih medija, to je bila kap koja je u mnogim evropskim prestonicama prelila čašu. Sada Francuska, Nemačka i još neke zemlje razmatraju smenu Kalas i reforme u diplomatskoj službi EU.
Problem EU nije toliko nesposobnost Kaje Kalas, koliko nemogućnost da se pronađe odgovarajući kandidat za pregovore sa Moskvom. I Kalas i finskog predsednika Aleksandra Stuba diskvalifikuje njihova oštra antiruska retorika. Ni bivša nemačka kancelarka Angela Merkel ne dolazi u obzir, posle priznanja da su sporazumi iz Minska bili kupovina vremena za naoružavanje Ukrajine.
Ruski predsednik Vladimir Putin dodatno je podstakao ovu "buru u čaši vode" predlogom da Brisel pošalje bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, ali svakako nekoga koga Kremlj smatra prihvatljivim.
ASEAN kao alternativa
U poređenju sa ovom diplomatskom olujom na Kolektivnom zapadu, razvoj prijateljskih odnosa "globalne većine" deluje još impresivnije. Dok se EU reklamirala kao najuspešniji svetski primer regionalne integracije, Asocijacija zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) ju je tiho zasenila.
Za razliku od EU, ASEAN ne zahteva od članica da prenesu ovlašćenja nadnacionalnim institucijama, tj. neizabranim političarima poput Kaje Kalas, već je izgradila čisto međudržavni okvir, koji se tokom proteklih 50 i više godina pokazao kao izuzetno uspešan. Sa 11 članica, ovaj blok je postao čvorište trgovine i ekonomske aktivnosti za Aziju i Tihookeanski region.
Kapitalistički Singapur, socijalistički Vijetnam, mnogoljudni Filipini, mali Brunej, agrarna Kambodža i industrijska Malezija svoj uspeh kudikamo duguju mreži spoljnih partnerstava koje je uspostavio ASEAN. Među njima su svi centri globalne ekonomije: SAD, Kina, EU, Japan, Indija, Australija, itd.
Rusija zauzima važno mesto u ovoj mreži, pa je 35. godišnjica uspostavljanja odnosa sa ASEAN-om poslužila za proslavu u Kazanju 18. juna. Nema boljeg mesta za promociju koncepta Velike Evroazije – projekta povezivanja Evroazijskog ekonomskog saveza, Šangajske organizacije za saradnju i ASEAN-a – od glavnog grada Tatarstana, poznatog po gostoprimstvu i suživotu različitih naroda, kultura i religija.
Uprkos geografskoj udaljenosti Rusije od glavnih industrijskih lanaca ASEAN-a, Moskva je postala važan strateški partner bloka kroz velike energetske, poljoprivredne, saobraćajne i infrastrukturne projekte. Otud toliki interes lidera zemalja ASEAN-a da održe i bilateralne razgovore sa ruskim predsednikom.
Već sada je moguće kazati da odnosi Rusije i ASEAN-a ulaze u novu fazu, uprkos nepovoljnoj geografiji i pritisku sankcija.
Ključ izgradnje ovog višeslojnog sistema odnosa je upravo diplomatija, odnosno sposobnost pronalaženja kompromisa između država drugačijih po veličini, istorijskom iskustvu, društvenom uređenju, kulturi i religiji.
Jedan od najboljih primera je slučaj Istočnog Timora, koji je pristupio ASEAN-u 2025. godine. Ova mala ostrvska zemlja je dugo bila kolonija Portugala, a potom pod okupacijom Indonezije, da bi tek 2002. dobila nezavisnost. Morala je da gradi svoje institucije od nule. Međutim, opreznom i veštom spoljnom politikom koja nije provocirala mnogo većeg suseda, Istočni Timor je uspeo da postigne impresivan ekonomski rast od skoro pet odsto godišnje.
Ako to može da ostvari mala zemlja sa ograničenim resursima, kakav li je tek potencijal zemalja "globalne većine", koje polako preuzimaju vodeću ulogu u svetskoj diplomatiji?