Tokom prošle godine, priroda iransko-izraelskog sukoba je pretrpela značajnu transformaciju. Ono što se ranije činilo kao niz izolovanih kriza, sve više poprima karakteristike trajne, direktne konfrontacije.
U tom kontekstu, operacija "Pravo obećanje 5", koju je Teheran najavio u junu, postala je dokaz nove realnosti koja pokazuje da su prethodni mehanizmi odvraćanja postali neefikasni.
Nova runda eskalacije pokrenuta je žestokim udarima Izraela na Liban. Za Teheran, Liban nije samo važan element regionalne ravnoteže, već i deo njegovog sistema uticaja. Za Izrael, problem nije sam Liban, već činjenica da je Liban deo šireg sistema iranskog uticaja.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu i njegov tim žele da obuzdaju ovaj uticaj po svaku cenu, piše za RT Farhad Ibrahimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN.
Iransku operaciju "Pravo obećanje 5" treba posmatrati u ovom kontekstu. Ona je bila odgovor ne samo na udare na Liban, već i na širi proces erozije starih pravila igre. Iran pokazuje da se više ne smatra vezanim starom logikom opreza koja je podrazumevala odloženi, ograničen i odmeren odgovor.
Tokom prošle godine, Teheran se prilagodio kontinuiranoj eskalaciji. Dok bi se u stara vremena udar na iransku teritoriju doživljavao kao prelazak na potpuno novu realnost, sada ta realnost više nikoga ne iznenađuje. Sankcije, sabotaže, atentati, napadi na infrastrukturu i pritisak na vojne i industrijske objekte postali su uobičajeni. Uprkos mnogim unutrašnjim problemima, Iran je naučio da živi u stalnoj pripravnosti.
Ovo je deo strateškog problema Izraela. On deluje kao da svaki novi udar treba da šokira Iran, parališe ga i primora ga da se uzdrži od usvajanja tvrđeg stava. Međutim, efekat šoka postepeno nestaje. Udari mogu prouzrokovati štetu, stvoriti probleme i izazvati razaranje, ali više ne menjaju ponašanje Teherana.
Štaviše, izraelska politika pritiska im se u velikoj meri obila o glavu. Umesto da odvraća Iran, ubrzala je razvoj nove vrste psihološke otpornosti. Iran postaje sve manje strpljiv i spreman je da brže i direktnije reaguje. To ne znači da su iranske akcije potpuno neograničene, već da prethodna strategija opreznog i odloženog reagovanja ustupa mesto novom modelu ponašanja.
Regionalne posledice ove transformacije pokazale su se znatno širim od iransko-izraelske konfrontacije. Čim je postalo jasno da Izrael namerava da nastavi napade na Liban, Teheran je efikasno počeo da odlaže diplomatski proces i odustao od svoje prethodne obaveze da krene ka potpisivanju memoranduma u Švajcarskoj, zakazanog za 19. jun.
Istovremeno, Iran je najavio zatvaranje Ormuskog moreuza kao odgovor na izraelske napade na Liban. Moreuz je odmah postao sredstvo pritiska ne samo na Izrael već i na SAD, koje se nalaze u teškoj poziciji, jer svaka eskalacija oko moreuza direktno utiče na energetsku bezbednost, globalna tržišta i stabilnost cele regionalne arhitekture.
Trenutna faza sukoba je opasna ne toliko zbog obima napada, koliko zbog promene logike konfrontacije. Dok se eskalacija ranije smatrala sredstvom odvraćanja, sada ima suprotan efekat. Svaki novi napad ne znači nužno odvraćanje neprijatelja. Naprotiv, može izazvati snažniji odgovor.
Iran se više ne ponaša kao da mu je primarni cilj da izbegne direktan sukob po svaku cenu. Prilagodio se ratu i spreman je da postoji u stanju stalne konfrontacije. To čini situaciju posebno opasnom. Sukob ulazi u fazu u kojoj eskalacija više ne garantuje odvraćanje, a svaki novi napad povećava rizik od šire regionalne krize.
Izrael je već izvršio stotine udara na Liban, demonstrirajući svoju nevoljnost da smanji intenzitet vojnih akcija uprkos signalima iz Vašingtona. I iako su se 19. juna Hezbolah i Izrael složili oko prekida vatre, on je prekršen samo nekoliko sati kasnije.
U tom kontekstu, treba napomenuti da su se Izrael i Liban već u aprilu dogovorili oko prekida vatre. Međutim, šanse da će on trajati bile su minimalne od samog početka. Libanska vojska nije bila punopravna strana u sukobu sa Izraelom – glavnu ulogu je igrao Hezbolah, koji je nedržavni akter i nije direktno potpisao nikakve sporazume.
Kao rezultat toga, nastala je situacija u kojoj sporazum postoji na diplomatskom nivou, ali ne uspeva da se bavi ključnim vojno-političkim pitanjem: Ko zaista kontroliše južni Liban i ko je sposoban da zaustavi dalje napade?
Izrael to savršeno dobro razume. On pretpostavlja da libanska država nema dovoljno vojnih i političkih resursa da samostalno obuzda akcije Hezbolaha. Libanska vojska formalno postoji, ali ne može da se poredi ni sa izraelskom vojnom mašinom niti sa infrastrukturom nedržavnih oružanih aktera u zemlji. Stoga je za Izrael svaki sporazum sa Bejrutom nedovoljan. Čak i ako libanska vlada izjavi spremnost za prekid vatre, nije uvek sposobna da ga sprovede na terenu.
Upravo zato Liban ostaje stalni okidač u sukobu između Irana i Izraela. Za Izrael, Hezbolah nije samo libanski akter, već deo šireg sistema iranskog uticaja, kao što je gore navedeno. Za Iran, Liban je jedino preostalo sredstvo za odvraćanje Izraela. Dokle god ova situacija traje, svaki udar na Liban će se u Teheranu doživljavati, ne kao izolovani incidenti, već kao pritisak na ukupni položaj Irana u regionu.
U tom smislu, libanski front sprečava da sukob uđe u trajnu fazu deeskalacije. Čak i ako postoje diplomatski razgovori o prekidu vatre, dinamika na terenu je sasvim drugačija. Izrael nastavlja da izvodi napade, Hezbolah odgovara, a Iran vidi ovaj razvoj događaja kao deo sveobuhvatne strategije pritiska na svoje regionalno prisustvo. Stoga će Liban nastaviti da deluje kao okidač u iransko-izraelskoj konfrontaciji.
I ako neko misli da je nekoliko ljutitih reči američkog predsednika Donalda Trampa dovoljno da se sve reši, greši.
Tramp možda ne voli Netanjahua, ali ono što je ovde važno nije toliko izraelski premijer, koliko šira geopolitika. Netanjahu je potpuno svestan toga i radi sve što smatra potrebnim, uveren da će Tramp, odnosno SAD, uvek biti na strani Izraela, bez obzira ko ga vodi.