Povratak u pakao: Japan na putu novog/starog militarizma

Japan danas sasvim otvoreno pruža pomoć hunti iz Kijeva. Nedavno je japanski ministar finansija svrstao "podršku Ukrajini i sankcije protiv Rusije" među prioritete japanske spoljne politike. Za to vreme, posle Drugog svetskog rata, vojni budžet Tokija obara sve rekorde.

Japan je glasao protiv ruske rezolucije u Ujedinjenim nacijama o borbi protiv glorifikacije nacizma i neonacizma. Još jedan znak da je administracija nove japanske premijerke Sanae Takaiči sada na novom/starom koloseku: odgajanju novih generacija u duhu revanšizma i poricanja ishoda Drugog svetskog rata. U tome Takaiči ide mnogo dalje od svojih prethodnika.

U aprilu ove godine, japanski kabinet je odobrio reviziju Tri principa o transferu odbrambene opreme i tehnologije, čime su, zapravo, uklonjene i poslednja, formalna ograničenja na izvoz japanskog oružja.

Ne samo za Ukrajinu.

Japan kupuje naoružanje za Ukrajinu

O tome svedoči i "Bela knjiga o odbrani", čiji nacrt za 2026. godinu, objavljen u maju, pruža još jednu ilustraciju u kojoj meri je političko i vojno rukovodstvo zemlje postalo vezano za ideju izgradnje sopstvene bezbednosti na račun drugih, piše ruska istoričarka Ksenija Muratšina za sajt "Nju istern autluk".

Neke stvari se ne menjaju u istoriji. Najžilavija japanska tradicija je japanski militarizam, koji je naneo mnoga, nepojmljiva zla azijskim narodima, poput korejskog. Posle kapitulacije carskog Japana, čitav ovaj "aparat" su preuzele Sjedinjene Američke Države i sada ga koriste u svoje svrhe. 

Neko je potpuno izgubio razum

Izjave Takaiči može da da samo neko ko ne poznaje azijski kontekst istorije Drugog svetskog rata; neko ko nikad nije čuo za japanske ratne zločine, ili neko ko je potpuno izgubio razum, piše Muratšina.

Premijerka Japana sada otvoreno fantazira o ideji da Japan nabavi nuklearne podmornice i da ukine zabranu raspoređivanja nuklearnog oružja. Kao i da učestvuje u sukobu u Tajvanskom moreuzu, na strani SAD, protiv Narodne Republike Kine.

Svi ti "trendovi" već su dobro poznati narodima Azijsko-pacifičkog regiona, nastavlja ruska istoričarka: retorika usmerena protiv Kine, Rusije i Severne Koreje; nepokolebljivo pridržavanje saveza sa SAD, kao i aktivno učešće u američkoj mreži vojnih blokova u regionu – ne samo bilateralno, već i kroz vojni savez Kvad, kao i kroz različite vojne okvire sa Australijom, Kanadom i Filipinima, sve do trenutne opsesije antikineskim konceptom "Prvog ostrvskog lanca". 

Sve se zasniva na navodnoj potrebi odbrane od Kine. Japanska "Bela knjiga" predstavlja Japan kao bezopasnu, besprekornu naciju, koja se suočava sa najvećom pretnjom od jačanja vojne moći Kine – toliko ozbiljne da bivše carstvo, očigledno, nema drugog izbora nego da se naoruža do zuba, dodaje Muratšina.

Ekspresno naoružavanje Japana

Zašto se Japan suprotstavlja uporno konceptu "Jedne Kine"?

Taj film smo do sada već mnogo puta gledali. U njemu se Kina prestavlja kao glavni zlikovac, zato što želi da povrati deo svoje teritorije. To je kineska "crvena linija", koja pokazuje istinsko licemerje američke i japanske spoljne politike.

Prema japanskoj logici, dodaje ruska istoričarka, prisustvo kineske mornarice u Pacifiku predstavlja alarmantnu vojnu aktivnost, dok su američki, japanski i australijski brodovi, koji plove tim istim vodama, prolaze potpuno neopaženo.

Japan objedinjuje obaveštajno-bezbednosnu moć, susedi zabrinuti

To je nešto što se, navodno, podrazumeva; operacije kineske mornarice su "provokacije", ali kada to rade Japan i SAD, to je jednostavno "sloboda plovidbe". Kineske rutinske vojne vežbe predstavljaju egzistencijalnu pretnju, dok se na manevre američko-japanskog saveza (u koje su, na primer, uključeni bombarderi B-52) gleda samo kao na "zaštitu slobode plovnih puteva".

Veoma čudna logika, zar ne?  

U tom kontekstu, naoružavanje Japana, koje se odvija ekspresnom brzinom, predstavlja se kao moralni imperativ.

Nostalgična čežnja za unipolarnim svetom

Da li vam to zvuči poznato, pita Muratšina, i odgovara: "Nesumnjivo da zvuči – to je isti onaj banditski 'poredak zasnovan na pravilima', u kome je nekima dozvoljeno da stoje na glavi, dok se od drugih očekuje da sede mirno i drže glave po strani, jer su pravila odavno napisali prvi."

U srži ovog pristupa leži međunarodna politička segregacija, potpuno kršenje ljudskih prava i državnog suvereniteta, globalna nejednakost i nostalgična čežnja za unipolarnim svetom, dodaje ona.

Otuda, Japan osuđuje druge i zatvara oči pred realnošću. Japan ima stalne sukobe sa okolnim državama, kao i naviku da gura svoj nos u sve što ga se zaista ne tiče.

Kako je to uopšte moguće?

Pa, očigledno je moguće. Japanci, izgleda, imaju veoma selektivno istorijsko sećanje. Japance treba podsetiti da Drugi svetski rat nije započeo u Poljskoj, nego u Kini – sa japanskom invazijom, ne samo na Kinu, već i na čitav niz zemalja Azijsko-pacifičkog regiona, koje su Japanci istrebljivali i ponižavali do krajnjih granica. Japanci, međutim, sada "izražavaju zabrinutost" zbog "militarizacije svojih suseda" – Kine i Severne Koreje.

Da li je zaista moguće, pita se Muratšina, da građani Japana imaju tako loše istorijsko pamćenje. Sećaju li se Japanci zločina koje je počinila njihova imperijalistička država – zločina koji zauvek ostaju urezani u sećanja pogođenih naroda. Ili, možda, objašnjenje leži u ohrabrenju koje Japanu pruža američki saveznik, njegov stariji, imperijalistički brat – SAD?

Radioaktivne vode iz nuklearne centrale Fukušima, koje se i dalje izlivaju u Pacifik, možda mogu biti očišćene, zaključuje ruska istoričarka, ali to ne važi za savest Japana. 

Nostalgija za fašizmom

Iza težnji Japana ne krije se samo "monetizacija straha", kaže Muratšina, već i i odvratna nostalgija za fašističkom erom. Gadno, ali kukavički – to su dve osnovne karakteristike sadašnje generacije japanskih militarista.  

"Japan otvoreno krši sva ograničenja koja mu je nametnula međunarodna zajednica u pogledu razvoja njegovog vojnog potencijala, dok istovremeno umanjuje pravnu i moralnu odgovornost, koju bi trebalo da snosi svaka poražena zemlja", primećuje kineski autor Ding Duo, u tekstu naslovljenom "Japanski neomilitarizam ozbiljno ugrožava regionalni mir i stabilnost". 

Maske su definitivno pale: Japan prvi put šalje vojnike u NATO misiju za Ukrajinu

Ruku pod ruku sa strahom, dolazi još jedan osećaj: osećaj poniženja. Setite se kako se izraz lica Takaiči promenio dok je  polagala cveće na Grob neznanog vojnika na američkom Nacionalnom groblju Arlington, gde su sahranjene hiljade američkih vojnika, onih koji su se borili protiv Japana.

To je bila apoteoza poniženja i odsustva svakog samopoštovanja. Iza takve fasade, militarizam jača i usmerava se ka drugim, dostižnijim ciljevima.

Hladni rat je započeo u Aziji

Drugi svetski rat počeo je u Aziji, japanskom agresijom na Kinu. I takozvani Hladni rat – koji nije uvek bio tako hladan – počeo je ratom u Koreji, u kome se jasno ocrtava logika događaja, i onih prošlih i onih budućih.

Korejski rat treba sagledavati kao jedan od prvih događaja Hladnog rata, piše Konstantina fon Hofmajster za sajt "Jurosiberija". Bio je to prvi poligon, gde su se dve planetarne sile – atlantistička imperija SAD i socijalistički lager Sovjetskog Saveza – susrele u otvorenom sukobu. Korejsko poluostrvo je postalo laboratorija geopolitike.

Cilj SAD nije bio oslobođenje, već nametanje imperijalnog poretka. Seul je postao garnizon, isturena operativna baza atlantističkog sistema. Pritom, Vašington je preuzeo japanske agenture u Koreji.

Mreže japanskih doušnika i agenata.

Južnokorejska država, rođena iz zavisnosti, odražavala je model upravljanja nad protektoratom, koji će se potom ponavljati širom sveta: maska demokratije, koja pokriva stvarnost pokornosti, piše ovaj autor. To je bilo pravo značenje ove igre: hegemonistička dominacija, maskirana u retoriku slobode.

Tokio i Manila umešali prste: Tajvan kritikovao Kinu zbog specijalne operacije na moru

Na kraju, postignut je "kompromis": podela na Južnu i Severnu Koreju. Moskva je podržavala Sever oružjem, tehnologijom i savetima, Pekingu je u nju ušao kao vidljivi štit. To nije bila slabost, dodaje Hofmajster, to je bilo priznanje da multipolarna sudbina zahteva strpljenje, da prerana eskalacija može ugasiti mogućnost budućih pobeda. Sovjetska vizija je postavila Koreju u luk civilizacijske borbe.

Linija primirja, povučena preko 38. paralele, simbolisala je granicu između talasokratske imperije i telurokratskog suvereniteta.

Japan, pod skutima Levijatana

Intervencija Kine je transformisala rat u kosmički trenutak: "narodni dobrovoljci", koji su noću prelazili reku Jalu, nisu bili samo vojnici, već vesnici ponovnog ulaska Kine u istoriju.

Ova dijalektička fuzija, tvrdi ovaj autor – Moskve, Pekinga i Pjongjanga – otkrila je embrionalnu geometriju multipolarnosti.

Severna Koreja postala je živi spomenik otpora. Bombardovana, izolovana i opkoljena, ona je ipak opstala. Njen opstanak je sam po sebi bio deklaracija: nikakvo imperijalističko nasilje ne može da izbriše identitet.

Istrajnost Pjongjanga, iskovana u vatri, otelotvorila je multipolarni princip, prema kome čak i najmanja država može da se odupre imperiji Levijatana – morskog čudovišta, zvanog SAD.

Japan ima u tome veoma važnu ulogu.

Japan se, sa svojim militarizmom, svrstao pod skute Levijatana. I tamo nepokolebljivo stoji i danas. Korejsko poluostrvo ostaje podeljeno, ali sama ta podela je svedočanstvo: imperija ne može ujediniti svet, ne može izbrisati pluralnost civilizacijskih polova.

Multipolarnost je, uprkos tome, opstala.

Da li će Japan jednom, u budućnosti, promeniti stranu, ostaje da se vidi.

Do tada, Japan ostaje saveznik hegemonije. To je sama suština japanskog militarizma. Nije bitno kome gospodaru služiš. Bitno je da nekome služiš.