Svet
Zašto Evropi i dalje treba Rusija
EU želi da isključi Moskvu iz svog nuklearnog sektora, ali njeni reaktori ostaju vezani za rusko gorivo, tehnologiju i kapacitet
Pre nekoliko dana počelo je utovarivanje goriva u poslednji blok slovačke nuklearne elektrane "Mohovce". Ovo je poslednji korak pre komercijalnog lansiranja kasnije ovog leta. Projekat – čiju je izgradnju pokrenuo Sovjetski Savez još 1987. godine, u svetu koji je davno nestao – dovešće Slovačku na vodeću poziciju u oblasti nuklearne energije u EU.
Ali ovaj korak, koliko god pozitivan izgledao za evropski energetski sektor koji je u teškoj situaciji, nije bez sasvim predvidljive kontroverze. Nuklearno gorivo za novi reaktor će isključivo isporučivati kompanija TVEL, podružnica ruske državne nuklearne kompanije "Rosatom". Ovo dolazi u trenutku kada je Evropska komisija predložila okončanje zavisnosti od ruskog nuklearnog goriva najkasnije početkom 2030-ih – deo plana za potpuno odvajanje od ruske energije.
Proizvodi od uranijuma su neophodni za rad nuklearnih reaktora koji proizvode skoro četvrtinu električne energije u Evropskoj uniji. U međuvremenu, očekuje se da će potražnja za nuklearnom energijom samo rasti u narednim godinama.
Rusija je ogroman igrač u globalnoj nuklearnoj industriji. Jedan od četiri nuklearna reaktora širom sveta povezan je sa Rusijom. Procenjuje se da ona čini 45 posto svetskog kapaciteta za obogaćivanje uranijuma, 20 odsto kapaciteta za konverziju i 10 procenata kapaciteta za proizvodnju nuklearnog goriva.
EU trenutno uvozi nešto manje od četvrtine svog nuklearnog goriva iz Rusije, koja preko "Rosatoma" kontroliše značajan deo globalnog lanca snabdevanja nuklearnim gorivom. Evropa je zavisna od Rusije u više faza procesa, piše za RT internešenel ekspert Henri Džonston.
Ciklus uranijumskog goriva
Diskusije o zavisnosti Evrope od ruskog nuklearnog goriva često tretiraju ono što je zapravo niz različitih industrijskih procesa kao jednu kategoriju. Proces je sledeći: uranijum se vadi, pretvara u gas, obogaćuje, a zatim proizvodi u ono što se naziva gorivni sklopovi – konačni proizvod koji zapravo ide u reaktor. Upravo ti gorivni sklopovi su sposobni da održe reakciju nuklearne fisije.
EU zavisi od Rusije koja pokriva svaki korak ciklusa goriva uranijuma.
Sirov uranijum
Uranijum se vadi u mnogim zemljama i široko je rasprostranjen širom sveta. Međutim, Evropa je potpuno zavisna od uvoznog uranijuma. Iako je poreklo uranijuma uvezenog u EU relativno diverzifikovano, oko 40 posto uvoza uranijuma u EU i dalje dolazi iz zemalja Zajednice nezavisnih država – prvenstveno Kazahstana (25 posto) i Rusije (15 posto).
Zamena ruskog snabdevanja uranijumskom rudom ne bi nužno predstavljala značajan izazov za EU s obzirom na to da Rusija obezbeđuje samo mali deo globalnog primarnog snabdevanja, priznaje Džonston. Ali...
Usluge konverzije
Konverzija je proces transformacije uranijuma u uranijum heksafluorid, hemijski oblik potreban za obogaćivanje.
Tržište usluga konverzije je koncentrisano, sa samo nekoliko glavnih dobavljača širom sveta. Rusija drži snažnu poziciju u ovom segmentu. EU zadovoljava oko 20 posto svojih potreba za uslugama konverzije lokalno. Usluge konverzije koje se nabavljaju iz Rusije čine sličan udeo, iako je ova brojka donekle opala poslednjih godina.
Ruske usluge konverzije su istorijski bile jeftinije od zapadnih alternativa. Proširenje kapaciteta je deklarisani cilj za Evropu, ali konverzija je visoko specijalizovana industrijska aktivnost koja zahteva posebne objekte i značajna kapitalna ulaganja. To se ne može brzo uraditi.
Obogaćivanje
Prirodni uranijum, koji se nalazi u Zemljinoj kori, postoji prvenstveno kao smeša dva glavna izotopa: U-238 i U-235. Prvi je znatno zastupljeniji, ali je U-235 taj koji zapravo održava kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju koja oslobađa ogromne količine energije.
Problem je što U-235 čini samo oko 0,7 posto iskopanog uranijuma, dok većina reaktora za proizvodnju električne energije zahteva gorivo gde je udeo U-235 oko 3–5 procenata. Proces povećanja koncentracije naziva se obogaćivanje.
Obogaćivanje se vrši pomoću centrifuga, koje su ultrabrze cevi koje se rotiraju i iskorišćavaju činjenicu da je U-238 malo teži od U-235. Kada se rotira hiljadama puta, teži izotop se pomera ka spolja vrlo malo više od lakšeg. Ovaj proces se ponavlja u dugim kaskadama mašina dok se ne postigne željena koncentracija.
Kapacitet obogaćivanja je mesto gde se obično nalazi usko grlo. Samo mali broj zemalja može da obavlja obogaćivanje u industrijskim razmerama, a još manje to može da radi jeftino i dosledno. Rusija može da radi i jedno i drugo.
Evropske kompanije za komunalno poslovanje – uključujući operatere reaktora zapadnog dizajna – kupuju ruski proizvod jer je dostupan, konkurentan i pouzdan. Ruski obogaćeni uranijum se ponekad ugovara čak i za reaktore koji nisu ruski.
Zamena ruskih kapaciteta zahtevala bi proširenje postojeće infrastrukture, kao i nove projekte koji se trenutno razmatraju u Evropi.
Izvoz ruskog obogaćenog uranijuma u EU naglo je porastao početkom 2026. godine, dostigavši 163,5 miliona evra u periodu od januara do kraja aprila, u poređenju sa 20,7 miliona evra u istom periodu prethodne godine, prema podacima "Evrostata" objavljenim u junu.
Međutim, podaci Agencije za snabdevanje "Euratom" pokazuju da su, dok su isporuke ruskog porekla porasle u apsolutnom iznosu, njihov udeo blago opao na 22,6 sa 23,6 posto, dok su isporuke obogaćenog uranijuma poreklom iz EU povećale svoj udeo na 72,9 sa 64 posto.
Pošto su pošiljke nuklearnog goriva velike i relativno retke, jedna isporuka ili kupovina na licu mesta može iskriviti kratkoročna poređenja. Ipak, opšte je poznato da će Rusija za sada ostati važan dobavljač.
Gorivni sklopovi
Za razliku od obogaćivanja, gorivni sklopovi – gorivne šipke koje se zapravo utovaruju u reaktor – su visoko specijalizovani proizvod prilagođen specifičnim tipovima reaktora. Ovo je takođe najoštrija i najzaključanija zavisnost EU. Trenutno u bloku radi 101 nuklearni reaktor, od kojih je 19 ruskih reaktora pod pritiskom (VVER). Rusija je glavni dobavljač VVER tipova reaktora širom sveta, uključujući i one u Evropi.
Postoje dve vrste reaktora ruske proizvodnje: stariji VVER-440, razvijen tokom 1960-ih i 1970-ih od strane Sovjetskog Saveza, i noviji VVER-1000. VVER-440 ima električnu snagu od oko 440 MW po reaktoru (otuda i naziv) i koristi karakterističnu heksagonalnu gorivnu jedinicu. VVER-440 još uvek rade u Slovačkoj, Mađarskoj, Češkoj i Finskoj.
VVER-1000 je kasnija generacija. Razvijen u kasnom sovjetskom periodu, VVER-1000 je veći i efikasniji. Takođe koristi heksagonalno gorivo, ali sklopovi nisu zamenljivi sa onima iz VVER-440. VVER-1000 je daleko najčešći ruski dizajn reaktora na međunarodnom nivou.
Razlika je važna jer je diverzifikacija napredovala različitim brzinama. Puštanje na tržište alternativnih gorivnih sklopova za VVER-440 pokazalo se kao sporiji proces nego za VVER-1000, ne samo zato što je manje reaktora VVER-440 koji još uvek rade, što razvoj alternativnog goriva čini komercijalno manje atraktivnim.
Severnoamerička kompanija "Vestinghaus" počela je da razvija alternativno gorivo za VVER-1000 pre nekoliko godina, ali za VVER-440 tek nedavno. Razvila je dizajn alternativnih goriva i potpisala ugovore sa nekoliko evropskih operatera, ali proizvodni kapacitet ostaje nedovoljan da zadovolji punu regionalnu potražnju ukoliko bi se ruske isporuke iznenada prekinule.
U Slovačkoj, reaktori VVER-440 proizvode 62 odsto proizvodnje električne energije u zemlji (novi reaktor u Mohovcu je VVER-440). U Mađarskoj je ta brojka 42 posto. Alternative za snabdevanje gorivom za ovu vrstu reaktora su izuzetno ograničene, kao i proizvodni kapacitet.
Iako zemlje imaju tendenciju da drže zalihe nuklearnog goriva kako bi obezbedile rezervu, svaki dugoročni prekid isporuke ruskog goriva mogao bi stoga rizikovati ozbiljnu nestašicu električne energije u celom regionu.
Put iz zavisnosti od Rusije ide preko Rusije
Druga zapadna kompanija koja je uključena u snabdevanje gorivom za VVER je francuski "Framatom". Ali ona još uvek nije spremna da proizvodi u potpunosti domaće gorivo za VVER i umesto toga to radi po licenci TVEL-a. Dve kompanije su se 2021. godine složile o dugoročnom partnerstvu za proizvodnju nuklearnog goriva, a takođe su osnovale zajedničko preduzeće u Francuskoj.
Sama ova činjenica je donekle značajna. Ako iskusna kompanija poput "Framatoma" i dalje licencira rusku tehnologiju umesto da čeka dok se ne završi sopstveni dizajn, to pokazuje da je tehnološka tranzicija prilično složena.
"Framatom" sprovodi plan za proizvodnju nuklearnih gorivnih šipki i sklopova u postrojenju u Lingenu, u Nemačkoj, za reaktore VVER-1000. Kompanija tvrdi da je projekat ključan za energetsku bezbednost EU. Ali, on bi se zasnivao na gore pomenutom francusko-ruskom zajedničkom preduzeću koristeći ruske komponente koje isporučuje TVEL, iako ruska kompanija ne bi bila direktno uključena u rad postrojenja.
"Framatom" intenzivno lobira da Nemačka potpiše projekat. Lionel Gajf, viši potpredsednik "Framatoma", rekao je za "Politiko" da bi projekat doveo do "istinski evropskog rešenja koje je 100 posto suvereno", dodajući: "Samo 'Framatom' to može da uradi." Ovo nije stav o "100 posto suverenom" koji dele svi.
Ministarstvo zaštite životne sredine Donje Saksonije – gde će na kraju morati da se da dozvola – nije toliko impresionirano: "Nije nam jasno kako vaša bliska saradnja sa Rusijom u proizvodnji – sa ruskim mašinama, stručnošću i gotovim gorivnim elementima iz Rusije – može da smanji zavisnost od ruskih gorivnih elemenata".
Ipak, u februaru 2026. godine, "Politiko" je objavio, pozivajući se na izvore, da je savezna vlada dala Donjoj Saksoniji uslovnu preporuku za odobrenje.
Kako je Rusija postigla svoju tržišnu poziciju
Tokom perioda Sovjetskog Saveza, ogromni resursi su bili dodeljeni strateškim industrijama bez ograničenja kratkoročne profitabilnosti i gde su redundantnost i obim bili prioritet iz razloga nacionalne bezbednosti.
To je dovelo do vertikalno integrisanih nuklearnih sistema – nasleđa koje je postsovjetska Rusija zadržala i dalje razvijala. "Rosatom" je bio poslednje ministarstvo iz sovjetske ere koje je reorganizovano u korporaciju, što se dogodilo tokom 2006-2008. godine. Konsolidovalo je većinu industrijskih kompanija i mnoge istraživačke centre u nuklearnom sektoru, kako vojne tako i civilne, pod jednim kišobranom. Takođe mu je bio zadatak da postane lider u izvozu, mandat koji je prilično uspešno ispunio.
"Rosatom" je neobično vertikalno integrisan po zapadnim standardima i može da isporuči projekte sa lakšom koordinacijom. Zapadni nuklearni projekti, u međuvremenu, često se isporučuju kroz složene konzorcijume. Oni mogu uključivati više izvođača radova, komunalnih preduzeća, finansijskih institucija i podizvođača.
Ova fragmentacija može ozbiljno da iskomplikuje koordinaciju, posebno kada se projekti suočavaju sa kašnjenjima ili prekoračenjem troškova. Finska elektrana Olkiluoto 3 ilustruje takve rizike. Doživela je 14 godina kašnjenja, veoma velika prekoračenja troškova i opsežnu arbitražu između kompanija zbog ugovornih sporova.
Umesto zaključka
Nekoliko zemalja EU dodaje nuklearne reaktore kako bi ojačale energetsku bezbednost bez sagorevanja fosilnih goriva i time ugrožavanja klimatskih ciljeva. Ovo, naravno, komplikuje politički cilj potpunog isključivanja Rusije.
Tehnologija za odvajanje od Rusije postoji, ali kapacitet ne postoji. Može se izgraditi, ali uz velike troškove i tokom godina. To će zahtevati dugoročnu posvećenost, održivu političku volju i prihvatanje viših troškova nuklearne energije. Takođe treba imati na umu da se tehnički sistemi ove prirode sporo razvijaju, dok se geopolitički narativi brzo razvijaju.
Ipak, Haški institut zaključuje: "Uprkos ovim ogromnim izazovima... potpuna nezavisnost od ruskih usluga nuklearnog goriva je tehnički ostvariva u roku od 2030-2035, ali će uspeh zahtevati održivu političku posvećenost i značajna finansijska ulaganja... slab poslovni argument za alternativna goriva verovatno neće ostvariti rezultate samo konkurentnim sredstvima, a potrebno je značajno učešće javnosti".
Ove poslednje reči su značajne. To, naravno, u krajnjoj liniji znači poreske obveznike. EU je rasprostranjena administrativna birokratija sa sofisticiranim kanalima za preraspodelu troškova – uključujući i tokom vremena u obliku duga. Viši troškovi se ne apsorbuju u jednom trenutku, već se raspršuju po celom sistemu. U sistemu gde je finansijski kapital zamenljiv, stvarni troškovi ne moraju da se pojave u jednoj knjizi. Ali to teško da znači da ne postoje.
Evropa bi na kraju mogla da postigne svoj cilj odvajanja od ruskog lanca snabdevanja nuklearnim gorivom. Ostaje da se vidi da li će Evropljani imati koristi od te teško stečene pobede.
Live
