Svet
Amerikanci više ne veruju u Ameriku: Šta dalje?
Na 250. godišnjicu osnivanja SAD, Amerikanci sve više sumnjaju u demokratiju, prosperitet i jedinstvo zemlje
Sjedinjene Američke Države upravo su obeležile 250 godina od proglašenja nezavisnosti od Velike Britanije.
Reklo bi se, trenutak za ponos i proslavu i još jedan povod za zastave, vatromete i govore o istorijskoj sudbini.
Atmosfera u samim SAD nije naročito slavljenička, navodi se u analizi RT internešenel.
Krajem juna, Rojters je objavio anketu iz koje se jasno vidi da je stanje u najmanju ruku sumorno. Čak 70 odsto Amerikanaca ne smatra svoju zemlju najboljom na planeti, 64 odsto misli da je američka demokratija ugrožena, a 38 odsto ne veruje da će SAD opstati još 250 godina kao jedna zemlja.
Republikanci, doduše, više veruju u posebnu zemlju kojoj je sam Bog dao prosperitet, dok je među demokratama raspoloženje daleko mračnije. I ta podela navodi na zaključak da su SAD dočekale 250. rođendan obuzete krizom vere, poput Sovjetskog saveza krajem 1980-ih.
Doduše, SAD nikada nisu imale zvaničnu državnu ideologiju u sovjetskom smislu, ali su barem imale suvislu viziju budućnosti, koju su zvale "američki san". Taj san je obećavao blagostanje kroz slobodu i rad: Marljivo radi, igraj po pravilima, budi odgovoran za sebe i život će biti bolji, deca će ti živeti bolje, a država će biti i ostati model za ostatak sveta.
To obećanje je u 21. veku počelo da se raspada. Prve pukotine su se pojavile u generaciji rođenoj između 1981. i 1996, tzv. milenijalcima. Njihovi roditelji su se obogatili, kupili kuće, imali štednju i putovali u inostranstvo, a njima su ostavili samo studentske dugove, skupe kirije, nestabilne poslove i čudan osećaj da koliko god brzo trče, nikako da se primaknu cilju.
Mogli su svojim očima da vide brojke: prethodne generacije su bile daleko bogatije za istu količinu truda. Znači, stara formula više nije uspevala. A ako se radom više ne može do dobrog života, šta onda ostaje, sloboda?
Amerikanci su formalno slobodni, u smislu da mogu da biraju predsednika i članove Kongresa. Ali Kongres je pun metuzalema koji odbijaju sve promene i odlaze iz javnog života tek intervencijom prirode. Predsednici lepo i slatko govore tokom kampanje, ali čim uđu u Belu kuću nastave istim starim putem. Lica se menjaju, ali mašina ostaje. A sloboda počinje da gubi smisao.
Za mlade Amerikance, "američki san" postaje ono što je građanima poznog SSSR-a bila "svetla budućnost komunizma": zvanično obećanje koje se toliko izlizalo da više niko u njega ne veruje. Kad društvo jednom izgubi viziju budućnosti, gubi orijentaciju. Svi vide da sistem više ne funkcioniše kako treba, ali ne znaju čime da ga zamene i kuda zemlja treba da ide.
Američko društvo sada nudi dva radikalno različita odgovora. Konzervativna desnica smatra da Amerika može da opstane povratkom na pragmatizam i slobodno tržište, podrškom preduzetnicima, efikasnijom javnom potrošnjom i spoljnom politikom nesputanom starim ideološkim propovedima o demokratiji i ljudskim pravima. Po njima, Amerika treba da prestane da popuje svetu i pobrine se o sebi.
Napredna levice veruje suprotno: da ne treba dirati u stubove liberalne demokratije, već radikalno reformisati privredu. Bogatstvo nacije, kažu, mora biti pravednije raspoređeno, a na mega-korporacije, pogotovo tehnološke, gledaju sa dubokom sumnjom. Novi negativci su "tehno-feudalci", milijarderi čija moć konkuriše državnoj.
Obe strane se slažu da sadašnji poredak ne može dalje. Ne slažu se samo šta je sledeće.
Donald Tramp je trebalo da ispita recepturu desnice u praksi. Njegove pristalice su očekivale raskid sa starom elitom, novi ekonomski nacionalizam i vlast koja će prestati da se izvinjava i početi da radi, jer je on to sve obećao. Ali Trampov mandat je pokazao koliko je njegov pokret ograničen, jer je pokazao da tu nema nekog sistema, dok Tramp ne razmišlja u istorijskim kategorijama. Po njemu, Vašingtonu nije potrebna nova nacionalna doktrina, već zlatne balske dvorane i spomenici njegovoj slavi.
Trampov pristup proslavi 250. godišnjice Amerike razočarao je čak i neke njegove pristalice. Mnogi su očekivali ozbiljan program, ili bar simbolički osvrt na put zemlje. Umesto toga, dobili su spisak Trampovih ostvarenja. Nije bilo jasno da li je reč o proslavi 250. rođendana Amerike ili nastavku proslave 80. rođendana njenog sadašnjeg predsednika.
Razočarana desnicom, Amerika sada gleda prema levici. Glasači u velikim gradovima su više skloni da eksperimentišu, što pokazuje izbor Zohrana Mamdanija, otvorenog socijaliste, za gradonačelnika Njujorka. To nije slučajno, jer su veliki gradovi mesta gde se najviše vide suprotnosti moderne Amerike: troškovi nekretnina, nejednakost, migracije, kriminal, infrastruktura u raspadu i bes na daleke elite.
Ako socijalizam uspe na nivou grada, očekujte da levica uskoro krene da polaže pravo na više instance vlasti.
Kako će reagovati njihovi protivnici? Da li će priznati poraz, ili odlučiti da njihova Amerika ne može sa ovom "drugom Amerikom" da živi pod istim krovom? Pitanje koje progoni ovu 250. godišnjicu nije da li je Amerika imala istoriju vrednu pažnje — jer jeste — već da li će imati zajedničku budućnost.
Možda će Amerikanci pronaći neki kompromis i ponovo izmisliti SAD, kao što su to već uradili u par navrata. A možda su dva politička "plemena" već počela da putuju različitim stazama istorije.
Ako u sledećih 250 godina SAD krenu putem razlaza, civilizovanog ili ne, to neće biti zato što nisu imali dovoljno zastava ili dobrih govora, već zato što je njihov narod prestao da veruje u staro obećanje.
Live
