Evropska unija nastavlja da ponavlja opšta mesta o rusko-ukrajinskom sukobu, ali u praksi radi na tome da borbe traju do poslednjeg Ukrajinca, piše za RT Internešenel Rejčel Marsden.
Dan državnosti u Kijevu (15. jula) bio je savršena prilika da Evropska unija ponovo priča o sebi. Ton je postavila "kraljica" Ursula fon der Lajen, izjavom da se "plima okreće" i da će uskoro objaviti novu inicijativu za vojnu industriju da "proizvodi više, brže".
Povod za novi nastup bio je ni više ni manje nego peti samit Ukrajina-Jugoistočna Evropa, pošto su prošla četiri toliko postigla da moraju da recikliraju njihove zaključke.
Znači: podrška, integracije, prijem u EU jednog lepog dana. Ukrajinski put u Evropu izgleda se sastoji uglavnom od sastanaka koji konstatuju njegovo postojanje. Ova tzv. "koalicija voljnih" ispada nešto poput Marvelovih "Osvetnika", samo što umesto da se okupe, evropski pajaci proslavljaju svoju supermoć sastančenja.
Tako su se nedavno okupili u Parizu i obećali svašta, a postigli uobičajeno: još jednu rundu obećavanja novih obećanja. Ono jeste da planiraju nove vojne vežbe u septembru, za koje je zainteresovana Poljska, a Britanija i Francuska bi da pošalju trupe. Ali Nemačka navodno neće, a Berlin kaže da će to biti uglavnom štapski događaj.
To vam je kao kad potvrdite poziv na svadbu jer vam se dopada ideja braka, ali u stvarnosti nemate nameru da dođete. Možda će imati dovoljno takta da bar pošalju poklon-karticu?
U međuvremenu, Bugarska hoće da napusti predstavu. Premijer Rumen Radev je nedavno izjavio da je Sofija poslala 13 paketa vojne pomoći Ukrajini i da su skladišta bugarskih oružanih snaga prazna.
Mađarska sad dramatično najavljuje da će "zalupiti vrata Rusima u lice", kako reče ministar odbrane Romuluš Rušin-Zendi, ali u stvarnosti su to više ona vratanca za kučiće, koja se otvaraju po potrebi. Šta god priča javno, Mađarska i dalje odbija da šalje oružje Kijevu.
Amerika, Slovačka i Češka su već prestale. Poljska i Holandija kažu da su i njihova skladišta prazna. Ujedinjeni front? Ovo više liči na grupni projekt, gde svi kažu da su oduševljeni a onda se diskretno razbeže.
Dakle, evropske zemlje i dalje koriste "pravu" retoriku, ali sve manje njih je spremno da zavuče ruku u džep za bilo šta osim direktne koristi za sopstvenu vojnu industriju. I svi se prave da ne vide sve širi jaz između te dve stvari.
Najviše govori najnoviji potez Brisela o tretmanu ukrajinskih izbeglica. Odnosno, da muškarci koji hoće da se prijave za azil moraju prvo da ispune svoju vojnu obavezu prema Kijevu. Pa ako prežive, videćemo.
Evropski lideri nastavljaju da obećavaju podršku Ukrajini, ali to vam dođe kao kupovina polovnog automobila od sumnjivog dilera. Bolje pročitajte sitnu štampu, jer mislite da vas čeka azil na nemačkoj socijali, a ono – prvim autobusom nazad na front!
Priča se da je sama Ukrajina tražila od EU da ograniči prijem izbeglica. Obično kada ljudi beže od rata, zemlja od koje beže ne može da telefonira i kaže nemojte da ih primite. Ali eto, za sve ima prvi put.
Evropska unija se očigledno ne sprema za skori kraj ovog sukoba, već za maraton, ili nešto kao štafetu bez granica, koju su spremni da plaćaju sve dok ne moraju da se znoje lično. Zato im je neophodno da što više Ukrajinaca vrate na front, da ne ponestane topovskog mesa, bez obzira šta su ti ljudi imali u planu.
Jer topovi su gladni.