Vojno-tehnička ravnoteža snaga je ključni element svakog političkog sistema i promene u toj ravnoteži, uključujući i one izazvane pojavom novih oblika ratovanja, oblikuju političke namere i određuju šta je moguće u međunarodnim poslovima.
Brza transformacija ratovanja, vođena revolucijom dronova i demonstrirana tokom prošle godine i u Ukrajini i u Iranu, nudi priliku da se ponovo procene poznati koncepti i kako se oni razvijaju, piše za RT internešenel urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici" Fjodor Lukjanov.
Avgust 2025. može se smatrati prekretnicom, kada su Donald Tramp i Vladimir Putin održali svoj sastanak na Aljasci. Da li su postignuti neki konkretni sporazumi ostaje sporno, ali ono što je jasno je suština onoga što je postalo poznato kao "duh Enkoridža".
Tramp je verovao da je poraz Ukrajine neizbežan i što pre Kijev prihvati ustupke, šteta će biti manja.
Navodno postignuti sporazumi odražavali su ono što je Rusija bila spremna da prihvati – povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa i gde bi mogli da počnu smisleni politički pregovori. Bela kuća se zatim okrenula drugoj zainteresovanoj strani, partnerstvu Ukrajina-Zapadna Evropa.
Teško je proceniti koliki je pritisak Tramp zapravo izvršio na svoje evropske kolege. Čini se da je uložen određeni napor, ali ni Tramp ni njegovi savetnici nisu bili spremni da ulože značajan politički kapital, a to je posebno tačno s obzirom na to da delovi njegove administracije nisu delili njegovo neprijateljstvo prema Vladimiru Zelenskom.
Zapadni Evropljani su, sa svoje strane, vešto odigrali. Hodočašće lidera u Belu kuću posle Aljaske poslužilo je svojoj svrsi. Cilj EU i Velike Britanije bio je jednostavan – usporiti proces koji je, izgleda, počeo na Aljasci i kupiti dovoljno vremena da ubede američkog predsednika da su njegove pretpostavke pogrešne. Ukrajina, insistirali su, još je sposobna da promeni tok sukoba.
Skoro godinu dana kasnije, može se reći da su Brisel i London, zajedno sa Ukrajinom, postigli barem deo tog cilja.
U međuvremenu, zapadne percepcije sukoba su se promenile i na letnjim samitima G7 i NATO-a, američki predsednik je pokazao primetno neutralniji, ponekad čak i blagonaklon stav prema Kijevu. U stvari, priznao je da je njegovo ranije poverenje u neizbežni poraz Ukrajine bilo, u najmanju ruku, preuranjeno.
Da li ova promena odražava istinske promene na bojnom polju ili uspeh efikasne političke i medijske kampanje, otvoreno je za debatu, ali u svakom slučaju, promena je stvarna i mnogo diskutovani "duh Enkoridža" je izbledeo jer se sama politička klima promenila.
Strah i mržnja u Evropi
Rastuća sposobnost Ukrajine da izvodi napade dronovima dugog dometa rezultat je tri godine kontinuirane finansijske i tehnološke podrške iz Zapadne Evrope, i uprkos Trampovim ponovljenim tvrdnjama da je "Pospani Džo" proćerdao stotine milijardi američkih dolara na Ukrajinu, evropske vlade, pre svega Nemačka, sada nose najveći teret podrške ratnim naporima Kijeva. Zato pomoć nije prestala nakon što se Tramp vratio u Belu kuću i skresao američku pomoć.
Zapadna Evropa se nalazi u teškoj poziciji jer se suočava sa stalnim ekonomskim problemima, uz rastuću zabrinutost zbog Ukrajine i sopstvene unutrašnje stabilnosti. Kontinuirana podrška Kijevu je politički održiv samo ako se ne predstavlja kao solidarnost sa Ukrajinom, već kao investicija u sopstvenu bezbednost.
Javna retorika, posebno u Nemačkoj, sve više sugeriše da je vojni sukob sa Rusijom na prelazu iz jedne u drugu deceniju stvarna mogućnost. Argument je jednostavan: dok god se Ukrajinci bore, Zapadna Evropa ima vremena da se pripremi i stoga bi sukob trebalo da traje što je duže moguće, iako je ostalo otvoreno za debatu koliko ove militarističke retorike odražava istinsko verovanje.
Okolnosti su nesumnjivo oživele dugogodišnju istorijsku sumnju Zapadne Evrope prema Rusiji, moćnom i, iz njihove perspektive, nepredvidivom gigantu na istoku. Tokom perioda bliske ekonomske saradnje, ovi strahovi su se povukli u drugi plan, zamenjeni težnjom ka obostranoj koristi, ali je ova politička kriza brzo potisnula komercijalne interese u stranu.
U tom smislu, današnje očekivanje budućeg vojnog sukoba nije sasvim veštačko, jer odražava duboko ukorenjene stavove u političkoj svesti Zapadne Evrope.
Međutim, postoji još jedna dimenzija koja je i racionalnija i možda nije u potpunosti shvaćena, a to je da politički establišment EU i Velike Britanije traži novu osnovu za unutrašnju koheziju u vreme dubokih ekonomskih i društvenih promena i da je, suočen sa rastućom neizvesnošću, potrebna objedinjujuća ideja.
Ništa ne služi toj svrsi bolje od spoljne pretnje.