Zvanično pismo koje je Stejt department krajem jula uputio Kongresu praktično je vratilo američko-turski spor na početak. Turska i dalje poseduje ruski protivvazdušni sistem S-400 i prateću opremu, a Vašington smatra da Ankara nije pružila dovoljne garancije da u budućnosti neće ponoviti sličnu kupovinu. Zbog toga američka administracija ne može da potvrdi Kongresu da su uklonjeni bezbednosni rizici po program F-35.
Mišel Bičkova, potpredsednica Centra za bliskoistočne studije, ocenjuje za RT internešenel da Vašington ipak namerno ne zatvara vrata pregovorima, već da tako održava utisak da se nešto ipak dešava.
Nada Ankare ponovo je porasla nakon susreta američkog i turskog predsednika na samitu NATO-a u Turskoj. Tramp je tada rekao da bi sankcije Turskoj mogle da budu ukinute i nagovestio pozitivan ishod spora oko F-35. Nije, međutim, objavio nikakav ugovor niti rok za isporuku aviona.
Erdogan je potom podsetio na avione koji su svojevremeno već bili proizvedeni za Tursku i izrazio uverenje da će Tramp održati obećanje. Ali upravo tu, smatra Bičkova, počinje problem: Tramp možda zaista iskreno želi povratak Turske američkom naoružanju i možda zaista Erdogana smatra korisnim saveznikom, ali njegova politička volja nije dovoljna. Zabrana je ugrađena u američke zakone, a iza nje stoji i dvostranački otpor u Kongresu.
I taj otpor odavno se ne odnosi samo na S-400. Kongresmeni Ankari zameraju i Erdoganovu unutrašnju politiku, odnose Turske sa Hamasom, sporove sa Izraelom, Grčkom i Kiprom, naravno, i veze sa Rusijom i, šire gledano, reputaciju Turske kao nepredvidivog saveznika.
Turska nije bila običan kupac
Gubitak F-35 za Ankaru je utoliko ozbiljniji što Turska nikada nije bila samo potencijalni kupac američkih aviona. Štaviše, u program se uključila u ranoj fazi, finansijski učestvovala u njegovom razvoju, planirala kupovinu oko 100 aviona, školovala pilote i tehničko osoblje i uključila svoju industriju u međunarodni proizvodni lanac.
U Turskoj su se proizvodile stotine komponenti za F-35: delovi centralnog trupa, stajnog trapa, električnih instalacija, prostora za naoružanje, pa čak i pojedine komponente motora. Zato izbacivanje iz programa nije značilo samo gubitak novih aviona, već je Ankara izgubila dugoročne industrijske ugovore, pristup naprednim vazduhoplovnim tehnologijama i čitavu mrežu saradnje u koju su već bili uključeni turske kompanije, stručnjaci i državni novac. Pentagon je, sa druge strane, morao da pronađe alternativne proizvođače turskih komponenti.
Sve se promenilo kupovinom ruskog S-400, čiji su prvi delovi stigli u Tursku 2019. godine.
Ankara je svoju odluku pravdala time da joj Vašington nije ponudio prihvatljive uslove za kupovinu sistema "patriot", nije omogućio željeni transfer tehnologije i nije dovoljno ozbiljno shvatio tursku potrebu za PVO sistemom dugog dometa. Ali kupovina S-400 imala je i mnogo šire političko značenje. Posle pokušaja puča 2016. i pogoršanja odnosa sa SAD, Erdogan je želeo da pokaže da Turska može sama da bira od koga će kupovati oružje i da ne mora da se povinuje pritisku Zapada.
Tako je S-400 postao simbol turske strateške autonomije.
Za Vašington, međutim, bio je bezbednosna pretnja. Američka strana tvrdi da bi radari sistema napravljenog za otkrivanje i gađanje naprednih aviona mogli da prikupljaju podatke o stelt karakteristikama F-35, njegovim elektronskim potpisima i načinu delovanja.
Turska je izbačena iz programa, obuka njenih pilota je prekinuta, već proizvedeni avioni nisu joj isporučeni, a njenoj odbrambenoj industriji uvedene su sankcije.
I tu se, prema autorki, krije današnji paradoks Ankare: S-400 se od simbola strateške autonomije pretvorio u politički teret. Turska ne može potpuno da aktivira sistem a da ne rizikuje novu krizu sa NATO-om. Ali ako ga vrati Rusiji, prebaci u treću zemlju ili demontira, praktično bi priznala da je odluka o njegovoj kupovini bila greška.
Izrael – možda još veća prepreka
A S-400 više nije jedini problem. Bičkova smatra da je protivljenje Izraela postalo dodatna, možda čak i teža prepreka povratku Turske programu F-35.
Premijer Izraela Benjamin Netanjahu otvoreno se protivi isporuci ovih aviona Ankari, tvrdeći da bi ona promenila regionalni odnos snaga. Izraelska strana pitanje povezuje sa Erdoganovom antiizraelskom retorikom, odnosima Ankare sa Hamasom i sve snažnijim regionalnim ambicijama Turske.
Naime, Turska danas ima velike oružane snage, razvijenu industriju bespilotnih letelica, sve snažniju mornaricu i raketni sektor, dok se njeno vojno prisustvo proteže od Sirije i Iraka do Libije i Somalije. F-35 bi zato Ankari doneo mnogo više od još jednog modernog aviona – doneo bi iskustvo ratovanja avionima pete generacije, pristup naprednim sistemima razmene podataka, obaveštajnim sposobnostima, obuci i tehnologijama održavanja... Znanje koje bi kasnije moglo da bude iskorišćeno i u razvoju domaćeg lovca KAAN.
Izrael strahuje da bi takva Turska dugoročno mogla da ograniči slobodu delovanja njegovog ratnog vazduhoplovstva u istočnom Mediteranu i na širem Bliskom istoku. A očuvanje izraelske vojne prednosti decenijama je jedan od principa američke politike na Bliskom istoku.
Zbog toga bi eventualna isporuka F-35 Turskoj gotovo sigurno otvorila pitanje dodatnih američkih ustupaka Izraelu – od novog naoružanja do tehnoloških ograničenja na avionima namenjenim Ankari.
Autorka posebno naglašava da uticaj proizraelskog lobija ne treba zamišljati kao delovanje "jedne tajne organizacije koja upravlja američkom politikom". Reč je, piše ona, o trajnoj mreži izraelske diplomatije, kongresmena, istraživačkih centara, građanskih organizacija, političkih donatora i delova odbrambenog establišmenta koji očuvanje izraelske vojne nadmoći smatraju dugoročnim američkim interesom.
A njegova snaga meri se upravo time što se izraelske primedbe pretvaraju u kongresna pisma, saslušanja, budžetske amandmane i, na kraju, zakonska ograničenja koja ostaju na snazi bez obzira na to ko sedi u Beloj kući.
Uz Izrael, protiv povratka Turske deluju i grčke, kiparske i jermenske organizacije, kao i američki političari koji imaju druge razloge za sukob sa Ankarom.
Zbog toga se pitanje u Vašingtonu više ne svodi na to da li će Erdogan pronaći tehničko rešenje za S-400. Pitanje je da li je dugoročno u američkom interesu da vojno i tehnološki dodatno ojača Tursku.
Može li KAAN da zameni F-35?
Godine sankcija, međutim, dodatno su učvrstile želju Ankare da što manje zavisi od stranog naoružanja. Ova zemlja je ogromna sredstva uložila u dronove "bajraktar" i "anka", nacionalni lovac KAAN, školsko-borbeni avion "hurjet", bespilotni borbeni avion "kizilelma", ratne brodove MILGEM, rakete "roketsana", PVO sistem SIPER i projekat "Čelična kupola".
Odbrambena industrija postala je istovremeno sredstvo nacionalne bezbednosti, spoljne politike, izvoza i širenja turskog regionalnog uticaja.
Ali potpuna tehnološka nezavisnost još je daleko.
Prve verzije KAAN-a koriste američke motore F110, a Turska i dalje zavisi od uvoza motora, gasnih turbina, optike, mikroelektronike, alatnih mašina, specijalizovanih materijala i elektronskih komponenti. Drugim rečima, Turska danas ume da projektuje i sklapa veoma složene sisteme i da u njih integriše sopstvene rakete, radare i komunikacionu opremu, ali još ne kontroliše ceo proizvodni lanac. Naročito kada su u pitanju avionski motori, poluprovodnici i najnapredniji materijali.
Zbog toga KAAN još ne čini F-35 nepotrebnim.
Turska mora da rešava problem starenja svoje vazduhoplovne flote, zadrži interoperabilnost sa NATO-om i spreči da tehnološki jaz prema Izraelu i Grčkoj nastavi da raste. Povratak F-35 pružio bi joj i operativno iskustvo i deo izgubljene industrijske saradnje.
Između Moskve i Vašingtona
Mogući izlaz iz ćorsokaka zato bi mogao da bude kompromis sa Moskvom oko S-400 – deaktiviranje sistema, njegovo prebacivanje u treću zemlju, vraćanje Rusiji ili neko drugo rešenje koje bi omogućilo Vašingtonu da zvanično utvrdi da na turskoj teritoriji više nema operativnog ruskog sistema.
Ali ni to za Erdogana nije jednostavno. Rusija je Turskoj važna zbog energetike, trgovine i turizma, ali i zbog Sirije, Južnog Kavkaza i Crnog mora. Erdoganov spoljnopolitički model godinama počiva upravo na tome da Ankara ne mora potpuno da bira između Moskve i Vašingtona, već može da sarađuje sa oba centra moći i profitira od njihovog rivalstva.
Međutim, F-35 pokazuje granice te strategije.
Potreba za vrhunskom tehnologijom, stanje turskog ratnog vazduhoplovstva i članstvo u NATO-u guraju Ankaru prema SAD. S druge strane, S-400 predstavlja simbol njene strateške autonomije i posebnih odnosa sa Rusijom. No, sve je teže imati i jedno i drugo. Čak i ako Tramp na kraju odluči da Turskoj proda F-35, autorka smatra da Kongres gotovo sigurno neće dozvoliti njen povratak bez ozbiljnih uslova.
I upravo tu Bičkova daje možda najupečatljiviju ocenu čitavog spora:
"Ono što se često naziva američkom 'dubokom državom' u ovom slučaju nije skriveni komandni centar, već kombinacija zakonodavstva, kongresnih odbora, vojne birokratije, obaveštajnih procena, lobističkih mreža i duboko ukorenjenih savezničkih obaveza".
A kada taj sistem mora da bira između izlaska u susret Turskoj i očuvanja strateške prednosti Izraela, zaključuje Bičkova, "uglavnom bira ovo drugo".
Zato se Erdogan nalazi pred izborom u kojem nijedno rešenje nije naročito dobro: ako napravi ustupak oko S-400, to će izgledati kao povlačenje pred Vašingtonom. Ako odustane od F-35, zapadna tehnološka ograničenja pratiće tursku vojnu industriju još godinama. Ako pokuša da zadrži i ruski S-400 i pristup američkom F-35, najverovatniji rezultat biće nastavak istog ćorsokaka u kojem se Ankara nalazi još od 2019.
Turska je želela da S-400 dokaže da može da bira između Istoka i Zapada. Spor oko F-35 sada pokazuje da nije reč samo o izboru dva borbena sistema, već o dve slike o sebi: Turske koja se bori za stratešku autonomiju i Turske koja je žrtvuje zarad pristupa zapadnoj vojnoj tehnologiji.
Vašington poručuje: dve Turske ne mogu istovremeno da postoje.