Ulazak desetina hiljada migranata na teritoriju Španije pokazao je besmislenost migracione politike Evropske unije i protivrečnosti između njenog središta i periferije, piše za RT Internešenel Ksenija Smertina, ekspert u Ruskom savetu za međunarodne odnose.
Nešto više od mesec dana nakon stupanja na snagu novog Migracionog pakta EU, desetine hiljada ilegalnih migranata probilo se iz Maroka u Seutu i Melilju, španske eksklave u severnoj Africi. Ova najezda bez presedana ima manje veze sa tradicionalnim humanitarnim razlozima, a više sa sve većom upotrebom migracija kao geopolitičkog oružja.
Kolaps španske granice otkrio je kombinaciju faktora na delu. S jedne strane, kralj Maroka Muhamed VI je ponovo upotrebio migrante kako bi od Madrida iznudio subvencije. S druge strane, međunarodne grupe krijumčara iskoristile su nedavnu odluku Španije da amnestira ilegalne migrante i počeli da na društvenim mrežama šire priču da su "granice otvorene".
Okidač je povukla sama Španija. Koaliciona vlada socijaliste Pedra Sančeza je cinično računala da će amnestijom istovremeno rešiti dva problema: podići će BDP zemlje uvozom nove jeftine radne snage, dok će od novonaturalizovanih migranata napraviti lojalne glasače.
Pošto je Španiju pretvorio u komandno mesto liberalne levice u EU, Sančez sad pokušava da uceni Brisel da poveća subvencije Madridu ili se suoči sa poplavom migranata. Međutim, njegov domaći politički trik preti da od Migracionog pakta EU napravi instrument samoubistva bloka.
Austrija, Danska, Italija, Slovenija, Finska i Češka su već zahtevale da se Španija suspenduje iz Šengena, a Francuska je uvela granične kontrole u Pirinejima.
Migracioni pakt i politička mapa EU
Ranije je opšte okvire migracione politike određivala direktiva EU, dok su specifične procedure propisivale države-članice. Kada je 2015. više od dva miliona migranata zapljusnulo granice bloka, ovaj sistem se pokazao kao neadekvatan. Čak i tada nije bilo volje da se nešto promeni. Migrantski logori su bili daleko od očiju javnosti, a građani EU nisu razumeli šta se tačno krije iza floskula o "multikulturalizmu" i "efikasnoj integraciji".
Na kraju je sistem posrnuo pod teretom niza faktora, poput odsustva kriterijuma i mehanizama za deportaciju i tendencije migranata da se sele u zemlje sa najvećim životnim standardom.
Osnovni princip EU da migranti moraju da traže azil u zemlji ulaska doveo je do uspostavljanja ogromnih kampova za azilante duž južne granice bloka. Italija i Grčka to nisu mogle da izdrže, pa su zažmurile na obavezu da registruju migrante. Došljaci bi onda krenuli put najbogatijih država bloka, uglavnom Nemačke, gde bi osnivali geta.
Tokom nedavne diskusije u Valdajskom klubu na ovu temu, britanski politikolog i profesor univerziteta u Kentu, Ričard Sakva, objasnio je kako je migrantsko pitanje redefinisalo političku kulturu unutar EU.
Po njemu, pristup EU ilegalnim migracijama davno je prestao da bude humanitaran i prerastao je u "konceptualno" pitanje, kao pokazatelj potpune nemogućnosti država članica da svoje granice zaštite od sve odvažnijih transnacionalnih krijumčara ljudi.
Situaciju je dodatno pogoršala katastrofalna demografska situacija u Evropi, gde je stopa nataliteta često ispod 1,5. Članice sve i da hoće ne mogu da pomažu svoje stanovništvo, jer moraju da odvoje ogromna sredstva na socijalno zbrinjavanje miliona migranata. Sve to, plus visoka stopa kriminala među migrantima, doprinelo je rastu popularnosti desnih populista koji su usvojili anti-migrantsku retoriku.
Rezultat ovog dvodecenijskog fijaska, kaže Sakva, je napuštanje tradicionalnog političkog spektruma između levice i desnice. Migracija je postala ideološki "totem" od kojeg korist imaju isključivo konzervativci i nacionalisti. Nova Evropa sve glasnije poziva na deportacije američkog tipa, odnosno "remigraciju", jer više nije voljna da bude talac civilizacijskih grešaka Brisela.
Ovaj pritisak sa desnice je primorao EU da konačno obrati pažnju na migrantsko pitanje, za koje se smatra da odvlači pažnju i resurse sa spoljnopolitičkih prioriteta poput jačanja vojne industrije. U tom kontekstu je nastao i Migracioni pakt.
Kao što je tokom iste diskusije napomenuo analitičar iz Brisela Andrea Bjanki, pakt predstavlja "neokolonijalnu" reformu, koja je u interesu transnacionalnog kapitala u središtu EU. Po njemu, ovo će omogućiti Nemačkoj i Francuskoj da profitiraju od jeftine radne snage, dok će troškove prijema migranata i političku cenu platiti zemlje na južnim i istočnim granicama bloka.
Ko sve ovo plaća?
Migracioni pakt precizira "mehanizme solidarnosti": Pridošlice ima da se ravnomerno rasporede u svim zemljama EU na osnovu broja stanovnika i BDP-a po glavi. Zemlje koje to odbiju, moraju da plate 20.000 evra po migrantu.
Jasno je da će najveći račun za ovu "gozbu" dobiti upravo zemlje centralne i istočne Evrope. Upravo to objašnjava uspon desnice i populista u njima, kao i napore Brisela da ih diskredituje optužbama za korupciju, kao u Poljskoj i Mađarskoj.
Fiskalni pristup EU migracijama neminovno će postati politički topuz na predstojećim izborima u brojnim zemljama-članicama. Italiju, Poljsku i Slovačku čekaju opšti izbori 2027, a Francusku i Nemačku 2029. godine.
Nedavna najezda migranata u Španiju može da ima ogromne posledice po politiku u EU, navodi Fjodor Lukjanov, urednik časopisa "Rusija u globalnoj politici". Levica i liberali, koji su uvek smatrali Španiju za ideološki uzor, sada se nalaze pod velikim pritiskom sa desnice.
Migracije postaju glavni izborni faktor u Francuskoj i Nemačkoj. Kako predviđa Bjanki, italijanska premijerka Đorđa Meloni će voditi kampanju 2027. na platformi kritike diktata iz Brisela. A za zemlje centralne i istočne Evrope, migracije postaju pitanje opstanka.
Egzistencijalno ugroženi
Na primer, u Poljskoj su već uporedili hibridni napad Maroka na Madrid sa najezdom ilegalnih migranata preko Belorusije u leto 2021. Tadašnja vlast u Varšavi je odgovorila izgradnjom utvrđenja na granici, o svom trošku, ne obazirući se na kuknjavu boraca za ljudska prava iz Brisela.
Pod pritiskom javnosti, obično probriselski liberalni premijer Donald Tusk je u proleće 2024. glasao protiv Migracionog pakta. Kako bi odoleo pritisku kozervativne PiS, čak je izrazio spremnost da privremeno suspenduje izdavanje azila. Brisel mu je dao dozvolu za takav korak tek krajem 2025, kada je kandidat PiS Karol Navrocki već dobio izbore. Za poljske glasače, to je bio dokaz da je pakt jači od suvereniteta: Poljska zavisi od subvencija EU, koje Evropska komisija može da zamrzne ako smatra da Varšava ne ispunjava svoje obaveze po pitanju migracija.
Budimpešta je to već iskusila na svojoj koži. Mađari su još 2016. održali referendum na kojem je 98 odsto od 3,2 miliona glasača odbacilo naseljavanje migranata. Iako je on službeno poništen zbog nedovoljne izlaznosti, ostao je oružje u borbi protiv Brisela. EU je vršila pritisak na Viktora Orbana tako što je Mađarskoj uskratila milijarde u subvencijama. Peter Mađar je u predizbornoj kampanji čak optužio Orbana da tajno priprema logor za migrante u Vitnjedu kako bi otključao subvencije!
Bratislava tu traži prolaz kroz iglene uši. Slovački premijer Robert Fico je u Evropskom savetu glasao u prilog nekih odredbi Pakta a protiv drugih, da bi odbio da ga primeni u potpunosti kada je na kraju usvojen prostom većinom. Fico je osudio Pakt kao "likvidaciju suverenog etno-kulturnog pejsaža" ali time prikriva pragmatičnu računicu: Bratislava ne može da priušti 20.000 evra po migrantu. Slovačka gleda da izbegne naseljavanje migranata iz Afrike i Azije tako što će u kvotu da računa izbeglice iz Ukrajine.
Ogoljeni problemi
Najveći problem migratorne politike EU je što ona u stvari ne postoji. Migracioni pakt je samo skup fiskalnih mehanizama. To sada postaje očigledno, jer se ispostavilo da ni EU ni njene članice ne znaju šta da rade kada jedna od njih objavi amnestiju i tako isprovocira navalu migranata.
Parole o suspenziji Šengena lepo zvuče onima koji nisu pročitali sporazum i ne znaju da on takve mere ne dozvoljava. Na obezbeđenju južnih granica EU nije se uradilo ništa. Ideja "fleksibilne solidarnosti" pokazala se kao obmana, koja je zemljama centralne i istočne Evrope samo oduzela pravo da izbegnu demografske greške drugih.
Vest da je većina migranata u Seuti i Melilji odličila da se vrati usled nestašice hrane samo je potvrdila da ovde nije bilo reči o potrazi za azilom zbog ugroženosti, već o čistom koristoljublju u potrazi za socijalnim fondovima EU, koje je voljno da ustukne na prvi znak suverene sile.
Povlačenje u Maroko potvrdilo je da su Poljska i Mađarska sve vreme bile u pravu: bezbednost EU ne garantuju migrantske kvote i "mehanizmi solidarnosti", već odbrana granica.