Postoji trenutak u životu svakog političkog sistema kada više nije moguće svaku novu aferu objasniti kao izolovan slučaj.
Jedan uhapšeni funkcioner može biti izuzetak. Drugi može biti slučajnost. Treći čak može biti dokaz da institucije funkcionišu i da niko nije nedodirljiv.
Ali kada se u različitim istragama pojavljuju ministri, ljudi iz Predsedničke kancelarije, poslanici, krupni biznismeni, državna banka, desetine i stotine miliona grivni u gotovini – i kada između tih predmeta počnu da se pojavljuju isti ljudi i isti tokovi novca – onda više nije dovoljno pitati ko je kriv.
Mora se postaviti mnogo ozbiljnije pitanje: da li pred sobom još imamo niz korupcionaških afera – ili nam se pred očima otkriva način na koji je funkcionisao čitav sistem moći
Upravo to pitanje danas se postavlja u Ukrajini.
Od "Midasa" do predsedničke kancelarije
Najnoviji događaji važni su zato što linije koje su do juče izgledale razdvojeno počinju da se ukrštaju.
Timur Mindič, biznismen i jedna od centralnih figura predmeta "Midas".
Herman Haluščenko, bivši ministar energetike i pravde.
Irina Mudra, bivša zamenica šefa Predsedničke kancelarije.
Maksim Mikitas, bivši poslanik i biznismen.
Vadim Stolar, poslanik protiv kojeg je sada pokrenut postupak u odsustvu.
Viktor Dubovik iz pravnog sektora Predsedničke kancelarije.
I državna Sense Bank. To više nije jedno ime.
To je niz ljudi, institucija, novca i političkih veza čije odnose ukrajinski antikorupcijski organi sada pokušavaju da rekonstruišu.
Posebnu težinu dobila je tvrdnja izneta 25. avgusta pred Visokim antikorupcijskim sudom.
Prema tvrdnji tužioca Specijalizovanog antikorupcijskog tužilaštva — SAPO — iznetoj pred sudom, Timur Mindič predao je gotovinu Irini Mudroj, a taj novac je potom trebalo da bude legalizovan i upotrebljen za plaćanje kaucije Hermanu Haluščenku.
Reč je o 150 miliona grivni.
Ovde je neophodna preciznost: to je tvrdnja tužilaštva izneta u sudskom postupku. To još nije pravosnažno utvrđena činjenica.
Ali njen politički značaj teško je preceniti. Jer ako tužilaštvo uspe da dokaže tu putanju novca, više nećemo govoriti samo o paralelnim aferama koje slučajno potresaju isti politički sistem.
Govorićemo o konkretnoj finansijskoj vezi između aktera različitih istraga.
Pratite novac
Zvanični NABU već je opisao istragu koja obuhvata 150 miliona grivni u gotovini za koje istražitelji tvrde da su preko fiktivnih kompanija uvođene u legalni finansijski sistem kako bi se platila kaucija osobi povezanoj sa predmetom "Midas".
A novac ima jednu osobinu koju politička retorika nema: ostavlja trag.
Kada istražitelji počnu da prate taj trag, funkcije, govori i politički slogani postaju manje važni od nekoliko jednostavnih pitanja: Odakle je novac došao? Ko ga je predao? Ko je trebalo da ga legalizuje? Preko kojih računa i kompanija? I u čiju korist?
Upravo zato slučaj Irine Mudre dobija dodatnu težinu.
Njoj je određen pritvor uz mogućnost kaucije od 20 miliona grivni. Na pitanje kako će obezbediti taj novac, odgovorila je da deo sredstava ima, a da će za ostatak pokušati da se obrati prijateljima i poznanicima.
"Imam mnogo prijatelja i mnogo kontakata." Sama ta rečenica, naravno, nije dokaz krivice.
Ni pomoć prijatelja u plaćanju kaucije sama po sebi nije dokaz korupcije.
Ali u sistemu potresenom istragama u kojima se upravo ispituje poreklo ogromnih količina gotovine, reči novac, prijatelji i kontakti dobijaju političku simboliku koju je teško zanemariti.
Jer upravo bez te tri reči teško je razumeti funkcionisanje zatvorenih centara moći.
Krug se širi
Istog 25. avgusta pojavila se još jedna važna informacija.
Direktor NABU Semen Krivonos potvrdio je da je poslanik Vadim Stolar obuhvaćen postupkom u odsustvu.
Isti predmet već obuhvata Irinu Mudru, Maksima Mikitasa i Viktora Dubovika iz Predsedničke kancelarije.
Prema navodima istrage, predmet se ne odnosi samo na pranje novca već i na nezakonito preuzimanje kompanija i imovine, falsifikovanje dokumentacije i manipulacije državnim registrima.
I opet treba naglasiti: govorimo o optužbama koje tek treba dokazati pred sudom.
Ali čak i pre presuda, razmere istrage dozvoljavaju političko pitanje.
Kada se jedan predmet prostire između parlamenta, Predsedničke kancelarije, krupnog biznisa i finansijskog sistema, da li je još dovoljno govoriti samo o neodgovornim pojedincima?
Ili treba početi govoriti o okruženju koje je takve odnose omogućilo?
Ševčenkovih 15 odsto
Upravo u tom širem kontekstu treba razumeti informaciju koju sam već javno izneo.
Razgovarao sam sa Kirilom Ševčenkom, bivšim guvernerom Narodne banke Ukrajine.
Uz njegovu saglasnost preneo sam njegovu tvrdnju da je od sredstava koja su odobravana kao pomoć Ukrajini 15 odsto izdvajano kao nešto što se unutar sistema praktično podrazumevalo.
Ta informacija je izazvala ogromnu pažnju javnosti. Ali danas bih pitanje postavio drugačije.
Ne tražim od čitaoca da veruje ni Kirilu Ševčenku ni Dušanu Beraku na reč. Pratite novac. Pratite 150 miliona grivni o kojima govore sami ukrajinski istražni organi.
Pratite ko je, prema tvrdnji tužioca, predao gotovinu. Pratite ko je trebalo da je legalizuje. Pratite preko kojih struktura je trebalo da prođe. Pratite za čiju je kauciju bila namenjena.
A onda postavite pitanje koje bi moralo da interesuje ne samo Ukrajince nego i svakog evropskog poreskog obveznika: ako su kroz Ukrajinu tokom rata prošle desetine milijardi dolara i evra strane pomoći, koliko je efikasno kontrolisano gde je taj novac završavao?
Ove istrage same po sebi ne dokazuju Ševčenkovu tvrdnju o 15 odsto. Ali pokazuju zašto ona zaslužuje ozbiljnu proveru.
A ako bi se jednog dana pokazalo da je sistemsko izdvajanje postojalo, pitanje više ne bi bilo samo ko je u Kijevu uzimao novac.
Pitanje bi bilo: ko je znao? I odmah zatim: ko je na Zapadu kontrolisao novac sopstvenih poreskih obveznika i šta je znao o njegovoj konačnoj sudbini?
Jermak – moć filtera
Upravo tu dolazimo do čoveka bez kojeg je teško razumeti sistem vlasti Vladimira Zelenskog poslednjih godina – Andreja Jermaka.
Njegova stvarna politička moć nikada se nije mogla meriti samo formalnim opisom funkcije. Jermak nije bio samo šef Predsedničke kancelarije.
Bio je poslednji politički filter između predsednika i ogromnog dela sistema.
A čovek koji kontroliše pristup predsedniku ne kontroliše samo raspored sastanaka. On zna ko želi do predsednika.
Zna šta traži. Zna šta nudi. Zna šta predsednik treba da čuje. I možda još važnije – zna šta do predsednika neće stići.
Zato u politici ponekad nije najmoćniji čovek onaj koji donosi poslednju odluku. Najmoćniji može biti onaj koji odlučuje koju će informaciju čovek koji donosi poslednju odluku uopšte dobiti.
Upravo zbog toga sa posebnom pažnjom pratim informacije koje dobijam o mogućem ponovnom političkom aktiviranju Andreja Jermaka. Ne predstavljam ih kao dokazanu činjenicu.
Ali ako se potvrde, najzanimljivije pitanje neće biti da li se Jermak vratio.
Biće: zašto je ponovo potreban? Šta zna? Koje kontakte još ima? Koje mreže još funkcionišu?
I kako čovek za kojeg se mislilo da predstavlja završeno poglavlje jednog perioda ponovo može postati važan baš u trenutku kada taj sistem ulazi u najdublju krizu?
Informacija je u politici valuta. A čovek koji je godinama stajao na raskrsnici informacija akumulira nešto što se gubitkom funkcije ne briše preko noći.
Zalužni i pitanje "dana posle"
Na drugoj strani nalazi se Valerij Zalužni. Bivši glavnokomandujući ukrajinske vojske, danas ambasador u Velikoj Britaniji, predstavlja sasvim drugu vrstu političkog kapitala.
On ima ratni autoritet. Prepoznatljivost. I potencijalni legitimitet čoveka koji nije direktno vezan za sve političke terete sadašnjeg predsedničkog sistema.
To ne znači da je London "izabrao" Zalužnog. Nemamo dokaz za takvu tvrdnju. Kao što nemamo dokaz da je Zapad doneo odluku da zameni Zelenskog.
Ali imamo pravo da postavimo mnogo jednostavnije pitanje: zašto se o nasledniku predsednika koji je još na vlasti toliko razgovara? Ozbiljne diplomatije ne planiraju samo za sutra.
One razmatraju različite scenarije mnogo pre nego što im postanu neophodni.
Zato možda pogrešno postavljamo pitanje kada pitamo: hoće li Zelenski pasti? Mnogo zanimljivije pitanje glasi: ko se već danas pozicionira za Ukrajinu posle Zelenskog?
Mindič predstavlja spoj biznisa, novca i političke bliskosti. Jermak mrežu, informaciju i pristup. Zalužni potencijalni alternativni politički legitimitet. To ne znači da su deo jednog plana. Ali znači da predstavljaju različite centre moći u sistemu koji ulazi u period velike neizvesnosti.
A račun stiže evropskom građaninu
Postoji još jedna dimenzija ove priče koja se ne završava na ukrajinskoj granici.
Evropska unija i njene države članice od početka rata mobilisale su ogromne iznose različitih oblika podrške Ukrajini i Ukrajincima.
Reč je o stotinama milijardi evra kada se saberu različiti oblici finansijske, humanitarne, vojne i druge pomoći.
A taj novac ne nastaje ni iz čega. Iza evropskih fondova, nacionalnih budžeta, kredita i garancija na kraju stoje evropske ekonomije i evropski građani.
Zato bi dokazivanje sistemskog izvlačenja čak i dela tog novca predstavljalo politički potres daleko izvan Ukrajine.
Upravo tu Ševčenkova tvrdnja o 15 odsto dobija svoju najosetljiviju evropsku dimenziju.
Ako bi se dokazala, pitanje ne bi bilo samo: ko je uzimao? Nego i: ko je kontrolisao?
Evropski građanin ima pravo da pita šta se dešava sa novcem koji se izdvaja u njegovo ime. Posebno kada istovremeno živi sa visokim cenama energije, stanovanja, hrane i svakodnevnog života.
Ne bi bilo ozbiljno tvrditi da je sva evropska skupoća posledica Ukrajine. Nije.
Uzroci su brojni – od energetskih potresa i posledica sankcione politike do strukturnih problema evropske privrede i globalnih ekonomskih poremećaja.
Ali političko pitanje ostaje: koliko dugo se od sopstvenog stanovništva može tražiti da prihvata rastuće troškove geopolitičke politike, a da nema pravo da pita gde novac završava i kakav rezultat ta politika proizvodi?
Koliko? Do kada? Za koji cilj? Pod čijom kontrolom?
I posle najnovijih ukrajinskih istraga: gde je završio novac?
To nisu proruska pitanja. To su demokratska pitanja.
Zašto jačaju suverenisti?
Jačanje suverenističkih, evroskeptičnih i antisistemskih stranaka širom Evrope ne može se objasniti jednim uzrokom.
Bilo bi neozbiljno svesti ga samo na Ukrajinu.
Imigracija, pad kupovne moći, energetska politika, slab ekonomski rast, odnos prema nacionalnom suverenitetu, nepoverenje prema institucijama i osećaj da su evropske političke elite sve udaljenije od svakodnevnog života svojih građana – sve su to delovi iste političke krize.
Ali cena rata postaje deo te jednačine.
Jer građaninu koji gleda kako se desetine milijardi izdvajaju za inostranstvo nije dovoljno reći da je to "geopolitička nužnost".
On ima pravo da pita za cenu. Ima pravo da pita za rezultat. Ima pravo da pita za kontrolu. Ima pravo da pita za alternativu. A ako mu se na svako takvo pitanje odgovori etiketom "populista", "ekstremista" ili "proruski", njegovo nezadovoljstvo neće nestati.
Samo će potražiti političkog predstavnika. I upravo tu nastaje prostor za stranke koje obećavaju nešto što je evropska politika dugo potiskivala: povratak nacionalnog interesa u središte političkog odlučivanja.