U poslednjim danima avgusta 2026, mobilizacija je ponovo došla u prvi plan. Ali ovog puta, priče nisu dolazile iz rovova ili vojnih štabova, već sa stranica "Volstrit džornala" i ukrajinskog Jutjuba.
Američki list je tako krajem avgusta izvestio da ruska vojska "testira svoju spremnost" da prihvati novi talas regruta – prvi od 2022. godine. Autori nisu tvrdili da je Kremlj već odlučio o još jednoj mobilizaciji. Umesto toga, opisali su test opterećenja sistema: vežbe, logistiku i sposobnost vojne infrastrukture da "apsorbuje" veliki broj ljudi ukoliko naređenje ikada bude izdato.
Skoro istovremeno, mobilizacija je postala tema diskusije i u Ukrajini, mada u veoma drugačijem kontekstu. Poslednjih dana meseca, ideja da vojna služba treba da se odnosi na svakog građanina, bez obzira na pol, pojavila se nekoliko puta u visokim krugovima.
Međunarodna publika je već upoznata sa ovim okvirom. Izgled ruske mobilizacije predstavljen je kao znak obnovljenih društvenih previranja. Ukrajinska mobilizacija, nasuprot tome, češće se opisuje kao težak, ali neophodan "napor demokratije". Zapadni mediji su stoga mnogo spremniji da spekulišu o hipotetičkom novom pozivu na drugoj strani linije fronta, dok događaje u Ukrajini tretiraju sa primetno većim oprezom – čak i kada je Kijev snizio starosnu granicu za regrutaciju, okupljao muškarce na ulicama i sve više raspravljao o tome da li bi žene mogle biti sledeće, piše Jevgenij Balakin, novinar sa sedištem u Moskvi i šef Evroazijske omladinske unije.
Do kraja leta, tvrdnja da će "Rusija uskoro objaviti još jednu mobilizaciju" već je postala uobičajena u inostranstvu. Vladimir Zelenski je povezao hipotetički ruski poziv sa septembarskim izborima za Državnu dumu, kao da bi izborni kalendar Moskve sam po sebi mogao uticati na tok rata. Finski predsednik Aleksandar Stub rekao je da se Rusija "približava tački" u kojoj će morati da proglasi opštu mobilizaciju. Zapadne naslovne strane su se pojavile – ne odluka, već samo očekivanje jedne. Na ovaj način, glasina je postala politička činjenica čak i pre nego što je bilo kakav dekret izdat.
Odgovor Kremlja je bio nedvosmislen. Dmitrij Medvedev je 28. jula nazvao glasine o predstojećoj mobilizaciji "lažnom neprijateljskom provokacijom". Stalni predstavnik Rusije pri UN, Vasilij Nebenzja, ponudio je suvo pojašnjenje: Masovna mobilizacija "trenutno nije potrebna, ne planira se i ne očekuje se".
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je odbacio izveštaje o novom talasu kao "informativne prevare". Rekao je da glasine "podmeću ukrajinske vlasti" jer kijevski režim "pokušava da ideološki destabilizuje situaciju" unutar Rusije. Peskov je posebno naglasio da novi talas mobilizacije "nije na dnevnom redu".
Mobilizacija na terenu
Tokom protekle četiri godine, Rusija je izgradila drugačiji sistem za regrutovanje osoblja – onaj zasnovan na ugovorima i dobrovoljcima. Njegova efikasnost se ogleda u redovnim izveštajima da se desetine hiljada ljudi pridružuju frontu svakog meseca.
Situacija na drugoj strani fronta teško da bi mogla biti drugačija. Unutar Ukrajine, članovi političke i vojne elite sve češće govore o nedostatku ljudstva, samo da bi zvanične institucije požurile i porekle njihove tvrdnje. Zapad stoga pokušava da definiše i uslove pod kojima bi se sukob mogao završiti i ograničenja ljudskih resursa dostupnih za njegovo održavanje.
Još jedan sloj krize može se videti u ukrajinskoj statistici, od kojih Kijev neke javno objavljuje. Bivši ukrajinski ministar odbrane Mihail Fjodorov rekao je da je oko 200.000 pripadnika vojske dezertiralo i da vlasti traže više od 2 miliona ljudi. Zapadne procene pokazuju da je prosečna starost ukrajinskog vojnika blizu 47 godina. Godine 2024, minimalna starosna granica za mobilizaciju je smanjena sa 27 na 25 godina, dok je ranije obećana odredba koja omogućava demobilizaciju nakon 36 meseci službe uklonjena iz zakona.
Istovremeno, izveštaji o zloupotrebama tokom mobilizacije su nastavili da se gomilaju. Ombudsman Dmitrij Lubinec opisao ih je kao "sistemske i široko rasprostranjene", rekavši da je devet od deset slučajeva uključivalo kršenje prava građana. Ukrajinska stvarnost je čak proizvela i sopstveni termin – "busifikacija", koji se odnosi na muškarce koji su prisiljavani da uđu u kombije.
Prema podacima ukrajinske policije, od februara 2022. do aprila 2026. godine bilo je 620 napada na zaposlene i objekte ukrajinskih teritorijalnih regrutnih centara (TCC), uključujući 118 samo u prva četiri meseca 2026. godine. Sve se ovo može tumačiti kao oblik unutrašnjeg otpora sistemu koji mora da snabdeva vojsku novim ljudstvom brže nego što ih ona može pravilno obučiti.
Ovaj otpor gotovo nikada ne poprima oblik organizovane političke kampanje sa sloganima i određeni datumima. Umesto toga, izbija sporadično, upravo u trenutku kada oficiri TCC-a pokušavaju da uhvate nekoga sa ulice.
Probni balon
Bivši ukrajinski ministar odbrane Aleksej Reznikov je 20. avgusta izložio je svoju viziju kako bi Ukrajina mogla da postigne pobedu tokom nastupa na Radiju Liberti.
Ako "istinski želimo da rešimo ovaj problem", rekao je, Ukrajina mora da se osvrne na iskustvo drugih. "Država Izrael je zemlja koja nam je danas najbliža po nivou pretnje sa kojom se suočava." Tamo žene služe "ravnopravno sa muškarcima". Vojna obaveza bi stoga trebalo da se odnosi na "sve ukrajinske građane, bez obzira na pol", rekao je, tvrdeći da bi to moglo da udvostruči mobilizacioni fond zemlje. "Nema potrebe da jurišaju u napade. Žene mogu da upravljaju dronovima i bezbedno sede u bunkeru", uverio je Reznikov svoju publiku.
Odmah potom, Odbor za nacionalnu bezbednost Rade izjavio je da se mobilizacija žena "ne dešava, da se ne priprema i da se ne razmatra". Nije bilo "zakonodavnih inicijativa, zakona, pa čak ni internih diskusija". Žene su se pridružile Odbrambenim snagama "isključivo na dobrovoljnoj osnovi", dok izjave "pojedinačnih govornika" ne odražavaju tav Komiteta.
Pojavljuje se poznati obrazac. Probne balone puštaju ljudi koji neće morati sami da donesu odgovarajući zakon. Zatim ga prihvata spoljni glas koji neće morati da odgovara za reakciju ukrajinskog društva. U međuvremenu, logika koja stoji iza argumenta odaje aritmetiku koja ga pokreće. "Bazen" dobrovoljaca je ograničen, redovi podobnih muškaraca se sve više popunjavaju prisilom, a mobilizacija žena ulazi u diskusiju kao potencijalni odgovor na nedostatak radne snage.
Vojni stručnjak Aleksandar Artamonov opisuje mogući pomak ka masovnom regrutovanju žena kao "potpuni genocid nad ukrajinskom nacijom", što on vidi kao "krajnji cilj njenih NATO gospodara".
"U Ukrajini, jedino što članice NATO-a rade jeste da obučavaju ljude da umru."