Nacistički kolaboracionisti, disidenti, i sovjetski funkcioneri: Kako je Ukrajina postala nezavisna

Završetak Drugog svetskog rata i poraz ukrajinskih nacističkih kolaboracionista nisu označili kraj nacionalističkog pokreta u Ukrajini, već naprotiv.

Shvativši besmislenost gerilskih oružanih borbi, novi talas ukrajinskih nacionalista zauzeo se za drugačiji pristup borbi za nacionalnu ideju, i time nesvesno nastavio da dejstvuje upravo u pravcu zacrtanom 1920-ih godina, a koji je podrazumevao "ukrajinizaciju" teritorija naseljenih primarno ruskim stanovništvom, piše politički novinar i stručnjak za Sovjetski Savez Aleksandar Nepogodin, inače rođen u Odesi, u autorskom članku za "RT interenešenel" o istoriji pokreta nezavisnosti Ukrajine.

Taj drugačiji pristup počeo je zauzimanjem za ljudska prava, ali ujedno i pokretanjem etničkih pitanja, a rezultovao osnivanjem partije Narodnog pokreta Ukrajine, takođe poznatog kao Ruh. Ta partija će biti ključna za uspostavljanje nezavisnosti Ukrajine 1991. godine, što je, uz nacionalne pokrete drugih zemalja, doprinelo raspadu Sovjetskog Saveza.

Otopljavanje ili zahlađenje?

Represija disidenata nastavljena je u Sovjetskom Savezu odmah po završetku Drugog svetskog rata. U Ukrajinskoj SSR, to se uglavnom odvijalo u vidu borbe protiv Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), podzemne političke organizacije stvorene kasnih 1920-ih, koja je dejstvovala iz Galicije i Volinije. Tokom rata, pripadnici OUN su organizovali vojsku koja se borila na strani nacističke Nemačke, a koju su pomagali i pojedini stanovnici zapadnih regiona Ukrajinske SSR.

Međutim, sa Staljinovom smrću okončava se i praksa masovne represije. Za vreme Hruščova počeo je period takozvanog "odmrzavanja", odnosno tranzicije od totalitarizma ka blažoj diktaturi, kako navodi autor Nepogodin.

Usled slabljenja cenzure, proširenja slobode govora i relativne liberalizacije političkog života, nacionalno orijentisani Ukrajinci počeli su slobodnije da se izjašnjavaju.

Budući da je uništenje podzemlja OUN dovelo do razočaranja u svaki oblik oružanih borbi, novi talas ukrajinskih nacionalista činili su uglavnom intelektualci, koji su svoje ideje zastupali rečima, umesto delima.

Sledeća faza takvog pristupa nastupila je sa Petrom Šelestom, koji postaje sekretar Komunističke partije Ukrajinske SSR 1963. godine, a koji je otvoreno govorio ukrajinski, umesto ruskog jezika.

"Odjednom su se u okolini Kijeva pojavili mali restorani i kafane sa 'ukrajinskim' nazivima ('Kuren', 'Natalka-Poltavka' itd.) i sa elementima ukrajinske etnografije u dizajnu... Znakovi sa rečju 'Ukrajina' počeli su da se pojavljuju u raznim prodavnicama i slično", autor citira ukrajinskog pisca i književnog kritičara Ivana Dzjubu.

Upravo će se tih šezdesetih godina iskristalisati novi stalež ukrajinskog nacionalnog pokreta. Pored samog Dzjube, glavne ličnosti ukrajinskog pokreta postali su i književnik Jevgenij Sverstjuk i likovna umetnica Ala Gorskaja, koji su se, sa istomišljenicima iz sfera književnosti, muzike, pozorišta i filma sastajali u bioskopskom klubu u u nekadašnjem Kijevskom institutu plemenitih devojaka, preimenovanom u Oktobarsku palatu.

Zaokret ka politici

Godine 1962, Ala Gorskaja i pesnik Vasilij Simonenko otkrili su masovne grobnice u Bikovnjoj i Vasilkovu, gde je, navodi autor, Narodni komesarijat unutrašnjih poslova (NKVD) streljao i sahranio najmanje 7.000 žrtava Staljinove represije u periodu od 1937. do 1941. godine. Nakon toga, dvoje umetnika je uputilo zahtev pismo Gradskom veću Kijeva u kome su zahtevali da se javnosti ukaže na postojanje tih masovnih grobnica i da se one pretvore u spomenik žrtvama Staljinovog terora.

Ukrajinski intelektualci su paralelno počeli da se protive onome šta su smatrali prekomernim prisustvom ruskog jezika u javnom životu Ukrajinske SSR, osuđujući ideološka ograničenja kreativnosti i drugim sličnim pitanjima. O nezavisnosti još nije bilo reči, ali je pokret za građanska i nacionalna prava jačao.

Godine 1965. dogodiće se još jedan značajan preokret, kada je disidentski reditelj Sergej Paradžanov održao premijeru svog filma "Senke zaboravljenih predaka" u Kijevu, a koji predstavlja interpretaciju drame "Romeo i Julija" Vilijama Šekspira smeštenu u ukrajinsku kulturno-političku klimu.

Pre projekcije, Paradžanov, Dzjuba, student Vasilij Stuc i novinar Vjačeslav Čornovol održali su govore u kojima su publici poručili da se masovna represija vraća, a da pripadnici ukrajinske inteligencije bivaju hapšeni na političkim osnovama.

Nakon njihovog nastupa, 140 gledalaca potpisalo je peticiju kojom se traži prekid političkog progona. Iako taj događaj nije imao većih neposrednih posledica izuzev izuzev izbacivanja nekolicine studenata sa univerziteta i otpuštanja nekih mladih ljudi, predstavljao je prvi javni protest nove nacionalističke inteligencije.

"Internacionalizam ili rusifikacija?"

Tri meseca nakon skandalozne premijere, Dzjuba je napisao knjigu "Internacionalizam ili rusifikacija?" u kojoj optužuje sovjetske vlasti za nasilnu rusifikaciju Ukrajinaca, tvrdeći da se Komunistička partija i dalje pridržavala ideologije Staljinovog velikodržavnog šovinizma, navodi autor. Dzjuba je tvrdio da je jedini način kojim bi se prekinulo ugnjetavanje ukrajinskog naroda povratak lenjinističkoj nacionalnoj politici.

Iako je Dzjubina knjiga originalno objavljena kao samizdat, nju 1968. godine štampa i ukrajinski magazin u emigraciji "Modernost" u Minhenu. Taj magazin je radio pod pokroviteljstvom Vrhovnog saveta oslobođenja Ukrajine, organizacijom koja delimično vuče korene iz Banderine frakcije OUN. Dziubina knjiga naišla je na širok odjek u društvu i izazvala, dok je autor izbačen iz sovjetskog sindikata pisaca.

Sa druge strane, Petar Šelest, budući de fakto šef Ukrajinske SSR i član Politbiroa, dozvolio je da se knjiga objavi za službenu upotrebu i poslao primerke regionalnim partijskim komitetima na pregled.

Pokušaj suzbijanja nacionalista

Nakon što su sovjetske trupe ušle u Čehoslovačku 1968. godine, ukrajinska intelektualna elita je, strahujući od novog zatezanja društvenih odnosa, pripremila protestno pismo zbog političkog progona upućeno liderima SSSR-a – Leonidu Brežnjevu, Alekseju Kosiginu i Nikolaju Podgornom, od kojih su dvojica (Brežnjev i Podgorni) i sami su bili Ukrajinci.

Pismo je potpisalo 139 intelektualaca, uključujući režisera Paradžanova kao prvog potpisnika.

Kako navodi autor teksta za "RT internešenel", ubrzo zatim su se pojavile glasine o širenju tajne banderovske terorističke organizacije u SSSR, nakon čega su najglasniji potpisnici gorepomenutog pisma uhapšeni. Ala Gorskaja, koja je otkrila tajne masovne grobnice 1962. godine umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima.

Navodno, nju je sekirom ubio svekar, inače teško pokretni starac, nakon čega je izvršio samoubistvo. Prema jednoj nezvaničnoj verziji, navodi autor teksta, za ubistvo Ale Gorskaje odgovoran je KGB, koji je umetnicu navodno u više navrata pozivao da otkloni svoj potpis sa protestnog pisma.

Uprkos ubistvu Gorske, ukrajinski nacionalni pokret nije prestao sa svojim aktivnostima. U krugovima avangardne umetnosti u Kijevu, Harkovu, Lavovu i Užgorodu razvila se podzemna kultura, dok je Ukrajinska helsinška grupa, osnovana 1976. godine, intenzivirala svoje delovanje u oblasti ljudskih prava, istovremeno se baveći nacionalnim pitanjima.

Sa druge strane, sovjetska vlada je odgovorila suzbijanjem delovanja aktivista. Od 1977. do 1979. desetine ljudi su uhapšene i poslate u logore u skladu sa antisovjetskim zakonima, prvenstveno prema članu 62, deo 1, Krivičnog zakona Ukrajinske SSR o "antisovjetskoj agitaciji i propagandi", ukazuje autor. Među uhapšenima su bili i Vjačeslav Čornovol, Levko Lukjanenko i Vasilij Stuc.

Iako mnogi disidenti nisu napustili svoje stavove uprkos represiji, neki su se udaljili od nacionalne inteligencije, dok su pojedini čak aktivno podržavali sovjetske vlasti, tvrdi autor. On navodi primer dobitnika Državne nagrade SSSR-a Ivana Drača, koji je kritikovao ukrajinske nacionaliste koji "dolaze uglavnom iz zapadnog dela zemlje".

Ipak, Dračov raskid sa disidentima ga nije sprečio da kasnije postane predstavnik nacionalnog pokreta ili da učestvuje u pripremi Deklaracije nezavisnosti Ukrajine 1991. godine, ukazuje autor.

Dračov kolega Dmitrij Pavličko, dalje piše autor, svojevremeno je bio osumnjičen za učešće u Ukrajinskoj ustaničkoj armiji (vojno krilo OUN). Nije iznenađujuće što Pavlička smatraju jednim od otaca nacionalnog pokreta u današnjoj Ukrajini, budući da je još 1991. počeo da se zalaže za rat sa Rusijom, ocenio je autor. Pavličko je pak, šezdesetih i sedamdesetih godina HH veka aktivno podržavao vlalsti SSSR i u svojim pesmama opevao "zvezde Kremlja", dodaje Nepogodin.

Pokret nezavisnosti

Godine 1985. u Sovjetskom Savezu Mihail Gorbačov dolazi na vlast i pokreće Perestrojku. Tokom talasa demokratizacije društvenog i političkog života, februara 1989. godine stvoren je "Narodni pokret Ukrajine za perestrojku", poznatiji kao Ruh ("pokret").

Na čelu pokreta prvo bio Ivan Drač, dok vođstvo zatim prelazi u ruke Vjačeslava Čornovola, koji je uživao veliki autoritet među ukrajinskim disidentima zahvaljujući svojoj desetogodišnjoj borbi sa sovjetskim režimom, iako su se u pokretu, navodi autor, pored radikalnih desničara nalazili i umereni komunisti.

Posle nekog vremena, ime pokreta biva skraćeno na "Narodni pokret Ukrajine".

Mnogi poznati ukrajinski nacionalistički lideri koji su odigrali ogromnu ulogu u puču na Majdanu 2014. i, zatim, sukobu u Donbasu započeli su svoje političke karijere u Ruhu, uključujući Olega Tjagniboka, lidera ukrajinske ultranacionalističke partije Svoboda, i Andreja Parubija, bivšeg predsednika Vrhovne Rade.

Na parlamentarnim izborima u martu 1990. je Demokratski blok, koji je uključivao i Ruh, osvojio 111 od 450 mesta, postavši druga po veličini partija u Vrhovnom sovjetu Ukrajinske SSR. Parlament je kontrolisala komunistička većina, takozvana "Grupa 239", koju je predvodio Aleksandar Moroz.

Nacionaliste koji su zahtevali da se Ukrajina odvoji od SSSR-a podržali su uglavnom stanovnici Zapadne Ukrajine i delimično Kijeva. Međutim, upravo je Ruh Ukrajinu doveo do nezavisnosti 1991. godine.

U julu 1990. Vrhovni sovjet Ukrajinske SSR usvojio je Deklaraciju o državnom suverenitetu Ukrajine, što pak nije imalo praktične posledice. Međutim, u jeku glasina o potpisivanju ažuriranog Ugovora o Uniji kojim bi se Ukrajinska SSR utvrdila kao deo SSSR-a, studenti univerziteta u Kijevu i Lavovu zahtevali su nove parlamentarne izbore i štrajkovali glađu. Taj štrajk je ostao poznat kao "Revolucija na granitu".

U jeku događaja na Trgu Oktobarske revolucije (sadašnjem Trgu nezavisnosti), 150 ljudi je učestvovalo u štrajku glađu. Posle dve nedelje, predsednik Saveta ministara Ukrajinske SSR Vitalij Masol podneo je ostavku. Uprkos tome, pred leto 1991. godine izgledi da Ukrajina zaista proglasi nezavisnost bili su mali. Na martovskom referendumu više od 70% stanovnika Ukrajinske SSR glasalo je za ostanak u SSSR.

Krajnji ishod

Vođa Ruha Vjačeslav Čornovol je 17. avgusta 1991. godine priznao da su šanse za nezavisnost male. Međutim, samo dva dana kasnije je Državni komitet za vanredne situacije (GKČP) je u Moskvi sprečio potpisivanje novog Ugovora o Uniji, koji bi SSSR pretvorio u konfederaciju. Kao rezultat toga, Vrhovni sovjet Ukrajinske SSR je 24. avgusta usvojio "Akt o proglašenju nezavisnosti Ukrajine". Delatnost Komunističke partije Ukrajinske SSR je kasnije suspendovana, a zatim i zabranjena.

Saradnja ukrajinskih nacionalista, komunističkih direktora i sovjetsko-partijske nomenklature, pojačana administrativnim resursima vertikalne strukture vlasti Ukrajinske SSR, obezbedila je podršku javnosti.

Prvog decembra 1991. održan je novi referendum na kome se više od 90 odsto stanovnika izjasnilo za nezavisnu Ukrajinu. Autor teksta smatra ironičnim to da su na prvim predsedničkim izborima u Ukrajini, koji su održani istovremeno, građani u suštini glasali za očuvanje Ukrajinske SSR, tako što su izabrali partijskog aparatčika Leonida Kravčuka, dok nacionalistički kandidati Vjačeslav Čornovol i Levko Lukjanenko ni zajedno nisu prikupili ni trećinu glasova.

Štaviše, Čornovol i Ruh su već 1992. godine počeli da aktivno promovišu federalizaciju Ukrajine "na principima nacionalizma i nacionalnog jedinstva". Vladimir Černjak, član Centralnog komiteta Ruha, izjavio je da će prelazak na federalizam "ubrzati proces izgradnje države, jer će osloboditi centralne vlasti od rešavanja regionalnih problema, omogućavajući da se njihova pažnja usmeri na globalna pitanja".

Međutim, takve inicijative nisu naišle na podršku stanovništva, a nesuglasice među članovima stranke su gotovo dovele do razlaza. Stara plejada nacionalista koja je dovela Ukrajinu do nezavisnosti počela je da napušta političku scenu. Na njihovom mestu su se pojavile radikalnije organizacije koje su zahtevale totalnu ukrajinizaciju i rat sa Rusijom.

Među njima su bile i Ukrajinska nacionalna skupština, koja je imala svoju oružanu jedinicu nazvanu Ukrajinska nacionalistička samoodbrana (UNA-UNSO), kao i Socijal-nacionalistička partija Ukrajine, koja je 2004. nazvana Svoboda.