Osveta Karla Marksa: Smrt kapitalizma?

Godine 2015. reč "socijalizam" bila je najviše pretraživan pojam na popularnom "Merijam Vebsters onlajn rečniku".

Svega 16 odsto Nemaca, kako pokazuju ankete, smatraju da je kapitalizam kao sistem prihvatljiv.

Još preciznije: "Svega tri odsto ispitanika ima izuzetno pozitivan odnos prema kapitalizmu, dok ga u negativnom svetlu vidi čak 52 odsto".

Prema anketi instituta za istraživanja javnog mnjenja "Emnid", otprilike trećina Nemaca veruje da je kapitalizam uzrok siromaštva i gladi, dok 59 odsto Nemaca, i to onih sa istoka zemlje, koji su imali prilike da iskuse "represivni socijalistički sistem", misli da su „socijalističke ideje dobre."

Jedno harvardsko istraživanje pokazuje da nove generacije, one rođene posle 2000. godine, nisu nimalo opterećene prtljagom istorije: većina mladih odbacuje kapitalizam, a čak trećina podržava socijalizam. "I to se može nazvati osvetom Karla Marksa: rehabilitacijom jednog od najuticajnijih svetskih filozofa u istoriji."

"Komunistički manifest" objavljen je prvi put 21. februara 1848. godine u Londonu.

Kapitalizam je proizveo sve, čak i sopstvene grobare

"Jedan bauk kruži Evropom - bauk komunizma" i "Proleteri svih zemalja, ujedinite se". Tako glase prva i poslednja rečenica Komunističkog manifesta, ideološke lektire svakog komuniste širom sveta, uključujući i bivšu Jugoslaviju.

Danas je pozivanje na Marksa "šik među mladima", pa čak i među onima "čiji su idoli Žižek i Varufakis".

Ruski mislilac Aleksandar Dugin je već proglašen za "najopasnijeg filozofa na svetu". Dugin je tvorac "četvrte političke teorije", koja bi trebalo da predstavlja korak iznad liberalizma kao glavne ideologije moderne.

"Razmatrajući Duginovo mišljenje o marksizmu, primećuje Konor Linč u tekstu posvećenom ovom ruskom filozofu, "on ga ocenjuje kao ’relevantnog u pogledu njegovog opisa liberalizma, u razotkrivanju kontradikcija kapitalizma i u njegovim kritikama buržoaskog sistema’."

Marksisti tog neprijatelja nazivaju buržoazijom, ali Dugin ih naziva jednostavno "liberalima". Marksizam je tačan kada opisuje svog neprijatelja, zaključuje ruski mislilac: "Kritički potencijal marksizma je koristan i primenljiv, i on može biti uključen u arsenal četvrte političke teorije."

Za liberalne protivnike marksizma, komunistička ideja je možda "šik", ali je osuđena na jalovost unutar sveta hipertrofiranog kapitalizma, koji čak i ideologije tretira kao robu: "U medijsko-robnoj klimi u kojoj plivamo, komunistička hipoteza je, poput atraktivnog brenda, etiketa koja prodaje i po kojoj se njeni sledbenici izdvajaju", piše na stranicama pariskog "Filozofskog magazina" francuski filozof i istoričar Marsel Goše, inače vatreni zagovornik liberalne demokratije.

Savremeni kapitalistički model, kako priznaje i Goše, nalazi se u krizi, ali njega je dozvoljeno i moguće menjati samo unutar postojećeg liberalno-demokratskog sistema.

Upravo tu mogućnost je kategorički odbacivao Marks: svet kapitalizma i buržoaskih vrednosti neopozivo je osuđen na uništenje, putem socijalne revolucije.

Kapitalizam je, prema Marksovim rečima, "proizveo doslovno sve, pa čak i sopstvene grobare."

Otvorena, bezobrazna, direktna, suvoparna eksploatacija

Šta je to što ideje nemačkog filozofa čini toliko aktuelnim i relevantnim i danas, dva stoleća posle njegovog rođenja?

Sudeći po medijima, "bauk komunizma" danas ponovo kruži Evropom i svetom. Pamflet pod naslovom "Komunistički manifest", kojeg su napisali Marks i Engles, postao je u međuvremenu najviše štampana i najviše čitana knjiga na svetu posle Biblije.

Čitajući danas "Komunistički manifest", teško je poreći da su Marksove kritike kapitalizma precizne i razorne, a da nemački filozof, kako primećuje Stjuart Džefri, opisuje svet u kome danas živimo: "Buržoazija ne može da postoji, a da neprekidno ne revolucioniše oruđa za proizvodnju, dakle, i odnose proizvodnje, pa i celokupne društvene odnose…"

Za razliku od svih ranijih, "buržoaska epoha se odlikuje neprekidnim prevratima u proizvodnji, neprekidnim rušenjem svih društvenih odnosa, večnom nesigurnošću i kretanjem. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate, svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je staleško i ustajalo isparava, ono što je sveto, skrnavi se…"

U "zasluge" buržoazije, smatrao je Marks, "spada i to što je sa svih dotadašnjih dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike", "rastvarajući lično dostojanstvo u prometnoj vrednosti" i "na mesto svih priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine."

Kapitalistički sistem neprekidno povećava društvene nejednakosti i zakonomerno vodi ka sve neravnomernijoj raspodeli društvenog bogatstva, tvrdio je Marks, predviđajući "pauperizaciju radnika", koja ga, naporedo "sa napretkom industrije, srozava sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase."

Drugim rečima, buržoazija je svaki društveni odnos pretvorila u "otvorenu, bezobraznu, direktnu, suvoparnu eskploataciju."

Buržoazija je sposobna jedino da razara

U svojoj knjizi o Marksu, filozof Piter Singer navedena previđanja o pauperizaciji radnika, stagnaciji radničkih nadnica i neprekidnom uvećanju prihoda vlasnika proglašava za "očigledno pogrešna" – "toliko očigledno pogrešna" da ih je nemoguće braniti.

Singerova knjiga objavljena je 1980. godine, na samom kraju ere u kojoj je visoka stopa rasta u razvijenim kapitalističkim zemljama Zapada bila praćena povećanjem prihoda. Rast je trajao ukupno tri decenije, od 1945. do 1975. godine.

Kako primećuje Toma Piketi u knjizi "Kapital u 21. veku", sada se ispostavlja da je Marks bio u pravu: "Veoma visok nivo privatnog bogatstva koji je stečen od 80-ih do 90-ih u dobrostojećim zemljama Evrope i u Japanu zapravo direktno sledi Marksovu logiku."

Ovih trideset godina predstavljale su neku vrstu anomalije, da bismo se potom vratili u "uobičajeni" i "normalni" poredak stvari. Otada do danas, do neslućenih granica se uvećavala razlika između dohotka radnika i vlasnika, nadnice se vraćaju na nivo izdržljivosti, a stope profita neprekidno opadaju. Upravo to je predviđao Marks, predskazujući neizbežni kolaps kapitalizma.

Era sveopšteg blagostanja, koju su obećavali liberalni ekonomisti – epoha "u kojoj će pretežnu većinu stanovnika činiti milijarderi" – nije nastupila i, po svoj prilici, nikad neće nastupiti. Da li to znači da je Marks bio u pravu i u pogledu svoje prognoze o neminovnosti revolucionarnih prevrata na planeti? Buržoazija je sposobna jedino da razara, tvrdio je Marks, ali nije sposobna da vlada.

"Time jasno izlazi na videlo da je buržoazija nesposobna da još duže ostane vladajuća klasa društva", zaključuje nemački mislilac u "Komunističkom manifestu", i da "životne uslove svoje klase nametne društvu kao regulatorni zakon. Ona postaje nesposobna da vlada, jer je nesposobna da svom robu osigura egzistenciju u njegovom ropstvu. Ona je prisiljena da ga sroza u položaj u kome mora da ga hrani, umesto da on nju hrani. A društvo ne može više da živi pod buržoazijom, odnosno njen život se više ne podnosi sa društvom."

Kraj istorije po Frensisu Fukajami

Krajem 80-ih, sa kolapsom komunizma, činilo se da je Marks konačno diskreditovan kao filozof. Istorija se, sudeći po tada pomodnom misliocu Frensisu Fukujami, završila, i to planetarnom pobedom liberalnog kapitalizma.

Nastupio je "kraj istorije". Američka imperija, kao predvodnik takvog, liberalnog i kapitalističkog Zapada, izvojevala je najveću pobedu u svojoj istoriji. Komunizam je sišao sa istorijske scene. Liberalizam je postao praktično jedina svetska ideologija. Marks je mogao da počiva u miru, "pod ruševinama Berlinskog zida".

Pad Berlinskog zida označio je kraj jedne istorijske epohe. Međutim, prema misliocu Imanuelu Valerstinu, godine 1989. nije došlo samo do poraza Sovjetskog Saveza, već se time okončao i jedan mnogo krupniji istorijski ciklus, jedna politička i kulturna era: ona koji je započela 1789, sa Francuskom revolucijom, a taj period, od 1789. do 1989, zapravo označava "period trijumfa i kolapsa, uspona i pada liberalizma kao globalne ideologije."

Bila je to, kako je pisao je Valerstin u tekstu "Šta posle liberalizma", i "era spektakularnih tehnoloških dostignuća, u kojoj je većina ljudi slogane Francuske revolucije doživela kao refleksiju neizbežne istorijske istine koja se mora ostvariti sada, u bliskoj budućnosti".

Pad istočnog, komunističkog bloka, kako primećuje Slobodan Reljić, "samo je prikrio dramatične promene u kapitalizmu koje su nepovratno promenile njegov karakter." Neke od njih zaslužuju posebnu pažnju: preduzetnici su se pretvorili u "dokoličarsku klasu", a "kapitalističko preduzeće je izgubilo svoju elastičnu i prilagodljivu formu" i hijerarhizovalo se u korporacije.

Proizvodnjom danas upravljaju "menadžerske (birokratsko-tehnokratske) strukture", tvrdi Reljić, koje su frustrirane razdvojenošću od vlasništva. Najveći poslodavac u kapitalističkim društvima je postala država, odnosno vojno-industrijski kompleks; iako se nikad nije više govorilo o slobodnom tržištu, monopol nikad nije bio neprobojniji."

Vrhunac američke dominacije

Postliberalno društvo, koje je tako nastalo, strogo je podeljeno na izrazitu manjinu bogatih i superbogatih, i ogromnu većinu siromašnih: na malobrojnu elitu i na prezreni plebs, koji je Marks nazivao radničkom klasom.

Pre nekoliko godina u Davosu, na najvećem svetskom okupljanju liberalnih elita, iznet je podatak da svega osmoro pojedinaca raspolaže sa bogatstvom od 426 milijardi dolara, baš kao i 3,6 milijardi najsiromašnijih na planeti. Ovakva nejednakost do sada nije bila viđena u ljudskoj istoriji.

"Vrhunac te geokulture", o kojoj govori Valerstin, dodaje Reljić, predstavljao je "period američke dominacije od 1945. do 1968. Tada je ona sve svoje (anti)vrednosti izvela do kraja i pokazala ih u najogoljenijem i najglamuroznijem obliku. Svet je kao nikada bio `jedinstven’ u planetarnom političko-ekonomskom šouu, imperijalna kontrola je bila i meka i totalna, sredstva nenasilna ali efikasna."

U stvari, kako primećuje Dugin, trijumf liberalizma doveo je do jednog paradoksalnog i neočekivanog ishoda. Liberalizam nije postao jedina važeća politička ideologija, već je liberalizam, eliminišući sve svoje konkurente (konzervativizam, fašizam i komunizam) u samom trenutku pobede "odmah mutirao u svakodnevicu, trošadžijstvo, individualizam, postmodernistički stil fragmentisanog subpolitičkog bitka. Politika je postala biopolitika, prešla je na individualni i podindividualni stupanj.

Ispostavilo se da su pozornicu napustile ne samo poražene političke ideologije, uočava Dugin, nego i politika kao takva, uključujući i liberalnu.

A to je "vrli novi svet" postliberalizma u kome danas živimo: deprimirajuća i ogoljena stvarnost postmoderne, "lišene velikih narativa".

Kriza iz 2008.

Svetski finansijski sistem nikad se nije oporavio od kolapsa iz 2008. godine.

U stvari, ovaj sistem je i dalje "preteći nestabilan", tvrdi Vilijam Vajt, predsednik posmatračkog komiteta Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a trenutna „situacija je još gora nego uoči svetske ekonomske krize 2008. godine."

Vajt upozorava i da "dugovi, i privatni i državni, poslednjih godina nastavljaju da rastu", dosežući do sada "neviđene razmere", kao i da "svet čeka lavina bankrotstava, koja će predstavljati pravi ispit čvrstine socijalne i političke stabilnosti."

Prema londonskom "Telegrafu", Vajtova sumorna predviđanja imaju posebnu težinu, "pošto je on jedan od malobrojnih predstavnika ’centralnog bankarskog bratstva’, koji je u periodu 2005–2008. godine jasno i glasno govorio o mogućem krahu zapadnog finansijskog sistema."

Kolaps iz 2008, po svom obimu i dubini, može se meriti jedino sa Velikom depresijom iz 1929. Ovaj potres pogodio je najveći deo populacije, proizveo duboke socijalne traume, zauvek uništio osećaj sigurnosti i razvejao mit o materijalnom prosperitetu na Zapadu.

Otada do danas, primećuje Martin Žak za britanski "Gardijan", "zapadna ekonomija nastavlja da stagnira i toj stagnaciji se ne nazire kraj."

Zapravo, godina 2008, primećuje francuski publicista Tijeri Mejsan, označava "datum smrti liberalnog kapitalizma."

Od tog trenutka, liberalni kapitalizam prestao je da bude prosperitetan i uspešan. Kriza je u međuvremenu postala i politička, a njen važan simptom je "gubitak vere u kompetentnost pripadnika političke elite." Neposredna posledica toga je pojava "populizma", kao još nejasnog i nedovoljno artikulisanog "pokreta za promenu" i "početka ere nečeg novog".

"Koreni te krize", prema ovom analitičaru, "nalaze se u samoj srži neoliberalnog projekta započetog 70-ih godina, usponom Ronalda Regana i Margaret Tačer, i neoliberalnim idejama o globalnom tržištu."

Ovaj "sramni tačeristički neoliberalizam", prema izrazu belgijskog mislioca Roberta Stojkersa, odgovoran je za uklanjanje svih državnih regulativa i za "ogroman porast (društvene) nejednakosti", a upravo ovde leži "glavni izvor političkog nezadovoljstva koje je preplavilo Zapad."

Apologete kapitalizma tvrde da se ovaj sistem i do sada suočavao sa krizama, ali da ih je on svaki put, i to "nekim čudom", uspevao da preživi (takozvana kreativna destrukcija kapitalizma).

Teza da kapitalizam neprekidno producira nove krize zapravo pripada Marksu, kao i uvid da ih je kapitalizam do sada rešavao stalnom ekspanzijom i osvajanjem novih tržišta, dakle, pljačkom, "ognjem i mačem", a u tome nema ničeg "čudesnog".

Ova mogućnost je danas zatvorena za kapitalizam, pošto je ekspanzija stigla do svog kraja.

Rađanje novog svetskog poretka

Kako zaključuje Mejsan: "Mi živimo u trenutku koji se događa samo jedanput ili dvaput za čitav vek. Za to vreme, novi svetski poredak se rađa pred našim očima. Sve prethodne veze nestaju. Oni koji bejahu osuđeni na poraze trijumfuju, oni koji su vladali bivaju bačeni u pakao. Zvanična saopštenja i interpretacije novinara očigledno više ne odgovaraju pravom stanju stvari i događajima koji se zbivaju jedan za drugim. Analitičari međunarodnih zbivanja moraju u potpunosti promeniti svoju priču, ili rizikuju da ostanu zarobljeni u vrtlogu istorije."

Mejsan današnji istorijski trenutak poredi sa ključnim istorijskim prekretnicama, poput kraja Drugog svetskog rata:

"Upravo takvom trenutku svedočimo danas. Svaki istorijski period ima svoj sopstveni ekonomski sistem i gradi političko mega-utvrđenje. Po završetku Hladnog rata i raspadu SSSR-a, predsednik Džordž Buš Stariji demobilisao je milion američkih vojnika, i potragu za prosperitetom poverio šefovima svojih multinacionalnih kompanija. Ne nudeći nikakav prosperitet građanima SAD, oni su monopolizovali profit, prouzrokujući postepeni nestanak zapadne srednje klase. Oni su finansirali i napad na Kule bliznakinje 2001. godine, kako bi Pentagonu nametnuli strategiju uništavanja državnih struktura, poznatu kao strategija Ramsfeld-Cebrovski. Potom je predsednik Buš Mlađi od `širokog Bliskog istoka` stvorio teatar `beskrajnog rata`."

Ovako dramatične promene u svetu potrebno je, pre svega, razumeti.

"Moramo razumeti ono što se upravo događa. Upravo ulazimo u period tranzicije. Lenjin je 1916. rekao da je imperijalizam krajnji stadijum kapitalizma, a taj imperijalizam je nestao u dva svetska rata i sa krahom berze 1929. Današnji svet je svet finansijskog kapitalizma, koji razara jednu po jednu ekonomiju, sve zarad interesa nekolicine super-bogataša."

"Njegova poslednja faza podrazumeva", podvlači Mejsan, "podelu sveta na dve celine: s jedne strane imali smo stabilne, globalizovane države, a sa druge, svetske regije bez država, svedene na status pukih izvora sirovina."

"Ovaj model", zaključuje Mejsan, "upravo umire pred našim očima."