Nedavno su u Rusiji održani izbori za izbori za poslanike Državne dume, na kojim je Putinova Jedinstvena Rusija osvojila gotovo 60 odsto glasova.
Sve stranke koje su učestvovale na izborima podržavaju predsednika i Specijalnu vojnu operaciju i sve su saglasne po ključnim pitanjima državne politike. To je, u stvari, bio jedinstven odgovor miliona birača na pokušaje spolja – sa Zapada - da se diskredituje kampanja i poseje razdor u ruskom društvu.
Izbore je, takođe, obeležila rekordna izlaznost, koja je pokazala da je Rusiju nemoguće zastrašiti, izjavio je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin na sastanku sa članovima vlade.
Putin se posebno obratio učesnicima Specijalne vojne operacije: "Želim da znate da je ovo glasanje za vas. Ljudi vam veruju, veruju u našu pobedu, u vašu hrabrost, vaše herojstvo i vašu odanost domovini".
Pokušaji da se poseje haos u Rusiji
Atmosfera u kojoj su se izbori odvijali bila je zaista herojska, primetio je ruski mislilac Aleksandar Dugin u emisiji "Eskalacija" na televiziji "Sputnjik". U noći uoči nedelje, kijevski režim pokrenuo je masovan napad: više od hiljadu dronova usmereno je ka Rusiji, a oštećeno je 76 biračkih mesta.
"Ukrajina i njeni zapadni pokrovitelji pokušali su da osujete izbore – da ih učine nemogućim, haotičnim i nelegitimnim", rekao je Dugin, "ili da ih u potpunosti spreče. Nisu uspeli, i to je ključno". Ruski mislilac ističe primer Natalije Sanajhine, članice odbora na biračkom mestu br. 1283 u Moskovskoj oblasti, koja je preživela napad dronom, a ipak otišla da ispuni svoju dužnost.
Šta se tiče rezultata, dodaje ruski filozof, vredi podsetiti na pronicljivo zapažanje Alekseja Čadajeva, istaknute ličnosti u razvoju sektora bespilotnih sistema: ljudi su većinom glasali za Jedinstvenu Rusiju, jer samo njeno ime ukazuje na odsustvo partijskih podela i zapadne parlamentarne demokratije.
Osnovna ideja je da Rusija mora biti jedinstvena, dok je fragmentacija političkog sistema na stranke po svojoj prirodi razjedinjujuća; Jedinstvena Rusija je ponudila upravo narodno jedinstvo.
Vesnik novog oblika demokratije
U suštini, kaže Dugin, Jedinstvena Rusije predlaže napuštanje predstavničke liberalne demokratije zapadnog tipa, zarad traganja za istinski ruskom demokratijom, u kojoj jedinstvo ima prednost. To je u suprotnosti sa glavnom idejom zapadne demokratije, da je poželjno što jače razdvajanje vlasti – izvršne, zakonodavne i sudske – uz što veću međusobnu kontrolu.
Jednom rečju, to je bio glas većine naroda. Ne verujem, dodao je ruski filozof, da se birači dublje upuštaju u program Jedinstvene Rusije. Sve se svodi na ime stranke i činjenicu da ona podržava Putina i Specijalnu vojnu operaciju.
Simboličan je bio i izbor prvih petoro kandidata na listi, primećuje Dugin: Sergej Lavrov; Vladislav Golovin, heroj specijalne vojne operacije; Marija Ljvova-Belova, komesarka predsednika za prava deteta; i ratni izveštač Jevgenij Podubni – sve su to ličnosti koje uživaju široku podršku javnosti.
Zapravo, ovi izbori su bili referendum. Jedinstvena Rusija, kaže on, pokazuje solidarnost sa državom i njenim liderom, posedujući kvalitet koji prevazilazi uobičajeno stranačko delovanje – ona je vesnik novog oblika demokratije.
Ruska demokratija nije zasnovana na podelama, već na jedinstvu. Duma nije mesto za debate: jedna stranka pobeđuje, i to je sasvim demokratski, jer narod to želi.
Duma nije ni zabava ni cirkus, na kojoj bi se poslanici bavili praznim pričama, dodaje on: to je mesto za razmišljanje i za pružanje pomoći vlastima u sprovođenju njihovog kursa. U stvari, poslanici su savetnici, kaže Dugin, i zato na tu funkciju treba birati pametne ljude, jer nisu svi sposobni da razmišljaju.
Inače, reč "parlament" potiče od francuskog "parler", što znači govoriti. "Duma" potiče od reči "dumat" – misliti. Jer, uvek je bolje prvo razmisliti, pa tek onda govoriti, a ne obrnuto, dodaje on.
Demokratija je čudna reč...
Demokratija je prilično čudna reč, kojoj svako može dati drugačije, pa i oprečno značenje. Ali, u osnovi demokratije trebalo bi da leži ideja da ljudi glasaju za onog koga žele, da se glasovi potom glasovi sabiraju i da se tako uspostavlja volja većine.
Gotovo istovremeno za izborima za rusku Dumu, odvijali su se i lokalni izbori u tri nemačke pokrajine. Stranka kancelara Merca CDU je na njima, u najmanju ruku, zabeležila veoma loše, zapravo katastrofalne rezultate: u pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija nije prešla ni cenzus, u Berlinu je izgubila od Levice.
Mercovi porazi postali su uobičajena pojava, a njegov rejting je sve niži i niži. Merc se na to ne obazire i odbija da raspiše savezne izbore.
Na Zapadu je reč "demokratija" promenila svoje uobičajeno značenje i pretvorila se u svoju suprotnost – u "vladavinu manjine". Ovo značenje demokratije, iskrivljeno do neprepoznatljivosti, na Zapadu se definiše kao "napredno" shvatanje.
Prema toj logici, smatra Dugin, ako ste devijantna ili nemoćna osoba – neko ko pati od demencije ili kognitivnih poremećaja – a uz to pripadate nekoj etničkoj, verskoj ili drugoj manjini, onda ispunjavate sve uslove da budete "demokrata": podržavate druge manjine, otvarate put neograničenim migracijama, odbacujete tradicionalne vrednosti...
Ogromni horovi degenerika uz groteskne pesme
Međutim, postoje veliki delovi stanovništva koji demokratiju shvataju na stari način. "Demokrata stare škole" razmišlja jednostavno: "Ako mi se nešto ne sviđa, glasaću protiv toga".
Neki na Zapadu smatraju da je demokratija domen manjina, ali drugi i dalje zastupaju stav da treba da odlučuje većina. Upravo se sa tim sukobom sada suočava Nemačka, primećuje ruski mislilac. S jedne strane, zagovornici vladavine većine glasaju kako žele; s druge, oni koji su prošli proces prevaspitavanja – uslovljeni da vole migrante silovatelje, perverznjake, itd. – glasaju drugačije.
To je koncept poznat kao "disgenika": levi liberali, poput Merca, propovedaju da je, što je osoba odvratnija i ružnija, to bolje, upozorava Dugin: "Okupljaju se ogromni horovi degenerika, uz groteskne pesme, muzičare i dirigente; od njih se očekuje da pevaju loše i falširaju, jer se lepo pevanje smatra znakom prezrene superiornosti."
Merc je, zaključuje on, predstavnik te disgenike, baš kao i bračni par Makron, gde je nemoguće razaznati ko je muškarac a ko žena.
Te manjine sebe vide kao nosioce demokratije. Ipak, određeni delovi Nemačke – posebno na istoku i severu, poput stanovnika Saksonije-Anhalta – misle drugačije.
Mnogi obični građani vide kako se oko njega odvija noćna mora – primoravaju ga da kaže da je dva plus dva petnaest, ili da je bezbedan dok ga muče, i da je svako ko se ne slaže "fašista". Ništa od toga mu nema smisla, kaže Dugin.
Značajan deo Nemaca ne glasa ni za desnicu ni za levicu, već za demokratiju starog tipa: za život koji treba bude normalan. Sa druge strane, disgenični horovi, "kvadrobisti", uzvikuju: "Ne za AfD, ne za normalnost!".
U suštini, demokratija normalnog čoveka sukobljava se sa demokratijom duboko bolesnog čoveka. Potpuno ista stvar se dešava i u Americi.
Manje od ničega
Disgenika zahteva isto i od vladara: da bude slab (slabouman), jer su, prema ovim teorijama, takvi korisniji za zemlju od ozbiljnih arhitekata poretka; haos i šizofrenija su bolji od ustaljenog poretka.
Kada je AfD pobedio u Saksoniji-Anhalt, konstatuje Dugin, predloženo je da im se uskrati pristup poverljivim informacijama Bundesvera – uz obrazloženje da ne prihvataju koncept "demokratije manjina" i da predstavljaju drugačiji antropološki tip: smatraju se "nepodobnim" da znaju takve stvari, jer bi mogli da povežu činjenice i možda postupe racionalno.
Prava lica "nove demokratije" su Kaja Kalas, Fon der Lajenova i Analena Berbok – predstavnice tih "mentalnih manjina".
U domenu filozofije, njihov predstavnik je Slavoj Žišek. On je prava ikona liberalne misli, dodaje ruski mislilac: razbarušen, nerazumljiv, pretvara svaku rečenicu u besmisleni paradoks, koji vređa razum; nije slučajno što je jednoj svojoj knjizi dao naslov "Manje od ničega".
Put u društveno rasulo
Šta Merc, zapravo, predlaže? Neograničene migracije, antitradicionalne vrednosti i parade koje prikazuju svaki zamislivi oblik izopačenosti, rat sa Rusijom, militarizaciju Nemačke i totalni nadzor.
Ali te stvari očigledno ne idu zajedno: ili parade – pri čemu se svrstavate uz neuravnoteženu Gretu Tunberg i njen ekološki fundamentalizam – ili rat, koji zahteva nacionalizam i patriotizam, kaže Dugin.
Kako pomiriti činjenicu da Merc, s jedne strane, podstiče snage društvenog raspada, dok sa druge poziva te iste ljude da se pripremaju za rat sa Rusijom?
Te dve stvari se jednostavno ne uklapaju; nemoguće je zahtevati da idu u rat od imigranata, seksualno izopačenih manjina, transrodnih, devijantnih, nastranih, itd.
To je put koji vodi direktno ka društvenoj imploziji, rasulu.