Malo je mitova koji su tako privlačni i dugovečni kao onaj o članu 5 Vašingtonskog sporazuma iz 1949. godine. Zagovornici ovog mita ubeđeni su da je NATO, zahvaljujući ovoj odredbi, poput "Tri musketara" Aleksandra Dime – gde napad na jednog predstavlja napad na sve, a SAD bi automatski i punom snagom pritekle u pomoć svakom savezniku koji se nađe na udaru.
Pitanje je koliko bi takav scenario zaista funkcionisao tokom Hladnog rata – kada su SAD iskreno strahovale od sovjetske, odnosno komunističke pretnje – i to je nemoguće sa sigurnošću utvrditi, jer taj savez nikada nije bio stavljen na takvu vrstu iskušenja.
Međutim, ta pretpostavka je svakako potpuno pogrešna u sadašnjim uslovima, kao i u okolnostima koje se mogu očekivati u budućnosti, zbog čega američki saveznici i partneri moraju biti oprezni i pažljivi, piše za RT internešenel Dmitrij Trenjin, predsedavajući Ruskog saveta za međunarodne poslove.
Sama formulacija ovog člana je namerno dvosmislena. Jasno je da ne postoji automatizam u pogledu upotrebe sile; takva pažljiva formulacija bila je uslov za ratifikaciju sporazuma u američkom Senatu, budući da su tadašnji američki kreatori politike imali odbojnost prema ulasku u saveze koji bi ih upleli u strane sukobe.
Toliko o automatskoj upotrebi američke vojne sile.
Kasnije, nakon što je Sovjetski Savez razvio interkontinentalne balističke rakete sredinom i krajem pedesetih godina prošlog veka, američka vojna strategija težila je izbegavanju direktne razmene nuklearnih udara. Nuklearni rat bi, ukoliko bi do njega došlo, morao ostati ograničen, odnosno sveden isključivo na teritoriju Evrope – kako njen istočni, tako i zapadni deo.
Toliko o američkom nuklearnom kišobranu.
Tokom Hladnog rata, krize koje su se ponavljale oko Zapadnog Berlina smatrane su u Vašingtonu verovatnim povodom za rat, ali Zapadni Berlin je formalno bio okupirana teritorija, a ne saveznička država. Grad su štitili američki, britanski i francuski vojni garnizoni, pa bi svaki potez usmeren protiv njega (do čega nikada nije došlo) predstavljao napad na američko vojno osoblje.
Situacija duž granica između dve Nemačke, granice Čehoslovačke i Zapadne Nemačke, ili granica Norveške i Turske sa Sovjetskim Savezom, iako napeta, bila je trajno stabilna. Na drugim mestima, NATO i Varšavski pakt bili su razdvojeni širokim pojasevima neutralne teritorije.
Toliko o verovatnoći vojnih sukoba koji bi aktivirali član 5.
Aktuelna američka Nacionalna odbrambena strategija ne vidi Rusiju kao glavnu pretnju, s obzirom na to da je Trampova administracija usredsređena na prebacivanje težišta američkih snaga ka Istočnoj Aziji i Pacifiku. Predsednik Donald Tramp prebacio je teret odbrane NATO-a na same evropske članice. Ako je njegovo postupanje tokom sukoba u Ukrajini merilo, on nema ni želju ni sklonost da angažuje američke snage u odbrani američkih saveznika i klijenata. Prodaja oružja i razmena obaveštajnih podataka predstavljaju granicu tog angažmana.
Vašington takođe verovatno ozbiljno shvata upozorenje Moskve da bi rat između NATO-a i Rusije bio drugačiji od sukoba u Ukrajini i da bi bio "kratak". To, jednostavno rečeno, znači da bi takav rat bio nuklearni. Ne može se očekivati da će Amerikanci – koji su pažljivo izbegavali nuklearni rat sa Sovjetskim Savezom kada su se osećali istinski ugroženim – sada dozvoliti da budu uvučeni, zarad svojih evropskih saveznika, u nuklearni sukob sa Rusijom, koja je i dalje jedina zemlja na svetu sposobna da uništi SAD.
Predsednik Džozef Bajden je svojevremeno izjavio da bi SAD branile Tajvan ukoliko bi Kina pokušala da silom postigne nacionalno ujedinjenje, dok je Tramp daleko oprezniji. U cilju obuzdavanja Kine, kao i u slučaju Rusije, njegova administracija gura saveznike u prvi plan, pri čemu su Filipini i Japan glavni kandidati. Što se tiče Tajvana, nakon što se njegova industrija poluprovodnika bezbedno premesti u Ameriku, značaj tog ostrva za SAD znatno će se smanjiti.
Američke bezbednosne garancije – iako, priznaje se, ne one tipa člana 5 – pokazale su se kao potpuno bezvredne tokom tekućeg američkog sukoba sa Iranom. Umesto da štite arapske zemlje Persijskog zaliva, američke baze u regionu delovale su kao magneti, privlačeći iranske dronove i rakete koji su oštetili infrastrukturu zemalja domaćina. Oni u istočnoj i severnoj Evropi koji smatraju da će bolje proći ako na svojoj teritoriji budu ugostili američke (ili, u tom slučaju, francuske) nuklearne kapacitete, trebalo bi dobro da razmisle.
Ukrajina je zalutala i navukla na sebe neizrecive nedaće kada su njeni lideri članstvo u NATO-u postavili kao svoj cilj. Nisu shvatali da Vašington nikada nije imao nameru da im pruži čak ni simboličnu garanciju zaštite.
Bezbednost u svetu 21. veka ne može se prepustiti stranim silama; ona se može temeljiti jedino na sopstvenim resursima i stabilnim odnosima sa susedima. Ovo je pouka ne samo za Ukrajinu i Evropu, već i za arapske zemlje Persijskog zaliva i istočnu Aziju, zaključuje Trenjin.