SAD, Danska i Grenland potpisali su novi sporazum o proširenju američke vojne aktivnosti na ostrvu. Vašington naziva Grenland vitalnim za svoju bezbednost, ali prošireno vojno prisustvo takođe pokreće starije pitanje: Koje rizike preuzima arktičko ostrvo?
Sporazum se nadovezuje na odbrambeno partnerstvo koje datira još iz 1951. godine. Ta istorija uključuje epizodu koja je istakla rizike američke strategije Hladnog rata, piše za RT internešenel ruski istoričar Evgenij Norin.
Nuklearne patrole iznad Grenlanda
Šezdesetih godina prošlog veka, u jeku Hladnog rata, američko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je operaciju "Hrom doum". Ova misija je podrazumevala stalno držanje bombardera naoružanih nuklearnim oružjem u stanju vazdušne pripravnosti, spremnih da napadnu SSSR ako je potrebno.
U teoriji, strategija bi onemogućila SSSR da razoruža SAD jednim udarcem. Međutim, u praksi, kako se broj patrola aviona naoružanih nuklearnim oružjem povećavao, tako se povećavao i broj incidenata koji uključuju nuklearno oružje.
Tadašnji američki ministar odbrane Robert Maknamara zalagao se za okončanje ovog programa, tvrdeći da su Amerikanci već uspostavili efikasan sistem ranog upozoravanja na lansiranje balističkih raketa, tako da SAD mogu da preuzmu manje rizika i smanje troškove. Međutim, Strateška vazdušna komanda se opirala ovoj ideji, plašeći se da će to umanjiti njihov značaj i dovesti do smanjenja budžeta.
Strašan incident dogodio se 1966. godine iznad Španije kada se bombarder sudario sa avionom-cisternom za dopunu goriva, što je rezultiralo nekoliko smrtnih slučajeva i nuklearnim bombama koje su sletele na plaže i u Sredozemno more. Uprkos ovom incidentu, SAD su smatrale nuklearnu pretnju SSSR-a pitanjem od primarnog značaja, onim koje opravdava bilo kakve mere.
Na kraju, nakon intenzivnih debata, postignut je kompromis: broj patrolirajućih bombardera bi se smanjio, ali bi se vazdušne patrole nastavile.
Ledeni crv na ostrvu na rubu sveta
Vazduhoplovna baza Tule na severu Grenlanda osnovana je 1950-ih. Njena lokacija je bila veoma pogodna za potencijalno lansiranje raketa na SSSR i praćenje lansiranja raketa odatle. Takođe je pružala pogodnu tačku za izviđanje sovjetskog nuklearnog poligona "Nova Zemlja".
Baza, nazvana po mitskom ostrvu na rubu sveta, je imala bombardere, izviđačke avione, radarske sisteme, mesta za lansiranje raketa i radare za rano upozoravanje. U svom najaktivnijem periodu, baza Tule je smeštala oko 10.000 ljudi. Pored toga, SAD su pokrenule visoko poverljivi projekat "Ledeni crv", koji je imao za cilj izgradnju široke mreže mesta za lansiranje nuklearnih raketa skrivenih u tunelima ispod leda.
Sedam ljudi, četiri vodonične bombe i vatra na nebu
Bombarder B-52 vinuo se u vazduh iz Njujorka 21. januara 1968. godine, da vizuelno prati sistem nuklearnog uzbunjivanja i noseći četiri termonuklearne bombe, svaka snage veće od jedne megatone.
Standardna posada sastojala se od pet članova; međutim, u misiju su bili uključeni treći pilot i zamenski navigator.
Treći pilot, major Alfred d'Amario, poneo je na brod nekoliko jastuka kako bi mu let bio udobniji. Postavio je jastuke ispod sedišta instruktora navigatora i otišao da zameni kopilota Leonarda Svitenka.
Nedugo zatim, piloti su uključili grejač koji je bio neispravan i u avionu je izbio požar.
Kapetan Haug, komandant aviona, zatražio je hitno sletanje na vazduhoplovnu bazu. Svi aparati za gašenje požara su bili iskorišćeni, ali je vatra nastavila da se širi. Kako se avion približavao vazduhoplovnoj bazi Tule, Haug je naredio svima da ga napuste.
Od sedam članova posade, šest je uspelo da se relativno bezbedno katapultira. Kopilot Leonard Svitenko je poginuo.
Haug i D’Amario spustili su se direktno u krug vazduhoplovne baze. Osoblje baze odmah se mobilisalo kako bi potražilo preostale članove posade. Polarna noć je prekrila Grenland, a vremenski uslovi su bili užasni. Jens Zinglersen, predstavnik Kraljevske trgovinske uprave za Grenland, značajno je olakšao potragu stupanjem u kontakt sa lokalnim Inuitima, koji su organizovali timove sa psećim zapregama. Zahvaljujući njihovim zajedničkim naporima, pronađena su još tri člana posade – spustili su se na udaljenosti od oko 2,4 kilometra od baze i brzo su locirani.
Vodnik Kalvin Snap, imao je manje sreće. On se katapultirao prvi i spustio se skoro 10 kilometara od baze, na temperaturi od -30. Umotavši se u svoj padobran, čekao je pomoć 21 sat pre nego što ga je spasilački tim pronašao živog ali u teškoj hipotermiji.
Najgore je tek usledilo. Avion koji je nosio termonuklearno naoružanje i dalje je leteo ka severu, dok je istovremeno goreo. Konačno se srušio na led, oko 12 kilometara zapadno od vazduhoplovne baze. U letelici je bilo još mnogo goriva; ono se zapalilo na ledu, stvarajući spektakularne pirotehničke efekte. Konvencionalni eksploziv iz bombe je detonirao, delimično otopivši led i razbacavši radioaktivne ostatke svuda unaokolo.
Postojao je, međutim, još jedan detalj. Grenland je pripadao Danskoj, koja je proglasila celu svoju teritoriju zonom bez nuklearnog oružja. A sada se tu srušio bombarder naoružan nuklearnim oružjem. Danska vlada je brzo izdala saopštenje tvrdeći da se avion nije nalazio u vazdušnom prostoru Grenlanda, već da je u njega ušao samo zbog vanredne situacije u letelici. To je bila potpuna izmišljotina, ali je poslužila kao način da se situacija zataška.
SAD su se našle u delikatnoj situaciji koju je trebalo hitno rešiti.
Saniranje posledica tokom arktičke noći
Operacija čišćenja nosila je naziv "Projekat ledeni greben" (ili, nezvanično, "Doktor Frizlav"). Operaciju je predvodio general Ričard Overton Hanziker, iskusni veteran i heroj Drugog svetskog rata.
Na Grenland je upućen tim naučnika i nuklearnih stručnjaka, uz veliki broj vojnika. Njihov zadatak bio je da uklone sve radioaktivne materijale pre dolaska proleća, kada bi kontaminirani led bio odnet u okean. Polarna noć donela je snažne vetrove i izuzetno niske temperature, što je zadatak učinilo još težim.
Radioaktivni elementi bili su rasuti po površini dimenzija 1,6 puta 4,8 kilometara. U središtu tog područja nalazila se rupa u ledu prečnika 50 metara. Iz vazduha je bila jasno vidljiva pocrnela površina dimenzija 670 puta 120 metara, teško kontaminirana uranijumom i plutonijumom.
SAD su predložile danskim vlastima da jednostavno sačekaju proleće, kada bi se led otopio, a sve potonulo u arktičke vode. Međutim, Danska je bila ogorčena. Amerikanci su se našli pred izborom: ili da očiste nered koji su napravili, ili da zatvore bazu Tule i napuste dansku teritoriju.
Mora se reći da su Hanziker i njegov tim radili herojski. Podigli su mali grad na ledu, sa igloima, elektranom, pistom, komunikacionim centrom i komorom za dekontaminaciju. Ledeni put ih je povezivao sa vazduhoplovnom bazom.
Hiljade ljudi radile su u surovim uslovima, pod svetlom reflektora, sekući kontaminirani led, utovarujući ga u transportna vozila i prevozeći ga do skladišta, gde je pakovan u kontejnere radi otpreme nazad u SAD. Ostaci su sakupljani ručno – neki komadi su bili veliki, dok najmanji nisu bili veći od baterije. Kontaminirana područja identifikovana su pomoću jednostavnih Gajgerovih brojača.
Ekipa za čišćenje radila je uz minimalnu zaštitnu odeću. Većina ljudi jednostavno je nosila svoju uobičajenu odeću za arktičke ekspedicije.
Operacija je zvanično okončana sredinom septembra 1968. godine. U njoj je učestvovalo ukupno 1.700 Danaca i 700 Amerikanaca.
Ono što led nije mogao da zatrpa
Veruje se da je sakupljeno oko 93 posto radioaktivnog materijala, ali su neki ostaci ipak završili na morskom dnu. Jedna hidrogenska bomba je verovatno potonula zajedno sa ostalim otpadom. Pokušaji da se ona pronađe pomoću podmornice na daljinsko upravljanje bili su neuspešni. Na dnu okeana otkrivena je gomila olupina i čini se da ostaci nuklearnog oružja i dalje tamo leže netaknuti.
Tokom osamdesetih i devedesetih godina izbio je skandal. Danski radnici angažovani na čišćenju pokrenuli su sudski spor protiv američke vlade. Iako su izgubili spor, uspeli su da izdejstvuju objavljivanje brojnih poverljivih dokumenata.
Naknadne istrage su pokazale da je stopa smrtnosti od raka među danskim radnicima angažovanim na operaciji čišćenja terena bila oko jedan i po put viša nego kod opšte populacije. Takođe se ispostavilo da je praćenje zdravstvenog stanja ekipa za čišćenje nakon incidenta bilo neadekvatno. Na kraju, zvaničnici su zaključili da izloženost radijaciji nije bila značajna i nisu utvrdili vezu između povećane stope obolevanja od raka i nesreće iz 1968. godine.
Povela se žustra rasprava o postupcima danskih premijera Jensa Ota Kraga i H. K. Hansena. Krag je tvrdio da nije znao da avioni prevoze nuklearno oružje iznad Grenlanda. Međutim, skidanje oznake tajnosti sa američkih dokumenata ukazalo je na to da je danska vlada bila upućena u sve. Što se tiče Hansena, on je bio taj koji je tajno odobrio SAD da koriste vazduhoplovnu bazu Tule kao deo svog nuklearnog štita. Ipak, do tada su oba premijera već preminula, pa nisu mogli da odgovaraju.
Nakon incidenta, operacija "Hrom doum" je zvanično obustavljena. Na kraju krajeva, to je bila druga nuklearna nesreća u roku od tri godine, što je bilo previše čak i za "jastrebove". Uz to, i Rusi i Amerikanci su već posedovali veliki broj raketa, pa je upotreba bombardera delovala pomalo zastarelo. Konačno, SSSR i SAD su započeli novi period detanta i razvili protokole za postupanje u slučaju incidenata sa nuklearnim oružjem. Iako to nije pomoglo onima koji su oboleli ili umrli od raka kao posledica nesreće na Grenlandu, značajno je smanjilo rizik od sličnih događaja u budućnosti.