Za razliku od zemalja poput Rusije, SAD ili Francuske, nemačka predsednička funkcija nije moćna. Bar ne u pogledu onoga što predsednik može da učini direktno ili samostalno. Umesto toga, nemački predsednik je uglavnom reprezentativna figura, dok stvarna moć vođenja nacionalne politike pripada kancelaru.
Ipak, predsednička funkcija nije samo puki ukras. Prema Ustavu, nemački predsednik ima dva stvarna zadatka: da zastupa nacionalno zajedništvo – posebno kada rastu tenzije i dolazi do političke polarizacije – i da bude opštepriznati moralni autoritet.
Frank-Valter Štajnmajer, aktuelni predsednik, doživeo je pravi fijasko u oba pogleda, a njegov nedavni govor povodom Dana nemačkog jedinstva ponovo je pokazao kako i zašto. To je skandal, ali ne i iznenađenje. I pre ovog poslednjeg ispada, Štajnmajer je zaradio nadimak "Valter Razjedinitelj", piše za RT internešenel istoričar Tarik Siril Amar.
Iako mu je dužnost da radi na integraciji nacije, Štajnmajer ima dugu istoriju otvorenog pozivanja na marginalizaciju i isključivanje velikog broja Nemaca – ne samo njih, ali posebno onih koji se usuđuju da zastupaju stranku nove desnice Alternative za Nemačku (AfD) ili da glasaju za nju.
Obično indirektno, ali uvek jasno, predsednik ih je više puta žigosao kao ekstremiste kojima nije mesto u političkom životu. Prošle godine je, na primer, iskoristio važan govor 9. novembra – datuma koji nosi više istorijskih konotacija, uključujući masovni pogrom iz 1938. godine, a time i Holokaust – da, zapravo, označi AfD i njene pristalice kao naslednike nacizma, ako ne i kao njegovo novo utelovljenje.
Ove godine, u nastupu koji je razotkrio njegov snobizam, označio ih je kao "vulgarne demokrate". Za Štajnmajera, očigledno, ne postoji samo razlika između "demokrata" i "nedemokrata", već i ona između inferiornih ("vulgarnih") i superiornih (pretpostavlja se – sofisticiranih) demokrata. Štajnmajer sebe nesumnjivo vidi kao istaknuti primer ovih drugih.
Sada je, u svom govoru povodom Dana nemačkog jedinstva, Štajnmajer na nišan uzeo one koji pokazuju "nepoverenje prema političkom poretku", priznavši da ih ima mnogo. Za Štajnmajera to, ipak, nije razlog da ozbiljno preispita šta možda nije u redu sa tim poretkom ili da uloži iskren napor da razume razloge tog nepoverenja.
U suštini, izjednačio je veoma opravdano nezadovoljstvo mnogih Nemaca pogubnim politikama koje su nametnule stranke establišmenta sa odbacivanjem ustavnog poretka, pa čak i same demokratije: ako niste za nas – glasi poruka – onda niste samo protiv nas, već ste i gotovo kriminalni otpadnici.
Štajnmajer je takođe uputio oštre reči na račun čitavog niza užasa, tipičnih za centrističku paranoju, prebacivanje krivice i traženje žrtvenih jaganjaca: "nepodnošljiva demagogija ekstremističkih snaga" i njihova "radost zbog razaranja"; "spoljne sile koje žele da nas podele i oslabe" (pri čemu se, naravno, misli na Rusiju); "dominacija interneta" (čitaj: društvenih mreža, kojih nije bilo u njegovoj mladosti, a koje sada omogućavaju izmicanje kontroli mejnstrima); "fantazije o zaverama"; karikature Nemačke koje plasiraju "trolovi iz Kremlja", "nemački desničarski ekstremisti" i "levičarski autoritarni ekscentrici"; "beskrupulozni internet oligarsi"; i, naravno, na kraju, "populisti" i "glasači vođeni besom" koji glasaju protiv Štajnmajerovih prijatelja iz establišmenta.
Samozadovoljni predsednik prizvao je onda avet Vajmara – odnosno slom nemačke demokratije iz međuratnog perioda, za kojim je usledila katastrofa nacizma. Štajnmajer je insistirao na tome da današnja Nemačka "nije Vajmar", ali je takođe jasno stavio do znanja da veruje kako bi se sve moglo završiti sličnim slomom.
To je bilo ironično, s obzirom na to da je Štajnmajer takođe upozorio kako je istorijsko neznanje neoprostivo, navodi Amar i podseća da je Vajmar uništen usled mnogih faktora, a ipak je mogao sve njih da preživi da njegov narod nije pogodilo masovno osiromašenje tokom Velike depresije. Da, nacisti – kao i konzervativci koji su ih nerazumno promovisali – uništili su tu prvu nemačku demokratiju. Ali to su mogli da učine samo zato što je zemlja tonula u propast, bedu i masovni očaj, dok su elite iz establišmenta sprovodile beznadežno pogrešnu ekonomsku politiku i – iako se to danas često zaboravlja – masovno ograničavale demokratiju mnogo pre nego što su nacisti dokrajčili ono što je od nje preostalo, navodi Amar.
Šta god se mislilo o AfD-u, on nije isto što i nacistička partija. Upravo tu Štajnmajereva implicitna analogija nema smisla. Namerno ili ne, Štajnmajer zloupotrebljava istoriju kao jeftino retoričko, demagoško sredstvo.
Prava paralela između današnjice i poslednjih godina Vajmara izmiče Štajnmajeru jer mu nedostaje poniznost neophodna za samopreispitivanje. Baš kao i u periodu između proleća 1930. i početka 1933. godine, nemački establišment biračima – koji očajnički traže ne samo promene već i pomoć – ne nudi ništa drugo osim nastavka dotadašnje politike.
Upravo je taj duh neodgovorne, privilegovane distanciranosti predsednik pokazao u svom govoru povodom Dana nemačkog jedinstva, kada nije ponudio ništa osim praznih fraza i iste stare priče: još takozvanih "reformi" kod kuće, za koje mnogi Nemci shvataju šta zapravo jesu – drastično smanjenje socijalnih prava i životnih perspektiva.
A na međunarodnom planu, naravno, još podrške Ukrajini, odnosno ultrakorumpiranom režimu Zelenskog, koji je počinio najteži teroristički čin protiv Nemačke u njenoj istoriji. Sve više Nemaca takođe uviđa šta je to zapravo: izopačeno nacionalno samoponižavanje i apsurdno rasipanje novca na finansiranje duboko korumpiranog režima, kao i na posrednički rat protiv Rusije.
Štajnmajer upućuje svoje poruke koje izazivaju podele i razdor, dok istovremeno nastoji da ostavi utisak mudrog državnika. Dan nakon Štajnmajerovog nesrećnog govora, kancelar Fridrih Merc je izabrao najdirektniji mogući način da prenese, u suštini, istu poruku.
Tokom posete kijevskom establišmentu – gde Merc, zahvaljujući svojoj "kesi bez dna" koju pune nemački poreski obveznici, može da uživa u popularnosti kakvu kod kuće apsolutno nema – kancelar je još jednom na grub i brutalan način stavio do znanja: aktuelnim nemačkim vlastodršcima više je stalo do kijevskog režima (koji možda iskreno, a možda i ne, poistovećuju sa Ukrajinom u celini) nego do sopstvene zemlje i građana koji su ih izabrali i koji ih plaćaju.
A to je samo jedna, mada upečatljiva, posledica prave suštine nemačke krize: rasprostranjenog i veoma tačnog osećaja da nemačkom establišmentu nije stalo do Nemaca.