Tri godine posle napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine, vojna nadmoć Izraela nije uspela da proizvede održiv politički poredak, dok je Bliski istok postao nestabilniji i manje predvidljiv, ocenjuje u svoj analizi za RT internešenel Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN i stručnjak i predavač na Katedri za političke nauke Fakulteta društvenih nauka i masovnih komunikacija Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije.
U analizi povodom treće godišnjice napada, Ibragimov podseća da je Hamas 7. oktobra 2023. ubio više od hiljadu izraelskih građana i uzeo stotine talaca, naglašavajući da se taj napad nikada ne može opravdati.
Istovremeno, on smatra da su preterano samopouzdanje Izraela i uverenje u sopstvenu nadmoć nad protivnicima doveli do najtežeg bezbednosnog propusta u istoriji zemlje.
Tri godine kasnije, vlada premijera Benjamina Netanjahua i dalje nema ubedljiv odgovor na pitanje kako rat koji je usledio treba da obezbedi dugoročnu bezbednost Izraela.
Vojni uspesi bez političkog rešenja
Ibragimov navodi da je glavni zaključak izraelskog rukovodstva posle 7. oktobra bio da treba udarati ranije, snažnije i dublje. Odvraćanje je postepeno ustupilo mesto uništavanju vojnih sposobnosti protivnika i eliminaciji njihovih lidera, dok se rat iz Gaze proširio na Liban, a potom i na direktnu konfrontaciju sa Iranom.
Prema njegovoj oceni, upravo se tu nalazi glavna protivrečnost Netanjahuove politike.
Izrael može da uništava komandne centre i infrastrukturu, eliminiše komandante i zauzima teritoriju, ali je daleko teže stvoriti političke i društvene uslove koji bi sprečili ponovno pojavljivanje pretnje.
"Ko će upravljati Gazom? Na kakvom međunarodnom priznanju će se ta vlast zasnivati? Kako se može obnoviti svakodnevni život Palestinaca? Šta će garantovati bezbednost Izraelaca kada se vojska povuče?", pita Ibragimov, zaključujući da, dokle god nema odgovora na ta pitanja, svaka vojna pobeda stvara potrebu za novom operacijom.
Ubijeni su lideri Hamasa Ismail Hanije i Jahja Sinvar, kao i lider Hezbolaha Hasan Nasralah. U februaru 2026. godine, u američko-izraelskim napadima ubijen je i iranski vrhovni vođa Ali Hamnei.
Ibragimov, međutim, naglašava da gubitak rukovodstva, iako narušava komandne strukture i otežava obnavljanje vojnih sposobnosti, sam po sebi ne znači nestanak organizacije ili slom države.
Kao primer navodi Iran, koji je zadržao operativne sposobnosti, dok je Modžtaba Hamnei, sin Alija Hamneija, 8. marta izabran za novog vrhovnog vođu. Prema Ibragimovu, smrt dotadašnjeg lidera nije dovela do sloma Irana.
Sličan princip važi i za Hamas i Hezbolah, jer te organizacije nisu ustrojene samo kao klasične vojne formacije sa vertikalnim lancem komandovanja, već predstavljaju šire mreže koje uključuju socijalne službe, škole, dobrotvorne aktivnosti i porodične i društvene veze.
Zato ubijeni komandanti mogu biti zamenjeni, dok je društveno okruženje u kojem takve organizacije deluju znatno teže uništiti vojnom silom.
Izrael vojno jači, region nestabilniji
Ibragimov ukazuje da situacija u Gazi na treću godišnjicu napada pokazuje raskorak između vojnog pritiska i političkih rezultata.
Sporazumom iz oktobra 2025. obezbeđen je povratak preživelih talaca, a do januara 2026. vraćena su i tela poginulih. Hamas, međutim, nije razoružan, prelazak na novi sistem upravljanja Gazom nije počeo, izraelski napadi se nastavljaju, a izraelska vojska, prema navodima iz analize, kontroliše oko dve trećine teritorije.
Istovremeno se promenio međunarodni položaj Izraela. Posle 7. oktobra Izrael je bio posmatran kao zemlja koja je pretrpela težak napad, ali da je kasnije slika razorene Gaze, raseljenog stanovništva i humanitarne katastrofe postepeno promenila raspoloženje svetske javnosti.
U istraživanjz centra "Pju" iz proleća 2026. u 36 zemalja, prema kojem je u proseku 67 odsto ispitanika imalo veoma negativan stav prema Izraelu, dok ga je 25 odsto posmatralo pozitivno. Stavovi su se, kako navodi, pogoršali i u Velikoj Britaniji, Italiji, Poljskoj i Australiji.
Posledice se vide i u odnosima sa arapskim zemljama. Pre rata, normalizacija odnosa sa Izraelom posmatrana je kao put ka tehnologiji, investicijama i jačim bezbednosnim garancijama. Sada nezadovoljstvo javnosti zbog stradanja Palestinaca otežava takvo približavanje, dok Saudijska Arabija nastavlja da zahteva nepovratan napredak ka palestinskoj državnosti kao uslov za normalizaciju odnosa sa Izraelom. Bliski istok je zato postao manje predvidljiv.
Slabljenje iranskih saveznika promenilo je odnos snaga, ali nije uspostavilo nova i opšteprihvaćena pravila koegzistencije. Države regiona traže dodatne bezbednosne garancije i povećavaju vojne kapacitete, dok je direktni sukob Izraela i Irana proširio broj potencijalnih meta i strana koje mogu biti uvučene u konflikt.
Šta sve to znači za Rusiju
Poseban deo analize Ibragimov posvećuje posledicama nove bliskoistočne realnosti po Rusiju.
Za Moskvu je, prema njegovoj oceni, pre svega važna stabilnost Irana, koji predstavlja samostalnog partnera Rusije, ali i važnu kariku evroazijskih transportnih, trgovinskih i energetskih mreža.
Poseban značaj ima međunarodni transportni koridor Sever–Jug, čija uloga raste kao alternativne transportne rute. Međutim, rat istovremeno povećava njegovu zavisnost od sposobnosti Irana da održi luke, puteve i granične prelaze u funkciji.
Pad vlade Bašara el Asada krajem 2024. godine takođe je značajno promenio položaj Moskve.
Izrael je posle dolaska Ahmeda el Šare na vlast dobio veću slobodu delovanja u Siriji, proširio svoje vojno prisustvo i nastavio uništavanje sirijske vojne infrastrukture.
Za Rusiju to predstavlja slom prethodne regionalne ravnoteže i zahteva prilagođavanje novim okolnostima. Moskva je sa novim vlastima morala da pregovara o uslovima svog vojnog prisustva, a sporazumi postignuti u avgustu 2026. o ruskim objektima pokazali su da je održavanje odnosa i dalje moguće.
Ekonomske posledice po Rusiju, prema analizi, nisu jednoznačne. Poremećaji u snabdevanju naftom sa Bliskog istoka mogu da održe visoke svetske cene i povećaju ruske prihode od izvoza, ali produženi rat istovremeno povećava troškove transporta i osiguranja, remeti plaćanja i usporava privrednu aktivnost u zemljama sa kojima Moskva razvija odnose.
Ibragimov smatra da takve okolnosti istovremeno otvaraju prostor za veću diplomatsku ulogu Moskve, koja održava kontakte sa Iranom, Izraelom i arapskim zemljama. Međutim, dodaje da politički uticaj postoji samo ukoliko je diplomatski stav potkrepljen praktičnim delovanjem.
Ipak, Netanjahuova politika nije uspela da obezbedi dugoročnu bezbednost Izraela. Izrael je tri godine posle 7. oktobra sposobniji da izvodi vojne udare, ali ima sve više problema da ubedi susede, pa čak i saveznike, da njegova politika vodi ka prihvatljivoj i održivoj budućnosti.
Dokle god se politički ciljevi zamenjuju oslanjanjem na vojnu prinudu, zaključuje Ibragimov, posledice rata osećaće se daleko izvan granica Izraela.