Opasna promena u obaveštajnim službama: Zapadna Evropa daje svojim špijunima "zube"

Nešto fundamentalno se promenilo u Evropi poslednjih meseci. Vlade širom kontinenta počele su da proširuju ovlašćenja obaveštajnih agencija tempom koji bi bilo teško zamisliti pre samo nekoliko godina.

Nemačka se sprema da svojoj strani obaveštajnoj službi da daleko operativniju ulogu. Holandija proširuje sposobnost svojih obaveštajnih agencija da proaktivno deluju protiv neprijateljskih aktera. Austrija proširuje svoju definiciju špijunaže. Švedska obnavlja svoju arhitekturu stranih obaveštajnih službi.

Uzeto zajedno, ovo predstavlja evropski pokret za sekuritizaciju: više aktivnosti se redefiniše kao bezbednosni problemi, više institucija se uvodi u bezbednosni aparat, a obaveštajne službe se transformišu iz organizacija koje prvenstveno prikupljaju informacije u agencije od kojih se sve više očekuje da deluju, piše za RT internešenel Ladislav Zemanek, stručnjak Valdaj kluba.

Bezbednosni establišment Zapadne Evrope potresla su dva događaja: kontinuirana percepcija asertivnijeg i opasnijeg međunarodnog okruženja i rastuća politička neizvesnost oko uloge Amerike u evropskoj bezbednosti pod predsednikom Donaldom Trampom.

Tramp je promenio tok razgovora

Psihološki šok dogodio se u martu 2025. godine, kada je Trampova administracija privremeno obustavila razmenu američkih vojnih i bojnih obaveštajnih podataka sa Ukrajinom Vladimira Zelenskog.

Nemačka obaveštajna služba traži veća ovlašćenja: Ne mogu da se bore protiv "hibridnog rata"

Decenijama je evropsko bezbednosno planiranje počivalo na pretpostavci da će američki obaveštajni kapaciteti biti dostupni kada strateški ulozi postanu ozbiljni. Odjednom, više nisu mogli biti sigurni da će se na to oslanjati.

Kasnije 2025. godine, Holandija je navodno prestala da deli određene informacije sa američkim kolegama usred zabrinutosti zbog političkog mešanja i razmatranja "ljudskih prava". Ponovo, neposredni spor bio je samo jedan delić spoznaje koja je svitala evropskim partnerima Vašingtona: obaveštajna saradnja je u krajnjoj liniji politička, a politički odnosi se mogu promeniti.

Evropljani su sada morali da se suoče sa pitanjem koje su uglavnom izbegavali. Šta se dešava kada se za saveznika koji poseduje najmoćniji obaveštajni aparat na svetu više ne može pretpostaviti da ima iste političke prioritete?

Očigledan odgovor je izgradnja većih evropskih kapaciteta. To ne znači da se Evropa sprema da zameni SAD ili da transatlantska obaveštajna saradnja nestaje. Ali evropske vlade žele da se uvere da njihovi špijuni i dalje mogu da deluju, čak i kada su politički prioriteti Vašingtona drugačiji od njihovih.

Brisel ne može da stvori evropsku CIA – ali ipak gradi nešto

Ironija je u tome što EU, kao blok, ostaje izuzetno slaba kada je reč o obaveštajnim pitanjima. Nacionalna bezbednost je i dalje čvrsto pod kontrolom država članica. Brisel može da vrši koordinaciju i analizu, ali nema komandu nad nekom jedinstvenom evropskom obaveštajnom službom.

Decenijama je takvo stanje bilo dodatno učvršćeno nepoverenjem između država. Najsposobnije obaveštajne službe unutar EU radije su se oslanjale na uske krugove pouzdanih partnera. "Klub iz Berna" – najpoznatiji forum za obaveštajnu saradnju na kontinentu – nema stalno sedište niti sekretarijat, a sastanci se, po tradiciji, održavaju samo povremeno.

Situacija počinje da se menja. Bivši predsednik Finske Sauli Niniste, predložio je 2024. godine da EU razmotri uspostavljanje potpuno razvijenog sistema obaveštajne saradnje – zapravo evropskog pandana američkoj CIA-i – koji bi bio sposoban da zadovolji kako strateške, tako i operativne potrebe.

Ruska obaveštajna služba: EU planira "gebelsovsku" kampanju protiv Moskve

Sa političkog stanovišta, to ostaje nerealno. Malo koja država članica je spremna da prepusti Briselu kontrolu nad svojim najosetljivijim obaveštajnim kapacitetima. Međutim, to ne znači da evropska obaveštajna saradnja stagnira.

Obaveštajni oficiri za vezu sve su prisutniji u stalnim predstavništvima država članica EU u Briselu. Evropska služba za spoljne poslove jača svoje kapacitete za obaveštajnu analizu. Obaveštajno-situacioni centar EU (INTCEN) razvija se u sve značajniji kanal za razmenu poverljivih informacija.

Sam INTCEN se ne bavi špijunažom. On se oslanja na obaveštajne podatke koje nacionalne službe dobrovoljno dostavljaju, pretvarajući ih u strateške procene namenjene evropskim donosiocima odluka.

Taj model bi se na kraju mogao pokazati kao realniji od stvaranja neke "evropske CIA". Umesto jedne ogromne obaveštajne službe EU, verovatnije je da će se u Evropi razviti manji krugovi nacionalnih agencija koje dele osetljive informacije, a koje su okružene snažnijim mehanizmima koordinacije i analitičkim institucijama na nivou EU.

Ko kontroliše tu novu moć?

U ovoj velikoj transformaciji krije se određena opasnost, smatra Zemanek. Obaveštajni sistemi u Zapadnoj Evropi istorijski su veoma različiti. Razvijali su se u okviru različitih ustavnih tradicija, na temelju različitih ratnih iskustava i uz različito shvatanje odnosa između obaveštajnog sektora i izvršne vlasti.

Od obaveštajnih službi se tradicionalno očekivalo da pružaju podršku izvršnoj vlasti, a ne da same postanu izvršna vlast.

Dodeljivanje ovlašćenja obaveštajnim agencijama da sprovode ofanzivne sajber operacije, manipulišu informacijama, onesposobljavaju neprijateljske mreže ili vrše sabotaže – može biti opravdano samo pod strogo definisanim okolnostima. Ali svaka nova sposobnost nameće ista pitanja: Ko je odobrava? Ko je nadzire? Ko može da je ospori? Šta se dešava kada neka vlada poželi da promeni percepciju spoljnih pretnji?

Evropa postaje "bezbednosna država"

Zapadna Evropa ima opravdane razloge da ojača svoje kapacitete za otkrivanje i suzbijanje pretnji. Strateško okruženje postalo je konkurentnije. Sajber operacije su postale uobičajeno sredstvo državne politike. Obaveštajno ratovanje sve češće cilja kompanije, infrastrukturu, političke institucije i pojedince, umesto da se fokusira isključivo na vojne objekte.

Ursula fon der Lajen osniva špijunsku službu Evropske unije

Međutim, ovu transformaciju treba pažljivo pratiti. Obaveštajna revolucija u Evropi odvija se kroz niz naizgled tehničkih odluka: produžavanje roka za čuvanje podataka, šire definisanje špijunaže, uvođenje novih ovlašćenja u sajber sferi, tešnju saradnju sa privatnim sektorom, kao i osnivanje nove obaveštajne kancelarije u Briselu.

Ne postoji jedinstven evropski "zakon o obaveštajnim službama", ali on nije ni neophodan. "Bezbednosna država" se može širiti postepeno – što je možda upravo ono što se trenutno dešava.

Strateški šok izazvan sukobom u Ukrajini, uz neizvesnost oko buduće uloge Amerike, ubrzao je proces koji je već bio u toku. Evropske vlade dolaze do zaključka da su im potrebni samostalniji obaveštajni kapaciteti, veća operativna fleksibilnost i čvršća međusobna saradnja.

Verovatan ishod neće biti nekakva "evropska CIA". Reč će biti o nečemu što je izrazito evropski: snažne nacionalne obaveštajne službe koje deluju u okviru sve gušćih mreža, uz podršku jačeg analitičkog i koordinacionog sloja sa sedištem u Briselu.

Evropa svojim špijunima daje "zube". Sledeće pitanje glasi: hoće li istovremeno izgraditi dovoljno snažne institucije koje će odlučivati o tome kada – i koga – ti "zubi" mogu da ugrizu?