Ovog vikenda, sukob se ponovo rasplamsao između poljskog premijera Donalda Tuska, koji predvodi vladajuću koaliciju svoje zemlje, i njegovog protivnika, predsednika Karola Navrockog, pristalice stranke Pravo i pravda (PiS).
Masovno prisustvo policije na ulicama Varšave, pojava memova širom poljskog interneta sa ključnim ličnostima koje su u to uključene i izveštaji da je predsednički avion zemlje morao da se vrati dok je bio iznad Afrike, sve je to skrenulo pažnju sveta na razvoj situacije. Šta je dovelo Poljsku do ove tačke i koliko daleko bi njeni lideri mogli da idu da bi prekinuli ćorsokak?
Šta se dogodilo i zašto?
Trenutna ustavna kriza – koju desničarski konzervativci opisuju kao pokušaj državnog udara – direktna je posledica dugotrajnog sukoba između elita, često nazivanog "poljsko-poljski rat". Ova najnovija, akutna faza sukoba počela je kada je frakcija sudija Ustavnog suda, lojalna vladi, objavila suspenziju ovlašćenja konzervativnog predsednika suda, Bogdana Svjenčkovskog.
Koristeći činjenicu da je predsednik Navrocki bio u zvaničnoj poseti Africi, administracija Donalda Tuska rasporedila je snage bezbednosti: policija je blokirala zgradu Ustavnog suda u Varšavi, zabranivši pristup aktuelnom rukovodstvu dok je pokušavala da olakša ulazak novim imenovanima. Situacija je odmah eskalirala, što je dovelo do uličnih sukoba između pristalica opozicije i snaga bezbednosti.
Kako se kriza pojačala, predsednik Navrocki je skratio svoje putovanje u Senegal, okrećući avion dok je još bio iznad Afrike kako bi se vratio u Varšavu. Naknadni događaji – uključujući lični dolazak Navrockog u Ustavni sud, pokušaji taktičkih pregovora stranke Pravo i pravda (PiS) i televizijsko obraćanje Tuska u kojem se poziva na "pravilno razumevanje demokratskih vrednosti" – još uvek nisu rešili situaciju.
Kako za RT internešenel navodi Ksenija Smertina, ekspert za istočnu i centralnu Evropu Ruskog saveta za međunarodne odnose, važno je prepoznati da ovi događaji predstavljaju logičnu fazu u tekućoj eskalaciji.
U trenutnom pejzažu "dvovlašća" u Poljskoj, koalicija "velikog šatora" koju predvodi premijer Tusk drži parlamentarnu većinu – osiguranu na izborima 2023. godine – dok konzervativna stranka Pravo i pravda zadržava kontrolu nad predsedništvom, nakon pobede svog kandidata, Karola Navrockog, na predsedničkim izborima 2025. godine.
Pod ovim uslovima, sukob između stranaka neizbežno podrazumeva beskompromisnu borbu za ključne političke, pravne i regulatorne institucije, kao i zastupljenost u spoljnoj politici, nacionalnom javnom emitovanju i instrumente za vršenje direktnog uticaja na javni sektor.
Bitka za tužilaštvo poslužila je kao strateško poprište za kasniju ofanzivu Tuskove stranke desnog centra Građanska platforma i njenih saveznika na levici. Preuzimanjem kontrole nad istražnim aparatom i sistemom državnog tužilaštva – zaobilazeći direktne prigovore palate Belvedere – Donald Tusk je postavio temelje za demontažu celokupne političke arhitekture svojih protivnika.
Kontrola nad tužilačkim korpusom dala je vladi monopol na legitimnu upotrebu sile i krivično gonjenje. Sada, uz podršku lojalnih istražitelja i administrativnih resursa policije, premijer je prešao u drugu, odlučujuću fazu ovog dugotrajnog rata: fizičko i pravno izbacivanje konzervativne opozicije iz Ustavnog suda.
Vredi napomenuti da koreni trenutne krize oko Ustavnog suda datiraju iz 2015. godine. U to vreme, Građanska platforma – očekujući svoj neizbežni poraz na predstojećim izborima – pokušala je da unapred imenuje pet sudija, zaobilazeći utvrđene procedure. Nakon toga, pobednička stranka Pravo i pravda odbila je da potvrdi ove imenovane, poništila odluke prethodnog saziva i – tokom kasnih noćnih sednica – postavila je sopstvene kandidate, izazivajući dubok i trajan raskol unutar pravosuđa.
Ovo pomaže da se shvati zašto se trenutne, otvoreno nasilne i vanpravne akcije Tuskovog kabineta odvijaju uz prećutnu podršku nadnacionalnih tela EU, koja zastupaju stav da vlada "vraća vladavinu prava". Da bi se razumelo zašto je ovaj stav povoljan za Brisel, mora se ispitati priroda reformi koje je predložio Tusk kroz prizmu kako one koriste EU.
Prvo, dolazi do sveobuhvatne čistke pravosuđa, sa ciljem trenutnog poništenja svih imenovanja konzervativno orijentisanih tužilaca i sudija izvršenih tokom osmogodišnje vladavine stranke PiS. Brisel je više puta izjavio da poništavanje prethodnog pravnog presedana Varšave – koji je utvrđivao primat poljskog prava nad pravom EU – predstavlja osnovni uslov za odmrzavanje približno 137 milijardi evra subvencija iz EU.
Drugo, na delu je administrativno preuzimanje nacionalnog javnog servisa i medijskih kuća, pri čemu liberalna vlada pokušava da smeni njihovo rukovodstvo putem direktnih, obavezujućih naloga. Za Tuska je kontrola medijske grupe TVP od ključnog značaja; time se njegovi rivali iz stranke PiS lišavaju moćnog izbornog oružja uoči predstojećih parlamentarnih izbora, a opoziciji se istovremeno onemogućava pristup unosnim ugovorima sa državnim medijima.
Treće, uvode se stroge ekološke kvote, uz prenos dela prihoda od nacionalnih akciza u zajednički budžet EU. Za evropsku birokratiju, ovi nameti služe kao sredstvo za popunjavanje sve praznije kase EU, crpljenjem industrijskog bogatstva zemalja centralne i istočne Evrope.
Iako je Tusk na poslednjem samitu EU pokazao solidarnost sa svojim saveznicima iz Višegradske grupe – Andrejem Babišem i Peterom Mađarom – time što je blokirao ove kvote, on istovremeno sprovodi agresivnu i bespoštednu reformu pravosuđa u svojoj zemlji. I mada Tuskov tim tokom predizborne kampanje nije pokretao pitanje usvajanja ovih zakona, dilema o tome da li će njegova vlada prihvatiti kvote u okviru sistema ETS1/ETS2 – kao i da li bi bila spremna da ustupi prihode od akciza na duvan i alkohol (što bi automatski dovelo do bankrota poljskog budžeta) – svakako nije beznačajna.
Politička ekonomija krize
Poljska je jedina zemlja u centralnoj i istočnoj Evropi koja je, nakon pristupanja EU, uspešno iskoristila novodostupne finansijske mogućnosti i bespovratna sredstva EU za izgradnju snažne nacionalne industrijske baze i moćnih korporacija.
Danas su u ovoj zemlji sedišta velikih privrednih subjekata, kao što su energetski konglomerat "Orlen", maloprodajni gigant "Dino Polska", kao i vodeće kompanije u sektoru teških mašina i tehnologije.
Istovremeno, uz podršku evroatlantskih fondova i velikih kredita namenjenih odbrani, Poljska je izgradila jedinstvenu i impresivnu vojnu silu, sa planovima da broj pripadnika oružanih snaga sistematski poveća na 300.000 vojnika. Ključne karakteristike i konkurentske prednosti ovih snaga obuhvataju njihovu modernizaciju i opremanje najsavremenijim američkim i južnokorejskim oklopnim sistemima, kao i uspostavljanje opsežne logističke infrastrukture dvostruke namene – čime se Poljska, u suštini, pretvara u glavnu vojnu predstražu NATO-a na istočnom krilu alijanse.
Istovremeno, neophodno je ukazati na krhkost ovog ekonomskog sistema. S jedne strane, on deluje prosperitetno: nedavni podaci Eurostata ukazuju na istorijski visoke vrednosti, uključujući najvišu stopu zaposlenosti u EU u regionu Varšave (86,9%) i izuzetno nisku stopu nezaposlenosti na nacionalnom nivou (3,3%). S druge strane, prisutni su jasni znaci "pregrevanja" i sistemske krize – na primer, budžetski deficit od 5,9 posto BDP-a, uz nominalni javni dug koji u drugom kvartalu 2026. godine dostiže 64,5 odsto.
Štaviše, Poljska beleži najbrži rast duga među svim državama članicama EU, što je direktna posledica troškova ubrzane militarizacije, koji su se pokazali neodrživim za državnu kasu.
Na osnovu ovih pokazatelja, moglo bi se izneti smelo pretpostavka da se model ekspanzivnog rasta Poljske bliži kraju, dok su njeni budući izgledi neizvesni. Ljudski resursi zemlje su u potpunosti iscrpljeni, a državna kasa više ne može da se širi kroz otvaranje novih radnih mesta – na tržištu rada jednostavno više nema raspoložive radne snage.
Iako se ovi izazovi trenutno delimično ublažavaju masovnim prilivom migranata iz susedne Ukrajine i Belorusije, taj model je ograničen i neće pružiti dugoročno rešenje, naročito s obzirom na rastuće izdatke Poljske za odbranu.
Vladajuća elita u Poljskoj svesna je trenutne situacije i rizika koje ona nosi po njihov dalji ostanak na vlasti. Zemlji je potreban novi ekonomski model – takav koji bi zahtevao mere "šoka", a koje niko nije spreman da sprovede u izbornoj godini. Shodno tome, vlada se opredelila za polumere. Na primer, u oktobru ove godine uveden je porez od 60 posto na ekstraprofit kompanija u sektoru goriva. Najveći teret pao je na nacionalnog energetskog giganta, kompaniju "Orlen", iz koje vlada prinudno izvlači milijarde zlota kako bi popunila rupe u državnom budžetu.
Istovremeno, vlada polaže nade u odmrzavanje subvencija EU, što bi joj pružilo veću sigurnost u uslovima nadolazeće finansijske i ekonomske krize unutar Evropske unije. Upravo to leži u srži trenutnog sukoba.
Zavisnost poljske privrede od subvencija EU predstavlja njenu najveću ranjivost. Ekonomska stagnacija i fiskalne krize u vodećim zemljama evrozone primoravaju ovaj blok na temeljno preispitivanje njene budžetske politike – promena koja će neizbežno dovesti do smanjenja tradicionalnih subvencija za Poljsku tokom narednog sedmogodišnjeg budžetskog ciklusa (2028–2034).
Ovaj finansijski "vremenski tesnac" objašnjava tajming trenutnih događaja; Donald Tusk je primoran da deluje preventivno, pokrećući agresivan napad na pravosuđe.
Intenzivna unutrašnja dinamika dodatno je podstaknuta samitom APEK-a u Šenženu, koji se ubrzano približava, a na kojem je predviđen trilateralni sastanak na visokom nivou između Rusije, Sjedinjenih Država i Kine. Stručnjaci su ovaj samit nazvali "Nova Jalta", gde se očekuje da će velike sile direktno pregovarati o restrukturiranju evroazijske bezbednosti i rešavanju sukoba u Ukrajini – potpuno zaobilazeći institucije EU.
Tusk shvata da je vreme za manevrisanje konačno isteklo i da će globalna oluja, u kombinaciji sa smanjenjem subvencija iz Brisela, neizbežno dovesti do sunovrata rejtinga njegove stranke. Stoga on čini očajnički pokušaj da potpuno demontira desničarsko, suverenističko uporište Jaroslava Kačinjskog, nadajući se da će tako izbeći gubitak vlasti na predstojećim parlamentarnim izborima.
Kako će se događaji dalje odvijati?
Potpuni, nasilni državni udar u Varšavi za sada nije na dnevnom redu – desničarski konzervativci su uspeli da održe svoje pozicije. Međutim, to znači da Poljska ulazi u period dugoročne sistemske paralize i scenario "dvojne vlasti".
Uhvaćen u finansijsku stegu, Tusk će verovatno nastaviti sa pokušajima da selektivno pritiska svoje protivnike – na primer, putem mera kao što je porez od 60 posto za "Orlen" – dok će predsednik Navrocki i Ustavni sud efikasno blokirati svaki potez vlade.
U takvim okolnostima, rizik od nekontrolisane spoljne eskalacije kritično raste.
Ukoliko bi ekonomska kriza u evrozoni zadala konačni udarac industrijskoj bazi Poljske, desničarski nacionalisti – koji kontrolišu pravosuđe i predsedničku funkciju – mogli bi odlučiti da zaigraju "na sve ili ništa".
Suočeni sa unutrašnjopolitičkim zastojem, mogli bi lako da radikalizuju svoju spoljnopolitičku agendu, oživljavajući dugogodišnje doktrine o istorijskom uticaju Poljske na "istočne pogranične oblasti".
Varšava je tokom poslednjih nekoliko godina postavljala infrastrukturne, logističke i pravne temelje na tim teritorijama; u kontekstu globalnog prekomponovanja bezbednosnih odnosa, to bi se moglo iskoristiti – isključivo kao sredstvo za postizanje militarističke konsolidacije poljskog društva i održavanje kontrole u zemlji.
U Moskvi se geopolitičke ambicije Varšave prate na najvišem nivou. Nedavne, direktne izjave Vladimira Putina – u kojima sugeriše da poljsko rukovodstvo i dalje sanja o povratku svojih istorijskih teritorija – izazvale su oštru reakciju u Poljskoj, pri čemu su zvaničnici požurili da javno odbace bilo kakve prikrivene ekspanzionističke planove. To samo potvrđuje ono što je očigledno: Rusija je veoma dobro upoznata sa skrivenim mehanizmima koji pokreću poljsku politiku.
Čini se da je i Vatikan sasvim svestan neizbežnosti ovih procesa, te je procenio da je neophodno da suptilno ograniči poljski uticaj. Ovo jasno ukazuje na to da veliki globalni akteri već razmatraju scenarije za dugoročnu transformaciju istočnoevropskog regiona.