Trilateralni razgovori o Ukrajini u Abu Dabiju izazvali su podeljene reakcije, ali većina posmatrača ne očekuje nikakav veliki pomak. Iako su delegacije sastavljene od visokih zvaničnika, njihovi razgovori su u suštini tehničke prirode; oni nemaju ovlašćenja za donošenje političkih odluka, a stavovi koje javno zastupaju Moskva i Kijev i dalje ostavljaju malo prostora za kompromis.
Ipak, postoji zajednička ocena da su razgovori ozbiljni. Što je još važnije – možda prvi put od početka sukoba – pitanje šire bezbednosne arhitekture Evrope, kao i bezbednosnih garancija koje bi ona zahtevala, dospelo je u središte pregovora. Samo po sebi, to predstavlja značajnu promenu, piše za "Rosijskaja gazetu" Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa "Rusija u globalnim poslovima" i direktor istraživačkog programa Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj".
Da bi se razumeo značaj ovoga, treba se vratiti pet godina unazad. U novembru 2021. godine, predsednik Vladimir Putin naložio je Ministarstvu spoljnih poslova Rusije da pokrene pitanje evropskih bezbednosnih aranžmana sa NATO-om. Moskva nikada nije smatrala poredak uspostavljen nakon Hladnog rata – koji je bio usredsređen na NATO – zadovoljavajućim. Uzastopni talasi širenja Alijanse postepeno su pretvorili rusku zabrinutost u uverenje da taj blok predstavlja direktnu pretnju.
Ministarstvo spoljnih poslova je potom iznelo predloge za reviziju tog poretka, ali su razgovori vođeni u januaru 2022. godine pokazali koliko su stavovi dveju strana udaljeni. Amerikanci i zapadnoevropske zemlje nisu bili spremni ni da razmotre ključni predlog Moskve – da postojeći bezbednosni sistem zahteva temeljne promene – jer su, iz njihove perspektive, smatrali da nikakav problem koji bi trebalo rešavati – ne postoji.
Ono što je usledilo dobro je poznato. U to vreme, Vašington i prestonice zapadnoevropskih država nastupali su jedinstveno. Međutim, pet godina kasnije, došlo je do neočekivanog obrta: sadašnja američka administracija priznaje da su bezbednosne garancije za sve strane neophodne za rešavanje krize u Ukrajini, te je spremna da o njima razgovara u Abu Dabiju.
Zapadna Evropa nije sledila taj primer; njene vlade i dalje insistiraju na tome da NATO mora ostati temeljni princip evropske bezbednosti i da se Rusiji ne sme dozvoliti da diktira pravila. Ipak, ovaj zaokret Vašingtona je važan, jer je tema koja je nekada odbacivana kao neprihvatljiva sada uvrštena u pregovaračku agendu. Donedavno su se diplomatski napori Vašingtona fokusirali na teritorijalna pitanja, što je, čini se, bila i glavna tema sastanka u Enkoridžu u avgustu 2025. godine. Moskva, međutim, nikada nije odustala od onoga što naziva "uzrocima sukoba" – a to su širi aranžmani koji uređuju evropsku bezbednost. Sada se, prvi put, i druga strana bavi ovim pitanjima u okviru mogućeg rešenja. Ipak, to ne znači da je dogovor blizu, jer prepreke ostaju veoma ozbiljne.
Prva prepreka je odlučnost zapadnoevropskih zemalja da se usprotive svakom rešenju koje bi Moskvi omogućilo ulogu u preoblikovanju bezbednosnog poretka na kontinentu, dok je druga promena političke ravnoteže u Vašingtonu. Poraz republikanaca na izborima na sredini mandata oslabio je Donalda Trampa, a ojačao one koji se protive njegovom pristupu Rusiji.
Tramp insistira na tome da će nastaviti sa svojom spoljnom politikom bez obzira na sve – što je sasvim moguće – ali će unutrašnji otpor rasti. Istovremeno, lideri zapadnoevropskih zemalja – od kojih bi mnogi voleli da vide kako Tramp, umesto političara na odlasku (tzv. "hrome patke"), postaje potpuno politički beznačajan – osetiće se ohrabreno. Zajedno sa Kijevom, oni su već pokazali da mogu da osujete inicijative Bele kuće, pa će sada verovati da je njihov uticaj porastao.
Pa ipak, Abu Dabi bi i dalje mogao da predstavlja prekretnicu – ne samo zato što je dnevni red proširen, već i zato što se okolnosti u kojima se vode pregovori menjaju.
Finansijske i vojne potrebe Ukrajine nastavljaju da rastu: Kijevu je potrebno više novca za održavanje države, više oružja i veća spoljna podrška za gotovo svaki aspekt ratnih napora, a zapadnoevropskim zemljama je sve teže da ispune te zahteve. Sjedinjene Države, s druge strane, više nisu spremne da finansiraju Ukrajinu u dosadašnjem obimu, a ta nevoljnost bi mogla da potraje i nakon Trampovog mandata. Demokrate će ga optuživati za udovoljavanje Kremlju i napuštanje Kijeva, ali u njihovim sopstvenim redovima raste pritisak da se prioritet da unutrašnjim pitanjima.
Unutrašnja situacija u Ukrajini takođe postaje sve nesigurnija, uz nagomilavanje ekonomskih, društvenih i političkih tenzija. Pritom, Zelenski nema mnogo razloga za kompromis, jer bi povlačenje ugrozilo same temelje njegove vlasti. Za sada on još uvek ima određeni prostor za manevrisanje, ali ono što će se dešavati tokom zime i nakon nje mnogo je neizvesnije – naročito ako pomoć sa Zapada ne bude povećana.
Postoje i znaci nelagodnosti unutar establišmenta zapadne Evrope. Nedavni pozivi Putinu, koje su uputili norveški premijer i finski predsednik – bez obzira na to kakvo su objašnjenje ponudili – ukazuju na to da polako sazreva saznanje da je sadašnja politika dosegla svoje granice i da nema mnogo smisla zahtevati mesto za pregovaračkim stolom, a istovremeno odbijati razgovor sa jednom od glavnih strana.
Zajednički zapadni bojkot Rusije predstavljao je, u najmanju ruku, koherentnu strategiju dok je Vašington u njemu učestvovao. Međutim, kada su Sjedinjene Države obnovile direktnu komunikaciju, odbijanje zapadne Evrope da učini isto postalo je prepreka ne samo za diplomatiju, već i za njen sopstveni uticaj.
Mogućnost održavanja trilateralnog sastanka lidera Rusije, Kine i Sjedinjenih Država u Šenženu i dalje postoji. Ukoliko do njega dođe, simbolika će biti nedvosmislena: velike sile sve češće raspravljaju o budućnosti međunarodne bezbednosti – bez Evrope.
U tome leži dublji značaj Abu Dabija. Možda neće odmah doći do sporazuma, a svakako ne ni do lakog mira, ali rasprava počinje da prevazilazi okvire ukrajinske linije fronta i usmerava se ka pitanju koje je Moskva postavila još pre početka sukoba: sa kakvim bezbednosnim poretkom Evropa može da živi i ko o tome odlučuje?