Naslov eseja koga je, najpre u "Rosijskoj gazeti", a potom na Fejsbuk nalogu ruske ambdasade, objavio ambasador Rusije u Sjedinjenim Američkim Državama Anatolij Antonov provokativan je za čitaoce: "Rusofobija kao maligni tumor u Sjedinjenim Državama". Tako bi trebalo da izgledaju svi dobri naslovi koji podstiču na razmišljanje, primećuje Skot Riter na svom blogu, u tekstu posvećenom eseju ruskog ambasadora i pitanju rusofobije u današnjoj Americi.
Kao neko ko je prostudirao rusofobiju i kao neko ko je, već kao odrasla osoba, imao priliku da živi i radi u Rusiji tokom sovjetske ere, Skot Riter, pre svega, ima duboko poštovanje za rusku kulturu, jezik i istoriju.
"Ova zahvalnost me je ohrabrila", nastavlja Riter, "da donosim informisane sudove o Rusiji, njenom političkom rukovodstvu i ruskom narodu, posebno u ocenama današnjih odnosa između Rusije i Sjedinjenih Država."
Poštovanje drugih naroda kao srž ruskog identiteta
Zahvaljujući svom životnom iskustvu, Riter nije nimalo podložan pomodnoj rusofobiji u Americi. Naprotiv, on je sposoban da prozre laži koje su smišljene da promene senzibilitet i logiku ciljane publike rusofobije – američkog naroda.
Riter se u nastavku osvrće na tekst ruskog ambasadora, apostrofirajući posebno pojedine delove.
Pomenuti esej ambasadora počinje sledećim rečima: "Rusija je uvek poštovala bogatu kulturnu tradiciju svih zemalja. To je srž našeg nacionalnog identiteta, mentaliteta i državnosti. Kultura mora da ostane most za jačanje poverenja među narodima, ma koliko odnosi između država bili komplikovani."
Nikakvog "otkazivanja kulture" nije bilo u Rusiji, čak ni tokom Hladnog rata. Rusi nisu proglašavali nepoželjnim američke pisce ni muzičare. Danas se u Americi upravo to radi sa ruskom kulturom: nepoželjni, pa i zabranjeni postali su i Dostojevski, i Tolstoj, i Čajkovski, kao i mnogi drugi, samo zato što su (bili) etnički Rusi.
"Do 1958. godine američko-sovjetski odnosi su bili veoma napeti", nastavlja Riter, "pod uticajem politike Hladnog rata. Da bi promovisali odmrzavanje odnosa, Sovjeti i Amerikanci su predlagali politiku kulturne razmene. Sovjeti su, sa svoje strane, osnovali Međunarodno pijanističko takmičenje `Čajkovski`, nazvano po čuvenom ruskom kompozitoru Petru Iljiču Čajkovskom."
Riter započinje sa epizodom o Kliburnu, koju naročito ističe Antonov.
Kliburn je bio jedan od nekoliko Amerikanaca pozvanih da se na njemu takmiče. Kliburnovo izvođenje Prvog klavirskog koncerta Čajkovskog, koje se smatra jednom od njegovih najpopularnijih kompozicija, podiglo je publiku na noge.
Prema popularnoj legendi, Šostakovič nije bio siguran da li sme da dodeli prvu nagradu nekom Amerikancu. Poznati sovjetski kompozitor se tada obratio Nikiti Hruščovu, a sovjetski lider ga je upitao: "Da li je on najbolji?" Kada je Šostakovič odgovorio "da", Hruščov mu je rekao: "Onda mu daj nagradu!"
Van Kliburn se vratio u Ameriku kao pravi heroj, počašćen paradom na Aveniji heroja u Njujorku. Časopis "Tajm" ga je stavio na naslovnu stranu kao "Teksašanina koji je osvojio Rusiju".
Neselektivna rusofobija
To je bilo u vreme kada su Sovjeti lansirali "Sputnjik" i kada su se mnogi Amerikanci osećali nesigurno. Zemlja je bila umorna od politike zastrašivanja Rusima i Rusijom, koju je sprovodio senator Džo Makarti, ali on je umro 1957.
Zapravo, efekat Kliburnove pobede na takmičenju bio je takav da je pomogao da se razbiju predrasude i da se potraži put ka međusobnom razumevanju.
"Kulturna saradnja", navodi se u eseju ambasadora Antonova, "tada je pomogla da se otopi led. Njen značaj se ne može preceniti ni u današnje vreme, jer univerzalni jezik umetnosti ujedinjuje ljude različitih nacionalnosti, šta god da se dešava u sferi velike politike."
To je bio, ukratko, istorijski događaj, vredan pažnje i priznanja. I, uglavnom zbog jedinstvenog dostignuća Vana Kliburna, Međunarodno takmičenje "Čajkovski" postalo je jedno od najpoznatijih i najcenjenijih muzičkih takmičenja na svetu.
Međutim, ovo cenjeno takmičenje je, piše ruski ambasador, godine 2022. izbačeno sa spiska Svetske federacije međunarodnih muzičkih takmičenja. Ni zbog čega drugog, već zbog "neselektivne rusofobije".
Kako zaključuje Riter: "U eseju koji je napisao ruski diplomata nema laži."
Ovo je, takođe, istinita izjava ambasadora: 13. aprila 2022. godine, Svetska federacija međunarodnih muzičkih takmičenja glasala je, i to sa velikom većinom, da isključi Međunarodno takmičenje "Čajkovski" iz svog članstva. U saopštenju za javnost, federacija je saopštila da su "mnogi laureati takmičenja `Čajkovski` među vodećim umetnicima današnjice."
Suštinski politički čin apolitične organizacije
Ipak, "suočena sa brutalnim ratom Rusije i zločinima u Ukrajini", navodi se u saopštenju, "Federacija, kao apolitična organizacija, ne može podržati takmičenje koje finansira i koje koristi ruski režim za sopstvenu promociju."
Godine 2003, nakon američke invazije na Irak, čina koji je širom sveta poznat kao očigledan akt agresije, (i kojim je, uzgred, prekršeno međunarodno pravo), Međunarodno pijanističko takmičenje "Van Kliburn" ostalo je u članstvu ove federacije.
"Toliko o 'apolitičnom' statusu Svetske federacije. Isključivanje Međunarodnog takmičenja 'Čajkovski' iz ove federacije je suštinski politički čin, jasan i očigledan primer rusofobije", primećuje ruski diplomata.
Pretvarati se da je drugačije je nelogično - ali, opet, rusofobija, kao i sve druge fobije, inherentno je nelogična. Rusofobija predstavlja ekstreman, iracionalan strah ili paničnu reakciju koja proizlazi iz nepoznavanja subjekta koji je u njenom centru – ruskog naroda.
U Moskvi i Sankt Peterburgu je u januaru 2023. održano Međunarodno takmičenje mladih muzičara "Čajkovski", na kome je učestvovalo 27 muzičara iz Rusije, Kine, Republike Koreje i Sjedinjenih Država. Prva dva mesta dodeljena su takmičarima iz Kine, dok je treće mesto pripalo ruskom izvođaču.
"Ali Amerikanci su bili tamo, učestvovali su, i to je ono što je važno."
Virus antiruske mržnje
Ruski umetnici se smatraju za neke od najuspešnijih svetskih umetnika, a mnoga njihova dela mogu se naći u umetničkim galerijama širom sveta. Ipak, i ovde je rusofobija podigla svoju "ružnu glavu", naglašava ambasador: "Antiruski 'virus mržnje' daje metastaze i nastavlja da utiče na Sjedinjene Države", navodi on u eseju. Takođe je zarazila vodeće američke umetničke galerije koje sada pokušavaju da nadmaše jedna drugu u svojim naporima da "otkažu" rusku kulturu.
"Muzej umetnosti Metropoliten", piše ambasador Antonov, "preklasifikovao je velike ruske slikare Arhipa Kuindžija, Ivana Ajvazovskog i Ilju Repina u Ukrajince, rukovodeći se činjenicom da su rođeni u Marijupolju, Feodosiji i Čugujevu, što nije ništa drugo nego potpuni apsurd."
Ovo "preispitivanje" pravdano je time što muzej neprekidno "istražuje i ispituje predmete u svojoj kolekciji, kako bi odredio najtačniji način da ih katalogizira i predstavi publici. "Katalogizacija ovih radova je ažurirana nakon istraživanja sprovedenog u saradnji sa naučnicima iz ove oblasti", tvrdi portparol muzeja.
U stvari, ova "saradnja", o kojoj govori portparol muzeja, došla je u vidu onlajn pritiska od strane izvesne Oksane Semenjik, koja je, putem Tviter naloga, kritikovala "'Metropoliten' zbog pogrešnog etiketiranja dela Arhipa Kuindžija kao Rusa."
"Svi njegovi poznati pejzaži bili su o Ukrajini, Dnjepru i stepama", napisala je Semenjikova na svom nalogu. "Ali, o ukrajinskom narodu."
Ipak, kako se ističe u ambasadorovom eseju, "ovo ne izdržava nijednu kritiku makar zato što su se ovi umetnici smatrali Rusima. Za svaki slučaj: u etničkom smislu Ilja Rjepin je bio Rus, Ivan Ajvazovski je bio Jermenin, a Arhip Kuindži je bio Grk."
Sva trojica su rođena u Ruskoj imperiji, kada ukrajinska državnost nije ni postojala.
Pre reklasifikacije, "Metropoliten" je ovako opisivao Ajvazovskog: "Ruski romantičarski umetnik Ivan Konstantinovič Ajvazovski (1817–1900) bio je nadaleko poznat po svojim slikama pomorskih bitaka, olupinama brodova i oluja na moru. Rođen u jermenskoj porodici, u krimskom lučkom gradu Feodosiji, Ajvazovski je bio izuzetno plodan - tokom svog života stvorio je oko 6.000 slika. Bio je miljenik cara Nikolaja Prvog i imenovan je za zvaničnog umetnika ruske carske mornarice."
Što se tiče Ilje Repina, njegov otac je služio u ulanskom puku u ruskoj vojsci, a Repin je diplomirao na Carskoj akademiji lepih umetnosti u Sankt Peterburgu.
Takođe, i Američki muzej moderne umetnosti, primećuje ambasador, popustio je pred ovim "poremećajima", posvećujući stalnu kolekciju galerije delima "etničkih Ukrajinaca". Pod nazivom "Solidarno", muzej izlaže dela Kazimira Maljeviča, Leonida Berljavskog-Nevelsona, Sonje Delone-Terk i Ilje Kabakova.
Kazimir Maljevič je bio etnički Poljak, rođen u Kijevu 1879. godine, koji se smatra vodećim ruskim avangardnim umetnikom i teoretičarom umetnosti. Maljevičevo pionirsko delo imalo je dubok uticaj na razvoj apstraktne umetnosti u 20. veku. Njegovoj umetnosti nije bio naklonjen Staljin, a Maljevič je pretrpeo progon od strane KGB-a pre nego što je umro u Lenjingradu 1935.
Da li je vreme da se ovo ludilo zaustavi?
"Ruska kultura", zaključuje ambasador Antonov, "ne pripada samo Rusiji. To je svetsko blago. Amerikance cenimo kao poznavaoce prave umetnosti. Ne tako davno, gostovanja trupa Boljšoj ili Marijinskog teatra, kao i naših renomiranih muzičara, privlačila su publiku i uvek su bila dočekivana burnim aplauzom. Domaća publika očigledno čezne za ruskim izvođačima i umetničkim izložbama."
"Nije li vreme da se zaustavi ovo rusofobično ludilo?", pita se ruski ambasador. To je, dodaje Skot Riter, temeljno pitanje koje definiše naše vreme i našu kolektivnu sudbinu.
Za kraj, Riter postavlja jedno pitanje: "Ko će od nas biti sledeći Van Kliburn? Ko će osporiti savremeni makartizam, odbijajući da se povinuje sumanutim pritiscima rusofobije i, umesto toga, prihvatiti ruski narod kao ravnopravan, uz puno poštovanje i divljenje prema njihovoj kulturi, nasleđu, tradiciji i istoriji? Ovo putovanje ne zahteva putovanje u Moskvu. Pobeda nad rusofobijom počinje ovde, kod kuće, jednostavnim izborom da se ne povinujemo ludilu kojim manipulišu oni koji nastoje da promovišu strah, izazvan neznanjem."
"Kada je u pitanju zaustavljanje ludila rusofobije, nema boljeg vremena za to od sadašnjeg," zaključuje Riter. "Jer, ako danas dozvolimo da prevladaju predrasude zasnovane na strahu, sutra možda više neće postojati."