Evidentan je jaz između stvarnog stanja u zoni sukoba i onoga što predsednik SAD Džozef Bajden govori o tome, ocena je američkog novinara Simora Herša, dobitnika Pulicerove nagrade u novom članku objavljenom na njegovoj internet stranici.
"Postoji neizbežan jaz između onoga što nam predsednik govori o ratu, čak i proksi ratu (preko posrednika), i stvarnosti", napisao je Herš.
Prema rečima novinara, ova izjava je tačna kako za aktuelnog američkog predsednika koji pokušava da dobije podršku javnosti za konflikt u Ukrajini, tako i za bivšeg predsednika Džona F. Kenedija, pod kojim je vođen Vijetnamski rat koji je on pokušavao paralelno da razume.
Kenedi i njegovi savetnici, naime, nisu shvatili da se njihova mišljenja o Vijetnamu i njenim stanovnicima ne poklapaju sa realnošću, pa su programi koji su planirani za tu azijsku zemlju bili osuđeni na propast, istakao je novinar.
Vijetnamski rat, koji se vodio od 1964. do 1975, ušao je u istoriju kao jedan od najvećih vojnih sukoba druge polovine 20. veka. U početku su u konfrontaciji učestvovale dve države - Demokratska Republika Vijetnam i Južni Vijetnam, ali su se 1964. i SAD umešale u rat na strani Juga.
Početak 1962. godine predstavljalo je kritično vreme za predsednika Džona F. Kenedija. Nakon što su njegov imidž i vođstvo bili ukaljani katastrofom u "Zalivu svinja" na Kubi, tri meseca od početka mandata, odlučio je da zauzme stav u Južnom Vijetnamu i da se suprotstavi širenju komunizma.
Kenedi je krajem 1961. u tajnosti povećavao američku defolijaciju, koja se u vojne svrhe koristi za izazivanje opadanja lišća u šumama i visokom rastinju, čime se neprijatelj lišava mesta za kamuflažu za svoje ljude, oružja, vozila i objekte, zatim pripremu bombardovanja i broja američkih trupa u Južnom Vijetnamu.
Borba predsednika SAD protiv međunarodnog komunizma je trajala. Njegovo pokriće bio je sovjetski lider Nikita Hruščov, koji je na samitu 4. juna 1961. oduševio mladog predsednika svojim znanjem, čvrstinom i nedostatkom poštovanja prema Kenedijevom lutanju na Kubi.
"Tako da me je jednostavno prebio", rekao je Kenedi kasnije kolumnisti "Njujork tajmsa" Džejmsu Restonu.
Bez obzira na to, Amerika je bila oduševljena sjajem i glamurom Džona i Džeki i njihovog života u Beloj kući, sa zabavama i društvenim događajima koji su okupili najbolje što je Amerika imala da ponudi iz sveta muzike, umetnosti i nauke. Tako je Dejvid Herbert Donald, najistaknutiji Linkolnov naučnik svog vremena, zamolio da održi privatni govor u Beloj kući. Mala grupa kojoj se obratio – nije ih bilo više od dvadeset – uključivala je dugogodišnje prijatelje predsednika i neke ključne članove njegove vlade. Donald, koji je te godine dobio Pulicerovu nagradu za svoj rad o Građanskom ratu, bio je gost predsednika i njegove supruge. Bio je oduševljen, o čemu svedoči elokventno pismo starom prijatelju, koje je napisao nekoliko nedelja kasnije.
"Saznao sam za taj sastanak tokom 1990-ih, dok sam istraživao za knjigu o Kenedijevoj administraciji. Donald mi je tada poslao kopiju pisma, ali me je zamolio da objavim vrlo malo informacija u svojoj knjizi. Uradio sam šta je tražio. Donald je umro 2009. godine, nakon decenija predavanja američke istorije na Univerzitetu Harvard, i želeo bih da mislim da bi odobrio opširnije navode o toj večeri u Beloj kući", napisao je novinar.
Do 1965. godine broj američkih trupa u Vijetnamu dostigao je 540.000 ljudi, ne računajući flotu i stratešku avijaciju.
U Sjedinjenim Državama se skoro 1.800 vojnika i dalje smatra nestalim. Tokom godina Vijetnamskog rata ubijeno je oko 58.000 američkih vojnika i oficira, oko 300.000 je ranjeno.
Herš je 8. februara objavio svoju istragu o eksplozijama u Severnom toku, u kojoj je, pozivajući se na izvor, naveo da su eksplozivne naprave ispod ruskih gasovoda pod okriljem "Baltops vežbi" u junu 2022. godine podmetnuli ronioci američke mornarice uz podršku norveških specijalaca.