Od svog početka osmi mart je kontroverzan praznik. Nastao je na Zapadu, ali se danas više poštuje na Istoku, pre svega u Rusiji i Kini. Tek 1975. godine, koja je proglašena Međunarodnom godinom žena, Ujedinjene nacije počele su da službeno obeležavaju Međunarodni dan žena.
Inače, ovaj praznik se obeležava kao dan borbe za ženska prava i ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena.
Prve zabeležene demonstracije 8. marta organizovale su žene zaposlene u industriji odeće u Njujorku 1857. Tada su se tekstilne radnice pobunile zbog loših radnih uslova i niskih plata. Demonstrantkinje je rasterala policija, a iste žene su dva meseca kasnije osnovale sindikat.
Najmasovniji osmomartovski protesti izbili su 1908. godine, kada je 15.000 žena marširalo ulicama Njujorka, zahtevajući kraće radno vreme, veće plate i pravo glasa.
Prvi Dan žena obeležen je 1909. godine u SAD, deklaracijom koju je donela Socijalistička partija Amerike. Između ostalih važnih istorijskih događaja, njime se obeležava i požar u fabrici tekstila u Njujorku, kada je poginulo preko stotinu žena, koje su bile zadržane unutar fabrike da se ne bi pridružile drugim radnicima u protestu. Radno vreme je tada trajalo 10 sati dnevno.
Ideja za obeležavanjem Međunarodnog dana žena pojavila se u doba brze industrijalizacije, kada su žene većinom protestvovale zbog loših uslova rada.
Pokreti žena za mir
Prve feminističke pokrete nemoguće je odvojiti od socijalističkih i mirovnih pokreta u Evropi. Danas su se, kao i levica na Zapadu, pretvorili u nešto drugo, često suprotno od toga.
Godine 1910. organizovana je prva Međunarodna konferencija žena, održana u Kopenhagenu u organizaciji Socijalističke internacionale. Inspirisana američkim akcijama, nemačka levičarka Luiz Cic predložila je organizovanje Međunarodnog dana žena.
Inicijativu je preuzela nemačka feministkinja i levičarka Klara Cetkin, čiji je predlog prihvaćen. Tako je ustanovljen Međunarodni dan žena, sa strategijom promovisanja jednakih prava za žene, uključujući i pravo glasa.
Godine 1911. Međunarodni dan žena obeležen je u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj, uz mnoge demonstracije feministkinja širom Evrope. Samo u Austrougarskoj te godine je izbilo preko tri stotine ženskih demonstracija. I u Beču su žene demonstrirale. Nosile su transparente kojima su tražile da im se omogući pravo glasa i obavljanje javnih funkcija, protestujući protiv diskriminacije na osnovu pola prilikom zapošljavanja.
Na početku Prvog svetskog rata žene su širom Evrope održale demonstracije za mir.
Pokret sifražetkinja
Pokretu koji je tražio jednak tretman muškaraca i žena pred zakonom prethodio je pokret sifražetkinja.
Ovaj naziv, koji dolazi od engleskog izraza "suffragette", koristio se pretežno u anglosaksonskim zemljama, pre svega u Britaniji, i označavao je pripadnice pokreta za uvođenje ženskog prava glasa.
U to vreme, izraz je imao uglavnom pežorativan prizvuk. Njime su se opisivale, pre svega, pripadnice radikalne frakcije u Engleskoj, okupljene oko Socijalno-političke unije žena, na čijem čelu se nalazila Emelin Pankherst. Pokret se posebno proširio u Sjedinjenim Američkim Državama. U Britaniji se izraz "sifražista" odnosio na članove Nacionalne unije društava za žensko pravo glasa.
Sifražetkinje u Britaniji privlačile su veliku pažnju tako što su koristile različite metode "direktne akcije", poput vezivanja za pruge, podmetanja vatre u poštanske sandučiće, razbijanja prozora i, ponekad, postavljanja bombi. Jedna od akcija sa tragičnim ishodom dogodila se 1913, kada je na konjskoj trci "Epsom derbi" sifražetkinju Emili Dajvidson pregazio kraljev konj.
Mnoge od njih bile su zatvarane, na šta su reagovale organizovanjem štrajkova glađu. Vlasti su na ove štrajkove odgovarale prisilnim hranjenjem zatvorenica.
Neke od mera kojima su vlasti pribegavale kako bi suzbile sifrazistički pokret imale su gotovo komičan karakter, poput takozvanog zakona o mački i mišu, prema kojem su zatvorenice, obolele zbog štrajka glađu, bile puštane na slobodu i ponovo hapšene odmah posle oporavka.
Dan žena ili Dan majki?
Na Zapadu se Međunarodni dan žena uglavnom prestao obeležavati otprilike polovinom 20. veka. Umesto toga, ustanovljen je Dan majki, praznik u čast materinstva, koji se obeležava druge nedelje u maju.
Švajcarska je, inače, poslednja zemlja u Evropi koja je 1972. ženama dozvolila pravo glasa.
Danas, u vreme "kulture otkazivanja" koja je zavladala na Zapadu, obično se zaboravlja koliko je bila dugotrajna borba za žensko pravo glasa. Na primer, u Australiji, žene koje nisu aboridžinskog (starosedelačkog) porekla, stekle su pravo glasa između 1894. i 1911. godine.
Pre osamostaljenja Finske, u Velikom vojvodstvu Finske koje je pripadalo Ruskoj imperiji, žene su prve na svetu, još 1906. godine, stekle glasačko pravo i pravo da se kandiduju za javne funkcije.
Većina zapadnih zemalja proširila je glasačka prava na žene u ratnom i posleratnom periodu, uključujući Kanadu (1917), Britaniju i Nemačku (1918), Austriju i Holandiju (1919) i Sjedinjene Države (1920).
U Francuskoj žene nisu mogle glasati sve do 1944. godine. U Grčkoj glasačka prava za žene nisu postojala sve do 1952. godine. U Jugoslaviji je ženama dato pravo glasa 1945. Ipak, od kako je 2015. Saudijska Arabija ženama odobrila glasačko pravo, žene mogu glasati u svim zemljama u kojima se održavaju izbori.
Jedini izuzetak je teokratski Vatikan, u kome nema ni izbora ni prava glasa za žene. Jedini izbori u Vatikanu su papske konklave, na kojima učestvuju isključivo kardinali.
Predlog Aleksandre Kolontaj
U Rusiji je glasačko pravo obezbeđeno svima, osnivanjem SSSR-a 1922. godine.
Nakon Boljševičke revolucije, feministkinja Aleksandra Kolontaj predložila je Lenjinu da Dan žena postane državni praznik.
Međutim, u mnogim državama, ovaj praznik je izgubio svoju osnovnu socijalnu ideju i pretvorio se u neku vrstu amalgama između konzervativnog Dana majki i komercijalizovanog Valentinova, Dana zaljubljenih.
Praznik žena je od samog početka bio obeležen ideološkim, političkim i socijalnim bojama. Afirmaciji Međunarodnog dana žena, kao dana borbe za polnu ravnopravnost i ženska prava, doprineli su socijalni i feministički pokreti koji su cvetali tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka.
U međuvremenu su u mnogim zemljama uvedene institucije kao što su trudničko bolovanje, ograničenje rada žena u noćnoj smeni, primanje iste plate za isti rad ili pravo glasa. To su, takođe, neke od važnih tekovina za koje su se borili pokreti za ženska prava krajem pretprošlog i početkom 20. veka.
Dan žena se danas naročito poštuje u Rusiji
Mnoge organizacije u svetu i danas obeležavaju Međunarodni dan žena, u cilju promovisanja ravnopravnosti i unapređenja ženskih prava, dok neke zemlje tek pokušavaju da se izbore da Dan žena postane državni praznik.
Dan žena je ostao državni praznik u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji i Tadžikistanu.
Dan žena se u Rusiji obeležava od 1918, a od 1965. godine je neradni dan.
Ruskinje na 8. mart ne primaju samo poklone, već, po običaju, daruju i druge žene.
Ruskinjama Dan žena čestitaju i vlasti. Takođe, gradske vlasti širom Rusije, pa i Moskve, ukrašavaju autobuske stanice svečanim trakama, dok se po gradovima lepe plakati sa najlepšim željama upućenim damama.
U Kini 8. marta mnoge zaposlene žene dobijaju pola slobodnog dana, prema preporuci Državnog saveta Narodne Republike Kine.
U Italiji, Međunarodni dan žena - Festa dela dona - slavi se poklanjanjem pupoljaka mimoze. Poreklo ove tradicije nije jasno, a smatra se da je započeata u Rimu posle Drugog svetskog rata.
U Americi, mart je zvanično Mesec istorije žena.