Celokupna savremena istorija Gruzije, od kraja osamdesetih godina do danas, predstavlja seriju temperamentnih i impulsivnih trzaja ka promenama.
Oni su uglavnom sačinjenim od haotičnih pokušaja njihovog uvođenja, koje bi ubrzo nakon toga pratili pokušaji stabilizacije situacije i izgradnje institucija, pre nego što bi novi ciklus promena došao na red, naveo je novinar Fjodor Lukijanov u tekstu za RT Internešenel.
Svaki put postojali su objektivni društveno-politički preduslovi za te turbulencije, na koje su uticali kako domaći, tako i strani faktori.
Kod kuće, reč je najčešće o preteranoj personalizaciji politike i opsesiji sa vođama: Zvijadom Gamasahurdijom (1991-1992), Eduardom Ševardnadzeom (1995-2003), Mihailom Sakašvilijem (2003-2013) i Bidzinom Ivanišvijilem (de fakto liderom Gruzije tokom poslednje decenije).
Kada je reč o stranom uticaju, dominirala je stvarna ili izmišljena borba za uticaj između Rusije i Zapada.
Ovog puta, zvanično je reč o pokušajima vlade da uvede zakon o "stranim agentima", za koji opozicija tvrdi da nalikuje na onaj koji postoji u Rusiji. Koreni problema, ipak, daleko su dublji.
Problem sa sadašnjom vladom je taj što je pokušala da zauzme nezavisnu i neutralnu poziciju u trenutku povećane globalne nestabilnosti, kao i to što nije želela da povlači "velike poteze" koji su prethodnih decenija karakterisali gruzijsku politiku. Njene tvrdnje da pokušava da zaštiti sopstveni narod od visoke cene potencijalnog širenja vojno-političke krize potpuno su legitimne.
Kriza je, ipak, izuzetno duboka, a u njoj se nalazi sve veći broj aktera koji od Gruzije zahtevaju veću predvidljivost. Pored toga, za igranje na kartu "nezavisnosti" i "neutralnosti" neophodna je ne samo velika unutrašnja moć, već i prihvatanje takve pozicije kao ispravne od strane drugih međunarodnih aktera.
Drugim rečima, ako želite da insistirate na "trećem putu" dok se nalazite u centru pažnje morate da budete Turska ili, u najmanju ruku, Mađarska.
Gruzija ne nalikuje na te države, pošto je čitav njen politički identitet zasnovan na želji da, po bilo koju cenu, postane deo "Zapada". Legitimitet svih vlada bio je zasnovan na obećanjima "evropskih integracija".
Još jedan problem je to što Gruzija, kao transkontinentalna država daleko od trenutnih granica EU, nikada nije istinski osetila prednosti tog puta. To, ipak, nije sprečilo da se povezivanje sa Briselom proglasi za cilj.
Pokušaj napuštanja briselskih diktata se zato sada percipira kao izdaja "evropskih ideala", koji uključuju i žrtvovanje. Moldavija se predstavlja kao primer "dobrog evropskog ponašanja", dok se "loše ponašanje" može zapaziti u Gruziji. U skladu sa tim, unutrašnji pritisak nezadovoljne manjine podržan je međunarodnim pritiskom iz EU i SAD.
Oni tvrde da vlada u Tbilisiju pravi dogovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, dok njihov favorit Mihail Sakašvili trune u zatvoru. Činjenica da je uticaj Moskve u ovom slučaju potpuno izmišljen njima nije bitna, pošto je "ruski problem" isuviše duboko ukorenjen u gruzijsku političku svest.
Rušenje vlasti u stilu Majdana ostaje malo verovatno, pošto za razliku od Ukrajine 2014. godine, u Gruziji danas ne postoje ozbiljne opozicione snage. Sukob će na kraju ipak biti na međunarodnom frontu, pošto će EU i SAD nastaviti da pritiskaju gruzijske vlasti, čiji su resursi i više nego ograničeni, da napuste neutralnu poziciju.