Invazija na Irak, dve decenije kasnije: Kako je Amerika poražena na Bliskom istoku

Dvadesetog marta 2003. godine, u pet časova i trideset minuta po lokalnom vremenu američke, britanske i australijske trupe prešle su, bez prethodne objave rata, granicu sa Kuvajtom i ušli na teritoriju Iraka. Nekoliko sati pre početka kopnenih operacija, Amerikanci su građane Bagdada "počastili" sa 36 udara raketa "tomahavk", čija je meta bio (kasnije se pokazalo nepostojeći) bunker u kom su se skrivali pripadnici iračkog rukovodstva.

Tako je pre tačno 20 godina započela invazija na Irak, u Pentagonu poznata i kao "Operacija iračka sloboda", koja će se pokazati kao možda i najznačajniji geopolitički potez, ali i greška, koji je Vašington napravio nakon okončanja Hladnog rata.

Dve godine ranije, u terorističkom napadima na Pentagon i zgrade svetskog trgovinskog centra u Njujorku 9. septembra 2001. godine, najvećem te vrste u američkoj istoriji, poginulo je gotovo 3,000 ljudi, nakon čega je američki predsednik Džordž Buš mlađi započeo tzv. Rat protiv terorizma.

Prva žrtva nove, "osvetničke" američke politike prema islamskom svetu bio je Avganistan, u tom trenutku pod vlašću Talibana. Ipak, već je te 2001. godine bilo jasno da u američkoj administraciji postoji nemali broj onih koji smatraju da bi pravi "trofej" u pohodu na Bliski istok bio upravo Irak i njegov dugogodišnji lider Sadam Husein.

Upravo su u Iraku Amerikanci desetak godina ranije po prvi put na velika vrata "ušli" na Bliski istok, kada su u Zalivskom ratu 1991. Sadamovoj vojsci naneli težak poraz, naterali ga da se povuče iz Kuvajta i uništili veliki deo iračkih oružanih snaga. Protiv Iraka su uvedene rigorozne sankcije, nalik na one koje su bile na snazi i protiv SR Jugoslavije, koje su punih 13 godina ograničavale Bagdad da izvozi naftu i na taj način uništile iračku privredu.

Samim tim nije bilo iznenađenje da su SAD i njeni saveznici za samo nekoliko nedelja uspeli da savladaju iračke snage, zauzmu Bagdad i stave tačku na vladavinu Sadama Huseina i njegove partije Baas. Osokoljen uspesima svojih vojnika, predsednik Buš je prvog maja održao govor na nosaču aviona "USS Linkoln" koji je ostao upamćen po nazivu "Misija je postignuta" (Mission Accomplished).

U tom trenutku američka moć, ali i arogancija, dostigli su svoj vrhunac.

Mnogo toga je rečeno o uzrocima invazije na Irak. Administracija predsednika Buša je tvrdila da Bagdad razvija oružje za masovno uništenje koje bi moglo da predstavlja opasnost po američku bezbednost, ali i da sarađuje sa Al-Kaidom, terorističkom organizacijom koja je u godinama nakon 11. septembra postala dežurni krivac u Americi.

Takve tvrdnje, ipak, bile su žestoko kritikovane i pre same invazije, a te kritike su se pokazale kao opravdane kada je otkriveno da Irak nije raspolagao sa tim vrstama oružja. Ubrzo su se pojavile i druge teorije, od toga da je Vašington želeo da zavlada pozamašnim zalihama iračke nafte do uticaja izuzetno snažnog izraelskog lobija, koji je u Sadamu Huseinu video pretnju po opstanak Države Izrael.

"Dva osnovna razloga invazije su u suštini jedan razlog, a to je projekat 'velikog Bliskog istoka', koji je podrazumevao uspostavljanje pune kontrole od Avganistana do Tunisa i Libije", rekao je za RT Balkan novinar Siniša Ljepojević.

"Kada su pitali autore tog plana, među kojima je bila i (kasnija državna sekretarka SAD) Kondoliza Rajs kako bi to moglo da bude postignuto, ona je rekla 'kontrolisanim haosom'. To smo videli kasnije, tokom Arapskog proleća."

Drugi razlog je, kako navodi naš sagovornik, spašavanje moći dolara, koji se u to vreme koristio kao ekskluzivno sredstvo plaćanja na tržištu energenata.

"Irak je postao problem kada je Sadam Husein počeo da prodaje naftu u drugim valutama, nakon čega je došlo do zaoštravanja odnosa i invazije. Kako bi se ta priča prodala publici u Americi, izmišljena je lažna vest o oružju za masovno uništenje", kaže Ljepojević.

Američki projekat izgradnje Bliskog istoka po svojoj meri, ipak, nije dao željene rezultate. Nakon prvobitnih uspeha u borbama protiv Sadamove armije, Amerikanci su uskoro naišli na nove i daleko opasnije neprijatelje, pre svega na Al-Kaidu u Iraku koju je predvodio ozloglašeni džihadista Abu Musa bal-Zarkavi.

U Iraku, koji je izuzetno verski i etnički šarenolika zemlja, ubrzo je došlo do opšteg rata između Amerikanaca i raznih sunitskih, šiitskih i kurdskih oružanih formacija, kao i raznih terorističkih organizacija poput Al-Kaide, iz koje će vremenom nastati i ozloglašena Islamska Država.

"Taj projekat je doživeo potpuni kolaps, i umesto kontrole Amerika je izgubila Bliski istok. Broj žrtava je ogroman, pominje se oko milion ljudi ali to niko ne zna sa sigurnošću, a preko pet miliona ljudi su postali izbeglice", smatra Ljepojević.

Kako navodi naš sagovornik, ono što je još uvek u velikoj meri nepoznato su američki zločini u Iraku. Dok su neki, poput zlostavljanja iračkih zatvorenika u zatvoru Abu Graib, dobili značajnu medijsku pažnju, sa većinom to ipak nije slučaj, te su oni do danas ostali nekažnjeni.

 "Ono što tamo još uvek nije završeno su istrage o zločinima Amerike. Verovatno najdrastičniji primer je grad Faludža", rekao je Ljepojević navodeći primer tog grada u centralnom Iraku oko kog su se tokom 2004. godine vodile žestoke bitke između američkih snaga i lokalnih iračkih milicija, u kojima je prema podacima Crvenog polumeseca ubijeno blizu 2.000 civila.

"Taj rat će ostati obeležen i zbog toga do te mere u kojoj se ne biraju sredstva. Primer je poznati britanski naučnik i stručnjak za hemijsko oružje Dejvid Keli, je javno tvrdio da Irak nema oružje za masovno uništenje, nakon čega je ubijen u šumi kod Oksforda, za šta je rečeno da je samoubistvo", kaže Ljepojević.

Komentarišući neuspeh Amerikanaca da ostvare svoje planove, kako u Iraku tako i na čitavom Bliskom istoku, naš sagovornik kaže da oni ni u jednom trenutku nisu imali plan B.

"Oni nemaju plan B, kada su se stvari otrgle kontroli, oni su pribegli podgrejavanju mržnje između frakcija sunita, šiita, Kurda, hrišćana… To su organizacije političkog islama koje je SAD i ranije koristila", kaže Ljepojević i dodaje da su zapadne zemlje politički islam instrumentalizovale još od sovjetsko-avganistanskog rata osamdesetih godina prošlog veka.

Američke trupe iz Iraka su se povukle 2011. godine, ali je bezbednosna situacija u toj zemlji ubrzo počela da se pogoršava usled izbijanja građanskog rata u obližnjoj Siriji. Do sredine 2014. godine, veći deo severnog Iraka našao se pod kontrolom tzv. Islamske države, a procenjuje se da je samo u Iraku ubijeno gotovo 30.000 civila. Pojedinim grupama, poput Jazida, pretilo je čak i potpuno istrebljenje.

Ipak, stvari u toj bliskoistočnoj državi poslednjih godina kreću se na bolje, a Bagdad gradi bliske odnose kako sa Iranom, tako i sa drugim zemljama koje ne pripadaju političkom Zapadu.

"Nakon svega toga, Irak je danas na strani Irana, neprijatelj je Amerike i gradi veze sa Rusijom i Kinom", kaže Ljepojević.