"Ameriken konzervativ": Džordž Buš - nikad osuđeni predsednik-kriminalac

Pre dvadeset godina, koalicija predvođena Sjedinjenim Američkim Državama započela je invaziju na Irak, sa deklarisanim ciljem uništenja njegovog oružja za masovno uništenje, uništavanja Al Kaide i "oslobađanja iračkog naroda". Taj rat se pokazao kao epohalni neuspeh, piše u autorskom tekstu ta portal "Ameriken konzervativ" novinar Sohrab Ahmari.

Rat u Iraku je odneo život oko 3.000 američkih vojnika, dok su se među Iračanima žrtve brojale u stotinama hiljada. Rat je američke građane koštao oko tri biliona dolara, odnosno oko 9.000 dolara po osobi. Nikakvo oružje za masovno uništenje nije pronađeno, a veze između Sadama Huseina i Al Kaide, koje je tadašnji potpredsednik Dik Čejni nazvao "dubokim, dugoročnim i dalekosežnim", takođe su se pokazale kao izmišljene.

U nedostatku plana za "dan posle" prvobitne invazije, administracija predsednika Džordža Buša Mlađeg napravila je uslove za orgiju pljačke i uništenja koja je, između ostalog, teško pogodila i neprocenjivo iračko arheološko nasleđe. Oko 15.000 relikvija ukradeno je iz nacionalnog muzeja tokom velike pljačke koja je trajala 36 sati u aprilu 2003. godine, a više od polovine njih nikada nije pronađeno.

Zločini SAD i saveznika nad narodom Iraka: Sistematsko i namerno uništavanje jedne zemlje

"Da li je moguće da u Iraku postoji toliko starih vaza", našalio se tadašnji ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld.

Slični neuspesi američke administracije doveli su i do detaljno dokumentovanog sadizma koji se dogodio u američkom zatvoru Abu Graib, nedaleko od Bagdada. Tamo su, kako je to preneo "Njujork tajms" deset godina kasnije, "irački zatvorenici pod američkom kontrolom bili silovani, tučeni, uskraćivani su im hrana i san, vešani su za ruke i noge, a prećeno im je i smrću". Jedan zarobljenik je čak i ubijen, kako je to još 2005. godine otkrila novinarka Džejn Mejer.

Još jedna katastrofalna greška napravljena je tokom "de-Baasifikacije", odnosno pokušaja Bušove adminsitracije da iskoreni sve nekadašnje članove Sadamove partije Baas iz državne administracije i vojske.

Rezultat je bio predvidljiv: sa jedne strane, država je ostala bez stotina hiljada iskusnih činovnika čija mesta nije imao ko da popuni, dok je sa druge stvorena čitava armija nezadovoljnih Iračana, pre svega sunita, koji su postali plodno tle za regrutaciju Islamske Države.

Uspon te ozloglašene terorističke organizacije može se direktno povezati sa administracijom predsednika Buša. Oni su uzdrmali region koji je i pre toga bio poznat po nestabilnosti, verskim i etničkim sukobima koji su učili Irak gotovo nemogućim za vladanje. To je za posledicu imalo gotovo potpuno istrebljenje naroda Jazida, ali i drastično smanjenje broja hrišćana, jedne od najstarijih verskih zajednica u Iraku, čiji je broj pao sa oko 1,5 miliona pre invazije na oko 250.000 danas.

Nestabilnost u Iraku, ali i u obližnjoj Siriji, doveli su i do velikog kretanja stanovništva, a milioni njih zaputili su se ka Evropi, što je dovelo do velikih unutrašnjih problema na tom kontinentu.

Ni američki veterani nisu prošli mnogo bolje. U vojnoj bolnici "Volter Rid medikal centar" oni su se suočavali ne samo sa dugim listama čekanja, već i sa bubašvabama, pacovima i buđi. Čitav sistem, kako je to razotkrio "Vašington post", bio je napravljen tako da se onemogući pristup nezi onima kojima je ona najpotrebnija – veteranima čiji su dokumenti izgubljeni i koji zbog toga nisu mogli da potvrde svoje prisustvo u Iraku i Avganistanu.

Ni šire, strateške posledice rata u Iraku ne donose mnogo razloga za optimizam američkim zvaničnicima. Uklanjajući Sadama Huseina, Vašington je ojačao svog najvećeg rivala u regionu Bliskog Istoka – Iran, koji je danas vodeća strana sila u Iraku.

Invazija na Irak, dve decenije kasnije: Kako je Amerika poražena na Bliskom istoku

To možda i nije toliko loše, ukoliko verujete u sfere uticaja zasnovane na civilizacijskim sličnostima. Ipak, takav razvoj događaja u potpunosti je suprotan logici "jastrebova" koji u tom trenutku predvodili američku spoljnu politiku. Na kraju krajeva, Iran nije trebalo da bude dobitnik "rata protiv terorizma", iako se to na kraju dogodilo.

Predsednik koji je sve te događaje započeo sada je proslavljena javna ličnost. On se bavi slikanjem i objavljivanjem knjiga sa svojim slikama, koje su naišle na prihvatanje publike. On ponekad govori o Putinovoj "brutalnoj invaziji Iraka", smejući se sa ostalima na sopstvenu frojdovsku omašku. Sa druge strane, njegov naslednik Tramp je postao prvi predsednik nakon mnogo vremena koji nije započeo ni jedan rat.

Ali Tramp je taj, a ne Buš, koji se danas suočava sa krivičnim gonjenjem na Menhetnu, što je samo jedna od desetina optužbi koji protiv njega podižu isti oni koji slave Buša i Čejnija.

Da li bi Tramp trebalo da ogovara zato što je davao novac porno zvezdi? Ne znam i ne zanima me. Zato što kakvi god bili njegovi navodni zločini, oni su mrvice u poređenju sa "legalnim" zločinima Džordža Buša mlađeg, zaključuje autor teksta.