Evropa protestuje, ali se ne menja: Zašto neće biti evropskog proleća?

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa serijom štrajkova prouzrokovanih visokim cenama energenata, uvećanim troškovima svakodnevnog života, kao i promenama penzionog sistema.

Juče su aerodromi, autobuske i železničke stanice širom Nemačke bili u zastoju, a sve zbog jednog od najvećih štrajkova u Nemačkoj tokom poslednjih decenija, navodi Rojters. Zaposleni traže veće zarade kako bi se ublažili efekti inflacije koja je u februaru dostigla 9,3 odsto.

Nastavljaju se i protesti u Francuskoj zbog podizanja starosne granice za odlazak u penziju na 64 godine, a predsednik Emanuel Makron rekao je da će nastaviti sa reformama penzionog sistema uprkos talasima uličnog nasilja koje je zapljusnulo zemlju.  

I britanska vlada suočava se sa štrajkovima u različitim sektorima jer radnici traže veće plate kako bi održali korak sa inflacijom, a obustave rada u školama, železnicama i bolnicama postale su redovne.

Deluje da je Evropa na korak od "evropskog proleća", ali stručnjaci ne gaje preveliki optimizam da će, bar u ovom momentu, doći do većih političkih promena.

"Nema sumnje da je nezadovoljstvo – i ekonomsko i političko – veliko u najvećem delu zapadnoevropske javnosti. Međutim, čini se da nije dostignuta kritična masa da bi se vlasti uplašile. Jer vlasti moraju da se plaše da bi nešto promenile", kaže za RT Balkan novinar Siniša Ljepojević.

On ističe da se, pre svega u Francuskoj, protestuje već godinama, a onda kad dođu izbori, glasa se za istu vlast protiv koje se protestovalo. 

Predstavnici naroda su postali lobisti

Iako su sadašnji protesti najmasovniji, višemilionski, problem je što su vlasti udaljene od realnosti i svojih glasača.

"Izabrani predstavnici u EU su postali lobisti, a ne predstavnici naroda, tako da ih to još ne dotiče. Makron kaže ovima koji demonstriraju 'vi ste u pravu', ali ništa ne menja", objašnjava Ljepojević. 

Svima je jasno da vlast ne služi narodu, ali se evropska javnost plaši ratom u Ukrajini i navodnom ruskom agresijom.

"Sad se narod plaši najavom Rusije da će nuklearno oružje biti instalirano u Belorusiji. Pritom se prećutkuje da Amerika već godinama i decenijama ima stotinu takvih bombi u Nemačkoj, Italiji, Belgiji, a sada je još toliko instalirala u Poljskoj i Rumuniji", ukazuje naš sagovornik i podseća da svaki strah ima ograničeno trajanje.

Kaže da je situacija neprijatna, ali da Zapad još ima veliko nacionalno bogatstvo. Ipak, ističe, ne samo što je sve drastično poskupelo, nego mnogih stvari često nema.

"Juče sam šetao centralnim Londonom, svaka druga radnja je zatvorena a to su radnje koje su tu bile više od 30 godina. Tamo piše zašto su zatvorene: ne mogu više da plaćaju struju, gas, velike su rente", navodi Ljepojević, dodajući da je problem i beznadežnost, jer ljudi nemaju nadu da će biti bolje.

Podseća i da su štrajkovi i protesti ponekad instrument manipulacije, a da ih nekad organizuje sama vlast ili vladajući krugovi, da bi se amortizovalo nezadovoljstvo i kompromitovao taj oblik protesta.

Koliko košta štrajk?

Profesor Elif Nuroglu sa Ekonomskog odeljenja na Tursko-nemačkom Univerzitetu podseća da su štrajkovi suštinski deo evropske radne kulture i njihov broj se povećava kako se uslovi rada i plaćanja pogoršavaju.

"Javna podrška štrajkovima je takođe jaka, a poremećaji u svakodnevnom životu i izgubljeni novac zbog štrajkova se računaju kao jedan prirodni tok događaja. Stoga se čini da će sindikati ostati jaki u evropskoj budućnosti kako bi zaštitili prava svojih članova", navodi Nuroglu, prenosi agencija Anadolija. 

Iako je kultura štrajka već ustaljena u Evropi i pomaže povećanju plata i poboljšanju uslova rada, obustave rada mnogo koštaju. Nuroglu podseća da je Verdijev sindikat 27. jula 2022. pozvao osoblje u "Lufthanzi" u Nemačkoj da stupi u štrajk zbog povećanja plata.

"Minhenski i Frankfurtski aerodromi su bili zatvoreni, otkazano je više od 1.000 letova, a pogođeno 134.000 putnika. Ovaj štrajk koštao je oko 35 miliona evra", ističe, ali je posle toga usledio dogovor poslodavca i zaposlenih.

Prema podacima Evropskog sindikalnog instituta, radni dani izgubljeni zbog štrajkova opadaju u Evropi od 2000. godine. U periodu 2020-2021 najviše ih je bilo u Francuskoj (79 dana). Ovaj broj je 13 u Nemačkoj, 16 u Holandiji, 18 u Velikoj Britaniji, 57 u Belgiji i samo jedan u Austriji.

Podaci za period 2020-21 pokazuju da je broj dana izgubljenih zbog štrajkova počeo da raste, što je rezultat loše ekonomske situacije u Evropi nakon pandemije kovida-19 i rusko-ukrajinskog sukoba, podseća Nuroglu.

Osim što su aktuelni događaji nesumnjivo podstaknuti rastom troškova života, stručnjaci ističu još nekoliko faktora za koje se očekuju da će podstaći štrajkove i građanske nemire. 

Tu spadaju frustracije zbog rastuće društvene nejednakosti, sve manje poverenje u vlade i institucije, polarizovana politika, porast aktivizma i zabrinutost za životnu sredinu.