Davne 1975. godine, fotograf Hulbert van Es snimio je ikoničnu sliku izbeglica kako se ukrcavaju u helikopter na krovu američke ambasade u Sajgonu, na kraju Vijetnamskog rata.
Dve godine ranije, 30. marta 1973. poslednje američke trupe napustile su Južni Vijetnam.
Godine 1975, vlada Južnog Vijetnama objavila je predaju, pošto su snage Severa zauzele Sajgon, koji su kasnije preimenovali u Ho Ši Min, prema pokojnom vođi Severnog Vijetnama.
Rat u Vijetnamu, koji je ocenjivan kao "dugotrajan" i kao "preskup", izazivao je duboke podele u samim SAD. Podstakao je mirovne i levičarske pokrete, ojačao rasne podele i produbio društvene napetosti u američkom društvu.
Posle 20 godina rata, američko angažovanje u ovoj hiljadama kilometara udaljenoj zemlji završilo se totalnim fijaskom. Sličan prizor će se, 46 godina kasnije, ponoviti i u Kabulu, u Avganistanu.
Kao i u Vijetnamu, uoči povlačenja NATO trupa obaveštajne agencije su procenjivale da je "malo verovatno da će Kabul pasti ove godine."
Režim u Kabulu nije izdržao ni dve godine kao južnovijetnamski, on se srušio faktički odmah, kao kula od karata, pošto su američke trupe napustile Avganistan.
Bajdenov Sajgon
Rat u Vijetnamu izazvao je podele u Americi i koštao je ne samo milijarde dolara, već i više od 58.000 američkih života. Amerika je mnogo izgubila na svom prestižu, posebno kod siromašnih, "zemalja u razvoju", koje se danas nazivaju zemljama "Globalnog juga".
Decenijama posle Vijetnamskog rata pojavio se izraz "vijetnamski sindrom", koji označava nespremnost Amerikanaca da se vojno angažuju u inostranstvu.
Godine 2021. mnogi američki političari povlačili su paralele između Sajgona i Kabula, ali su propustili da iz toga izvuku odgovarajuće pouke.
"Ovo je Sajgon Džoa Bajdena", napisala je na Tviteru Eliz Stefanik iz Republikanske stranke. "Katastrofalan neuspeh na međunarodnoj sceni, koji nikada neće biti zaboravljen."
General Mark Mili, predsedavajući Zajedničkog načelnika štaba SAD, odbacio je ovakva poređenja: "Ne vidim takav razvoj događaja", rekao je general novinarima. "Možda grešim, ko zna, ne možete da predvidite budućnost, ali talibani jednostavno nisu vojska Severnog Vijetnama. To nije ista situacija."
I jedna i druga situacija ipak se okončala ne samo fijaskom nego čak i istim prizorom: helikoptera koji poleće sa krova ambasade.
Samo šesnaest godina mira u istoriji SAD
Portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Vang Venbin nedavno je podsetio na neke činjenice iz američke istorije. Tokom 240 godina istorije, Sjedinjene Države su provele u miru samo 16 godina. SAD su od završetka Drugog svetskog rata odgovorne za oko 80 odsto oružanih sukoba u svetu.
SAD su, takođe, najveći prekršitelj suvereniteta drugih zemalja. NATO ratovi protiv Avganistana, Iraka i Sirije rezultirali su sa više od 900.000 poginulih, rekao je portparol.
Veoma je teško pobrojati sve slučajeve vojnih agersija i invazija na suverene zemlje koje su vodile SAD. Ipak, već na prvi pogled jasno je da je reč ne samo o najratobornijoj savremenoj već i najagresivnijoj sili u istoriji sveta.
Konačno, ako se definicija invazije proširi na sve slučajeve u kojima su američke snage stupale "u interakcije sa stranim zemljama ili teritorijama", moguće je navesti na stotine incidenata od momenta osnivanja SAD. U stvari, prema istoričarima Kristoferu Keliju i Stjuartu Lejkoku, SAD su bile "vojno uključene u sve zemlje na svetu", izuzev tri: Andore, Butana i Lihtenštajna.
Za to vreme, SAD sebe reklamiraju kao "svetionik slobode". Američka propaganda je, barem do sada, bila uglavnom uspešna.
"Američka propaganda ima svoje strukture dezinformacija, upotrebe retorike, iskrivljavanja jezika, koje su veoma ubedljive, ali su zapravo gomila laži", konstatovao je australijski novinar Džon Pildžer. "Oni imaju novac, imaju tehnologiju, imaju sva sredstva da se izvuku, a to zapravo i rade."
Put militarističkog imperijalizma
Drugim rečima, Amerika već neko vreme živi od rata i za rat. Zašto je to tako, objasnio je američki pisac Gor Vidal, koji se posvetio pisanju političkih eseja i postao "briljantni hroničar američke političke scene."
Amerika nije nikakav "Grad na gori", tvrdio je Vidal, a još manje "šampion demokratije". Amerika je država kojom hladnokrvno vladaju bankari, krupni biznis i, iznad svega, svemoćni vojnoindustrijski kompleks, sa svojim bezbednosnim službama.
Ukratko: "Sjedinjene Države nisu normalna zemlja." SAD su okrutna imperijalistička sila našeg doba. Nekadašnja "domovina hrabrih" postala je zemlja "pod vojnim upravom i pod vojnom kontrolom". S američkom (utopijskom) republikom je konačno završeno, tvrdio je Vidal, Sjedinjenim Državama danas vlada "imperijalno predsedništvo".
U godinama posle Drugog svetskog rata, SAD su neopozivo zakoračile putem militarističkog imperijalizma, a Amerika je pretvorena u pravu "ratnu mašinu", u najgoru noćnu moru čovečanstva, koja nikog ne oslobađa već jedino porobljava.
Posle Drugog svetskog rata, SAD formiraju u celosti militarizovano društvo, potpuno posvećeno osvajanjima. Amerika ni danas ne prestaje da se naoružava. Konačno, "mi (Amerikanci), odnosno naši cenjeni saveznici, naoružali smo do zuba ceo svet". A sa tim pada još jedan lažni američki mit: onaj o američkoj demokratiji.
Epizoda u Perl Harburu
Stvaranje "države nacionalne bezbednosti" vezuje se za 1950. godinu. Posle tog datuma, SAD su učestvovale u približno tri stotine ratova u različitim delovima sveta, i to bez odobrenja Kongresa kao što zahteva Ustav.
Poslednji rat koji se vodio sa ovim odobrenjem bio je onaj koji je započeo japanskim napadom na luku Perl Harbur 1941, posle čega su SAD ušle u Drugi svetski rat.
To nije bio nikakav čin altruizma; u tom ratu SAD nisu nikog "oslobađale", niti su bile nevina žrtva. "Ruzvelt je", tvrdio je Gor Vidal, "želeo da Sjedinjene Države uđu u rat protiv Hitlera, ali je, takođe, znao i da je 80 odsto Amerikanaca protiv toga. Znao je i da je jedini način da se to promeni veliki šok, i zato je odlučio da isprovocira Japance, koji su bili saveznici Nemačke i Italije, tako što će ih odseći od zaliha nafte. Napad na Perl Harbur je Ruzveltu vredeo više nego nekoliko divizija."
Nacističku Nemačku nije slomila Amerika, podseća Vidal, pobedu nad Hitlerovim Trećim rajhom izvojevao je Sovjetski Savez, uz ogromne žrtve, što je posle rata sasvim pogrešno predstavljano. Staljin i SSSR su pretvoreni u neprijatelja goreg i od Hitlera, u lažnu pretnju za američku naciju.
Kontrola nad celokupnom planetom
Antikomunizam tada postaje "zvanična religija SAD", a SSSR "imperija zla", jer je Americi bio neophodan arhineprijatelj, kako bi, tokom narednih decenija, mogla da bude stvorena militaristička "država nacionalne bezbednosti". Zvanično, ova "država u državi" nastaje donošenjem Zakona o nacionalnoj bezbednosti (1947), koji na snagu stupa 1950. godine.
O toj "bolesnoj imperijalističkoj ambiciji" američkih elita Vidal piše: "Trumanova doktrina jasno kaže šta zanima SAD nakon Drugog svetskog rata - postizanje kontrole nad celokupnom planetom. Amerikanci se, međutim, opiru ulozi svetskih policajaca. Ta jeziva ambicija muči samo državne vođe." Američki narod treba jedino da plati skupu cenu, pravi danak u krvi, ove "visoke ambicije".
Predsednika Džordža Buša Mlađeg Vidal naziva "najsmrtonosnijim braniteljem korporativne Amerike". Vidalova knjiga "Neprekidan rat za neprekidan mir", posvećena Bušovom "beskrajnom ratu protiv terorizma", u Americi se, očekivano, suočila sa zaverom ćutanja.
"Ipak, doživeli smo neuspeh u svakom aspektu naših nastojanja da pokorimo Bliski istok", konstatovao je pisac. A to je tek početak kraha SAD. "I sam ’rat protiv terorizma’ bio je izmišljotina."
Preskupi i uzaludni projekat "države nacionalne bezbednosti" je od samog početka bio osuđen na propast. Američka imperija, pisao je Vidal, propala je tačno 16. septembra 1985, kada je Ministarstvo trgovine objavilo da su SAD postale zemlja dužnik.
Kvarovi u američkoj ratnoj mašini
Istinu o svemu tome trebalo je sakriti. A trebalo je sakriti i krvave tragove zločina "države nacionalne bezbednosti", u Americi kao i u "ostatku sveta". To je posao kome se već decenijama posvećuju "psi čuvari" američke imperije.
Gor Vidal je upozoravao da zahuktaloj mašini američkog militarizma predstoji neizbežni slom: "Naše oslobođenje od ovog sistema dogodiće se kao rezultat ekonomskog kraha. To je neizbežno, imajući u vidu ogromne dugove koje smo nagomilali. I to, u nekom momentu, mora dovesti do raspada ekonomskog sistema. Sve je to vrlo očigledno."
Danas je sve to još očiglednije nego pre jednu ili dve decenije (Vidal je umro 2012). "Ratna mašina" se pregrejala; ubilački mehanizam je u kvaru. Dugovi su probili sve zamislive limite. Američke političke elite se danas, dajući milijarde dolara za Ukrajinu, prave da to ne primećuju.
Današnja Amerika još ima snage da vodi skupe "posredničke ratove", kao u Ukrajini, ali više ne bi bila u stanju da podnese "novi Vijetnam" ili "novi Avganistan".
Sve u svemu, kako zaključuje Pildžer: "Tokom mog života, Sjedinjene Države srušile su ili pokušale da svrgnu preko 50 vlada, uglavnom demokratskih. One su se mešale u demokratske izbore u 30 zemalja. Bacale su bombe na narode u 30 zemalja, većinom siromašnih i bespomoćnih. Pokušale su da ubiju lidere 50 zemalja. Borile su se za suzbijanje oslobodilačkih pokreta u 20 zemalja."
"Obim i razmere ovog masakra uglavnom nisu prepoznati (kod kuće)," dodaje Pildžer, "a isti zvaničnici i dalje dominiraju angloameričkim političkim životom."