Hapšenje novinara "Volstrit džornala" i medijska imperija CIA: Od Hladnog rata do Sirije i Rusije

Federalna služba bezbednosti (FSB) Rusije privela je danas novinara "Volstrit džornala", američkog državljana Evana Gerškoviča, zbog špijunaže "u korist vlade Sjedinjenih Američkih Država." Gerškovič je, kako prenose ruski mediji, prikupljao podatke o jednom preduzeću vojno-industrijskog kompleksa u Jekaterinburgu.

"Zaustavljena je protivzakonita akcija dopisnika američkog lista 'Volstrit džornal' iz Moskve, koji je akreditovan za konferencije ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Sumnja se da je učestvovao u špijunaži u interesu američke vlade", saopštio je ruski FSB.

Zapravo, ništa novo, niti iznenađujuće.

O "prikupljanju podataka u korist vlade SAD" još 1977. pisao je ugledni američki novinar Karl Bernstin za magazin "Roling stoun": "Da bismo razumeli ulogu većine novinarskih operativaca, neophodno je, za početak, odbaciti neke mitove o tajnom radu za američke obaveštajne službe."

Bernstin je u legendu američkog novinarsta sa kolegom Bobom Vudvordom ušao zahvaljujući razotkrivanju afere "Votergejt" u "Vašington postu", seriji političkih skandala koji su doveli do ostavke predsednika Ričarda Niksona 1974.

Kako je otkrio tri godine kasnije u magazinu "Roling stoun", CIA je koristila mnoge novinare da pomognu u prikupljanju informacija, a neki među njima "imali su reputaciju najboljih u svom poslu."

Neki novinari su "obična imovina CIA"

Ted Karpenter sa Instituta Kejto istim povodom ocenjuje da je "stepen saradnje često dostizao zapanjujući nivo. Tokom ranih godina Hladnog rata, neki novinari su postali obična imovina CIA."

U nekim slučajevima, novinari su bili zaposleni u CIA sa punim radnim vremenom, ali je Bernstin, takođe, potvrdio da je još oko 400 američkih novinara tajno obavljalo zadatke za razne druge obaveštajne agencije.

Bernstin je primetio i da su „novinari često pružali agenciji čitav niz tajnih usluga, od jednostavnog prikupljanja obaveštajnih podataka, do posredovanja između špijuna u (tada još) komunističkim zemljama. Novinari su delili svoje profesionalne informacije sa CIA."

Novinari na terenu uglavnom preuzimaju svoje zadatke na isti način kao i drugi operativci CIA. Ako bi, na primer, novinar bio stacioniran u Austriji, on se nalazio pod kontrolom šefa kancelarije CIA u Beču i dostavljao bi podatke do kojih je došao uobičajenim kanalima.

Prikupljanje podataka je jedna stvar, druga je uticaj na javno mnjenje. Ali ponekad je teško razdvojiti jedno od drugog.

Na primer, istraživački izveštaj "Njujork tajmsa" od 26. decembra 1977. opisao je zaprepašćujući obim akcija CIA da utiče na javno mnjenje putem medijskih manipulacija:

„U svojim naporima da oblikuje javno mnjenje, CIA može da regrutuje veoma razgranatu mrežu koja se sastoji od novina, novinskih servisa, časopisa, izdavačkih kuća, radiodifuznih stanica i drugih entiteta nad kojima ima određenu kontrolu."

Paukova medijska mreža američkih obaveštajnih agencija

"Pre jedne decenije", dodaje Karpenter, "kada je medijska `imperija` Agencije bila na vrhuncu, ona je obuhvatala više od 500 vesti i organizacija za javno informisanje i pojedinaca."

Prema jednom zvaničniku CIA, ova medijska imperija se protezala na širok spektar angažovanih kuća i novinara, "od Radija Slobodna Evropa, sve do nekog nevažnog tipa koji je mogao da dobije nešto u lokalnim novinama." CIA je velikodušno finansirala ta, uglavnom inostrana "novinarska sredstva".

Bernstin je pak u svom tekstu naglasio da su najvažnije bile veze CIA sa "Njujork tajmsom", Si-Bi-Esom i korporacijom "Tajm", koja je izdavala magazine "Tajm" i "Nuzvik".

U stvari, samo "Njujork tajms" je "pokrivao desetak operativaca CIA" tokom skoro dve decenije, a pomoć pružena od strane CIA, navodi Bernstin, obično je imala dva oblika: obezbeđivanje posla i akreditaciju za operativce CIA koji su bili postavljeni u inostranstvu, i pružanje tajnih usluga agencije novinarima koji su već zaposleni, uključujući i neke od najpoznatijih dopisnika."

Si-Bi-Es je jedno vreme bio "najvrednija radiodifuzna imovina CIA."

Tokom godina, dodaje Bernstin, ova mreža ne samo što je pružala pokriće za zaposlene u CIA, već je, takođe, "dozvoljavala da CIA rutinski prati izveštaje dopisnika redakcijama u Vašingtonu i Njujorku."

 A to je ono što, bez sumnje, radi i danas.

"Bliska saradnja" seže još od početka Hladnog rata

Ova "bliska saradnja" CIA i medija seže još u prve godine Hladnog rata, kada je bio aktuelan program velikih razmera američkih obaveštajnih agencija pod nazivom operacija "Ptica rugalica". Cilj programa bila je manipulacija američkim i inostranim medijskim organizacijama u propagandne svrhe.

Prema istraživaču Debori Dejvis, za operaciju "Ptica rugalica" regrutovani su vodeći američki novinari u pravu propagandnu mrežu.

Istrage kongresnog Čerčovog komiteta 1975. razotkrile su raznovrsne veze CIA sa novinarima i raznim građanskim grupama u Americi i izvan nje. Karl Bernstin je, međutim, tvrdio da je ova kongresna istraga služila tome da prikrije stvarni obim uticaja CIA na medije. Obim i uticaj na medije su bili daleko dublji nego što je pokazala istraga.

Bernstin je naveo i niz novinara i organizacija za koje su mu sami službenici CIA, sa kojima je vodio intervjue, priznali da rade za tu obaveštajnu agenciju Vlade SAD.

Dokaza o skoroj saradnji medijskih i obaveštajnih agencija ne nedostaje ni danas.

Ovi nalazi potvrđuju da manipulacije nisu nestale, samo su, možda, postale nešto suptilnije i prikrivenije. Na primer, izveštaj "Intersepta" iz septembra 2014. pokazuje da postojanje bliskih veza između CIA i određenih istaknutih novinara nije samo istorijski relikt, već da je danas još aktuelniji nego pre.

Tajna veza

Kada je reč o optužbama pojedinih novinara da su špijuni ili agenti koji rade u korist vlade SAD, zvaničnici CIA obično negiraju takve tvrdnje. Neki, međutim, priznaju da će takve optužbe postojati sve dok "CIA koristi novinarsko zanimanje u obaveštajne svrhe" i nastavlja da "održava tajne veze sa pojedincima u profesiji."

Kako zaključuje Karpenter: "Na primer, intenzivna razmena elektronske pošte sa novinarima Asošiejted presa, ’Vašington posta’, ’Njujork tajmsa’, ’Volstrit džornala’ i drugih velikih izdanja ukazuje na to da da postoje veoma bliski odnosi između tih novinara i CIA."

I takođe, nema sumnje da američka vlada i dalje regrutuje strane novinare za propagandne misije i prikupljanje podataka u raznim zemljama.

"Na primer, Sjedinjene Države i Britanija su", tvrdi Karpenter, "pokrenule opsežne propagandne napore tokom sirijskog građanskog rata, koristeći niz poznatih bliskoistočnih reportera i kolumnista."

"Možda je još upečatljivije," dodaje Karpenter, "to što su se glavni mediji spremno pridružili kampanji države nacionalne bezbednosti da demonizuju Rusiju."