Kako sada izgleda granica Rusije s NATO-om (FOTO)

Pošto je Finska i zvanično primljena u Sevrnoatlantsku alijansu kopnena granica između NATO-a i Ruske Federacije je udvostručena – sada iznosi 2.600 kilometara.

Vest da je postala 31. članica zapadne vojne alijanse, i to u najbržem procesu prijema do sada, finski predsednik Sauli Ninisto okarakterisao je kao istorijski trenutak za njegovu zemlju i konstatovao da se era vojnog nesvrstavanja u tamošnjoj istoriji završila.

Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg ocenio je pak da će Finska sada biti bezbednija zemlja, ističući da je NATO odbrambeni savez. Nije doduše pomenuo da isti prerasta u ratni ukoliko je u to u interesu Kolektivnog zapada kao u slučaju agresije nad Srbijom (SR Jugoslavijom) 1999. godine.

O odavno neskrivenom cilju koji stoji iza širenja NATO-a, u ovom slučaju učlanjenja ruskog suseda, otvoreno je rekao bivši visoki zvaničnik Alijanse Džejmi Šej, koji je sada saradnik Četam hausa: "Sada će kolektivna odbrana NATO-a protiv Rusije biti lakša zbog pristupa teritoriji Finske i zbog mogućnosti koje Finska donosi na sto."

A šta Finska donosi na sto i zašto je potrebna NATO-u?

Pre svega pomenutu mnogo dužu granicu s Rusijom, ali i mogućnost dominacije Alijanse Baltičkim morem. Takođe, do sada su vazdušne snage NATO-a zavisile od nekoliko norveških aerodroma, sada Finska doprinosi sa još baza.

Drugo je to što je članstvom Finska dobila mogućnost da aktivira član 5 Statuta Alijanse, to jest kolektivnu odbranu prema kojoj bi sve zemlje NATO-a mogle da se uključe u odbranu jedne od članica ukoliko je neko napadne.

NATO je ujedno dobio veoma dobro utreniranu vojsku budući da, za razliku od mnogih članica Saveza, Finska nije smanjila izdvajanja iz budžeta za vojsku nakon Hladnog rata.

"Finska sada ima 280.00 vojnika i ukupnu rezervu od 870.000 ljudi. Sa 1.500 sistema, Finska ima jednu od najvećih artiljerija u Evropi i konstantno ulaže u PVO", izjavila je Mina Alander iz Finskog instituta za međunarodne odnose za "Glas Amerike".

Kako se širio NATO?

Bezbednosna struktura u baltičkom regionu počela je da se menja nakon raspada SSSR-a, kada su Finska i Švedska odbacile svoju neutralnost i umesto toga proglasile da su "vojno nesvrstane", što je uže određenje i ne uključuje političku saradnju. Obe zemlje su se pridružile Evropskoj uniji 1995. godine.

Sledeći odmak od Rusije nastao je nakon aneksije Krima 2014, kada su i Finska i Švedska odlučile da zvanično sarađuju s NATO-om, a konačna odluka da podnesu zahtev za članstvo nastupila je posle početka Specijalne ruske vojne operacije u Ukrajini. 

Podsetimo, NATO je 1949. godine osnovalo 12 država potpisnica Severnoatlantskog sporazuma (SAD, Kanada, Velika Britanija, Island, Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Danska, Norveška, Italija, Portugalija) sa ciljem osiguranja kolektivne bezbednosti učesnika. Do pada Berlinskog zida pridružile su mu se Grčka, Turska, Nemačka, Španija.

Godine 1990. postignut je usmeni dogovor zapadnih sila i Moskve da se NATO neće širiti na istok nakon ujedinjenja Nemačke. To je bio glavni uslov Kremlja, dok je upravo Nemačka bila najveći zagovornik ovog principa.

Moskva je potom podržala raspuštanje Varšavskog pakta, a onda se raspao i Sovjetski Savez. Uprkos obećanjima, NATO počinje intenzivno da sarađuje sa zemljama Istočne Evrope nakon kraha SSSR-a 1991. godine. Alijansa se ubrzano širi, primajući u svoje redove i direktne susede Rusije – prvo su 1999. primljene Poljska, Češka i Mađarska, zatim 2004. Estonija, Litvanija, Letonija, kao i Slovačka, Slovenija, Bugarska, Rumunija.

Zapad zaboravio na data obećanja o neširenju NATO-a na istok

S procesom približavanja ruskim granicama uporedo se odvija proces okruživanja "male Rusije", tj. Srbije; 2009. nove članice NATO-a su Hrvatska i Albanija, 2017. Crna Gora i 2020. Severna Makedonija. Bosni i Hercegovini je, uprkos protivljenju Republike Srpske, priznat status kandidata.

Više od tri decenije Zapad je ignorisao zabrinutost Rusije za sopstvenu bezbednost, stalno ponavljajući da širenje NATO-a "nije usmereno protiv Rusije" i da "Moskva ne treba da bude paranoična".

Iako Zapad sada negira da su Moskvi data bilo kakva obećanja, deklasifikovana dokumenta koja je objavio Arhiv nacionalne bezbednosti Univerziteta Džordž Vašington pokazuju da je niz zapadnih zvaničnika uveravao Sovjetski Savez i njenog lidera Mihaila Gorbačova da se NATO neće širiti, kao i da će imati u vidu interese SSSR-a.

RT Balkan analiza: Sve o lažnim obećanjima Zapada o širenju NATO-a na istok

Rusi su u međuvremenu na usložnjavanje NATO strukture reagovali tako što su podržavali "samoproglašene republike" u zemljama koje su se same javile kao kandidati za članstvo u zapadnom vojnom savezu, jer je jedan od temeljnih principa te alijanse da nova članica ne može pristupiti ako ima nerešene teritorijalne probleme.

Osim u Moldaviji i Azerbejdžanu, koji su od starta imali Pridnjestrovlje i Karabah, u Gruziji se 2008. formiraju Južna Osetija i Abhazija, a zatim 2014. u Ukrajini narodne republike Donjecka i Luganska. Plus Krim koji je vraćen posle 60 godina u sastav Rusije.

Poslednje upozorenje za Moskvu

Pri tome Putin ništa nije radio skriveno – Zapad je prevideo sad već čuveni minhenski govor ruskog lidera 2007, gde je rekao da se svetom ne može upravljati iz jednog centra, odnosno da će se Rusija suprotstaviti američkoj hegemoniji.

Novi zapadni "napad" počeo je 2021. godine kada su smislili da bi Ukrajina i Gruzija ipak mogle da uđu u NATO, čak i s nerešenim teritorijalnim pitanjima. Uporedo su se javile ideje za ulazak tzv. Kosova u Alijansu i pored toga što četiri njene članice ne priznaju srpsku južnu pokrajinu kao nezavisnu državu.

Ovi signali bili su poslednje upozorenje za Moskvu. Iako su SAD i NATO 30 godina izbegavali da čuju Moskvu i uvaže njene legitimne strahove za sopstvenu bezbednost, krajem 2021. Vladimir Putin je zapadnim kolegama uputio zahtev za pisane garancije da nijedna bivša sovjetska republika, ruski sused, neće biti primljena u NATO, niti da će se na njihovoj teritoriji razmeštati udarni sistemi naoružanja. Isto kako bi Vašington tražio da je reč o Kubi, Meksiku ili Kanadi. Takođe, upozorio je na dramatične posledice odbijanja ruskih predloga.

S druge strane Atlantika nije stigao odgovor, ali je počela Specijalna vojna operacija.