Kijevsko-pečerska lavra, velika pravoslavna svetinja, proživela je i svetla i mračna vremena u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji. Manastir je preživeo mongolsku invaziju, poljske verske progone, Napoleonove i Hitlerove ratove i vladavinu žestokih ateističkih boljševika. Zidine manastira sačuvale su svoje vekovno nasleđe, a monasi su istrajali u molitvi.
Međutim, danas Lavru čekaju nova iskušenja, piše za englesku redakciju RT novinar Georgij Tkačev.
Danas je manastir pod još jednom opsadom – ovog puta ukrajinskom. Vlasti pokušavaju da otmu Kijevsko-pečersku lavru od kanonske crkve i isele monahe. U manastir je poslata državna komisija da izvrši popis imovine, uključujući i mošti svetitelja. Da bi se to sprečilo, stotine vernika se svakodnevno okupljaju u manastiru. Ali i ukrajinska država ima svoje pristalice – kolone mladih ljudi u fantomkama postrojavaju se ispred Lavre, preteći da će nasilno izbaciti sveštenstvo.
Sudbina jednog od velikih spomenika ruske istorije ostaje neizvesna. U ovom trenutku niko ne zna kako će se sukob završiti.
Svetilište na obali Dnjepra
Kijevsko-pečerska lavra je osnovana 1051. godine – deset godina pre bazilike Svetog Marka u Veneciji, tri veka pre katedrale Notr Dam i četiri veka pre katedrale Santa Marija del Fjore u Firenci. Ruska pravoslavna svetinja je duplo starija od bazilike Svetog Petra u Vatikanu.
Manastir su na obalama Dnjepra osnovala dvojica monaha – sveti Antonije i Teodosije za vreme vladavine kijevskog kneza Jaroslava Mudrog. Došli su da svoje živote posvete molitvi i duhovnom životu, živeli su u pećinama i odrekli se svetovnih zadovoljstava.
Zabačeno mesto molitve privuklo je mnoge vernike, a broj monaha se povećao, uz donacije za izgradnju crkava i drugih manastirskih objekata na tom mestu.
Jedan od monaha bio je Nestor Letopisac, autor "Povesti o davnim godinama", hronike nastanka ruske države. Drugi je bio Ilja Muromec, junak ruskih epova koji se, prema legendi, nastanio u Lavri posle svojih junačkih podviga. Kažu da njegovi ostaci počivaju u pećinama manastira.
Lavra je preživela mnoge ratove i opsade. Napadali su je Pečenezi, Polovci (Kumani) i Poljaci, ali je svaki put izdržala.
Ubrzo je postala glavna svetinja ruskih pravoslavnih vernika, ali je istorija njenog "pravnog" statusa bila komplikovanija.
Ruska pravoslavna crkva je mnogo vekova bila potčinjena Carigradskoj patrijaršiji i zvala se Moskovska mitropolija. Ruska crkva je stekla nezavisnost tek 1589. godine, kada je Moskva uspostavila svoju patrijaršiju. Time se praktično izjednačila po statusu sa Carigradom. Međutim, skoro sto godina Lavra je ostala potčinjena carigradskom patrijarhu, a ne lokalnim crkvenim vlastima. Konačno, 1688. godine manastir je došao pod jurisdikciju Moskve i tu je ostao do sadašnjeg sukoba.
Ukrajina nije postojala u 17. veku. U to vreme Rusija, Litvanija i Poljska su se nadmetale za današnje ukrajinske zemlje.
Dve istorijske ličnosti zauzimaju istaknuto mesto u političkoj mitologiji moderne Ukrajine i igrale su ulogu u istoriji Lavre. Hetman Zaporoških kozaka Ivan Samojlovič opasao je manastir bedemom, a hetman Ivan Mazepa (simbol ukrajinske državnosti koji se vidi na državnim novčanicama) je podigao kameni zid.
Obojica su bili podanici ruskog cara, ali je Mazepa 1708. izdao cara Petra Velikog i prešao na stranu Švedske. Zbog toga je njegovo ime lokalni naziv za izdajnika - "Juda" u ruskoj kulturi.
Počevši od vladavine Petra Velikog, Lavra postaje jedna od glavnih svetinja Ruskog carstva i dobija današnji izgled. Manastir je otvorio obrazovne ustanove i biblioteku, osnovao osnovnu školu, bogoslovsku školu i stvorio posebnu stipendiju za siromašne učenike Kijevske eparhije. Svi ruski carevi dolazili su da se poklone pred igumanom Lavre i predavali poklone crkvi. Petar Stolipin – veliki ruski političar i premijer u vreme vladavine poslednjeg ruskog cara Nikolaja – sahranjen je u manastiru posle njegovog ubistva u Kijevu.
Istorija Lavre je neraskidivo vezana za istoriju Rusije i zapravo za tragičnu istoriju 20. veka.
Sovjetski period: Zavadi pa vladaj
Uspostavljanje sovjetske vlasti bilo je praćeno velikim progonima crkve. Sveštenici su ubijani po celoj teritoriji današnje Rusije i Ukrajine, manastiri su zatvarani, a vernike su primoravali da se odreknu vere. Kijevsko-pečerska lavra nije bila izuzetak. Godine 1918. boljševici su ubili igumana manastira mitropolita Vladimira, a država je otimala crkvene dragocenosti i propagirala "militantni ateizam". Činilo se kao da je Lavri odzvonilo.
Do 1924. godine manastir je pripadao Moskovskoj patrijaršiji. Ali osetivši pretnju, sovjetske vlasti su usvojile drevni princip: zavadi pa vladaj.
Uz podršku boljševika, nastala je nova crkva "Obnovitelja" koja je preuzela vlasništvo nad manastirom. Tada je Sabor pravoslavne crkve prvi put dobio naziv "Sveukrajinski". Odlukom novog sabora Kijevo-pečerska lavra je prešla u nadležnost Sveukrajinskog Svetog Sinoda.
Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika je 1926. godine priznala manastir kao državni "rezervat" i na njegovom terenu osnovala Sveukrajinski grad muzej. Igrom slučaja, Rezervat Kijevo-Pečerska lavra je u središtu današnjeg crkvenog sukoba.
Ubrzo nakon toga, nacionalna politika u SSSR-u je promenila svoj tok i vlasti su pokušale da u potpunosti eliminišu pravoslavnu crkvu, uključujući i Obnovitelje. U to vreme, monasi su iseljeni, neki su poslati u progonstvo, a drugi pogubljeni.
Tokom Drugog svetskog rata, nacistička Nemačka je obnovila manastir, ali to nije sprečilo naciste da počine zločine na njegovoj teritoriji. Ubili su oko 500 civila i digli u vazduh Uspensku katedralu koja je prva podignuta 1073. godine.
Nakon oslobođenja od nacista, Lavra je konačno imala period predaha i ostala je otvorena 50-ih godina prošlog veka. Međutim, novi talas progona počeo je 1961. godine kada je na vlast došao Nikita Hruščov, a manastir je ponovo zatvoren.
Stanje Kijevo-Pečerske lavre se u sovjetskom periodu znatno pogoršalo. Ono što je nekada bio veliki, bogati manastir i jedan od centara ruskog pravoslavlja - postao je kompleks zapuštenih, zastarelih istorijskih građevina i rezervat prirode.
Alternativna crkva Ukrajine
U postsovjetskoj Ukrajini, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UPC-MP) bila je najpopularnija i, što je najvažnije, najlegitimnija crkva u zemlji, piše Tkačev. Ona je teorijski bila potčinjena Moskvi, ali je u stvari imala moć da samostalno bira svog vođu i episkope, kao i da osniva i ukida eparhije.
Sveštenstvo Rusije i Ukrajine bilo je ujedinjeno likom jedinstvenog patrijarha moskovskog i imalo je bliske veze na najvišem nivou. UPC MP, koja je nedavno izbacila prefiks MP, je istorijska kanonska crkva Ukrajine. Njena istorija seže do svetih Antonija i Teodosija, prvih monaha i prosvetitelja Lavre.
Međutim, prošli vek je ostavio pečat na verskom životu Ukrajine, promenivši ga do neprepoznatljivosti i postavivši temelj za sadašnji sukob. Desilo se da je u Ukrajini postojalo još nekoliko pravoslavnih crkava, a sve su se naglo vratile kada se SSSR raspao.
U zapadnoj Ukrajini je postojala Grkokatolička crkva. Nastala je kao rezultat Brestske unije 1596. godine kada su se neke od pravoslavnih parohija zaklele na vernost papi. Ova crkva je oduvek bila regionalna i u različitim vremenima postojala u Poljsko-litvanskom komonveltu, Austrougarskoj i Ruskom carstvu. U SSSR-u je Grkokatolička crkva ukinuta posle Drugog svetskog rata, ali su njene parohije i pristalice ostali. Kada se SSSR raspao, crkva je otvoreno proglasila svoja prava.
Druga crkva u Ukrajini bila je Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva. Pojavio se u Sovjetskom Savezu 1920-ih tokom represija protiv Ruske pravoslavne crkve, a bio je motivisan nacionalnim osećanjima. Do 1930-ih, sovjetske vlasti su ga ukinule, ali je i on ponovo oživeo 1990-ih.
Druga crkva – Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije (UPC-KP) – osnovana je "od nule" 1992. Tada su neki od sveštenika, na čelu sa mitropolitom Filaretom, koji je kasnije ekskomuniciran, proglasili nezavisnost od Moskve i izabrali Filareta za svog patrijarha.
Međutim, aktuelni sukob oko Kijevo-Pečerske lavre uključuje još jednu, veoma mladu versku organizaciju – Pravoslavnu crkvu Ukrajine (PCU), koja je nastala 2018. godine kao rezultat politike bivšeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka.
PCU je nastala iz saveza dveju raskolničkih crkava – Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevske patrijaršije (UPC-KP) i Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve (UAPC). To se dogodilo uz pomoć carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji zapravo nije imao ovlašćenja da se meša u pitanja ukrajinskog pravoslavlja. Kao rezultat toga, Ruska pravoslavna crkva je prekinula veze sa njim.
Iako širi pravoslavni svet nije sledio primer Ruske crkve, uglavnom nisu stajali na stranu Vartolomeja. Od 15 pravoslavnih crkava, samo četiri (Carigradska, Grčka, Kiparska i Aleksandrijska) priznale su legitimitet PCU. Većina pravoslavnih crkava nema zvanične veze sa novom verskom organizacijom Ukrajine. Međutim, pod pritiskom ukrajinskih vlasti, upravo PCU sada polaže pravo na jednu od glavnih svetinja pravoslavlja.
Raskolnička crkva je već uputila apel vlastima i čak je postavila svog igumana Kijevo-Pečerske lavre. Za ovu novu crkvu staru jedva pet godina, hiljadugodišnji manastir je, čini se, od vitalnog značaja.
Jedno od pitanja za PCU je to što, uprkos rastućoj popularnosti u jeku nacionalizma i oduzimanja parohija UPC, nova crkva skoro da nema manastira. U 2022. PCP je imala 6.981 parohiju i 4.572 sveštenika, ali samo 79 manastira i 233 monaha širom Ukrajine. Nasuprot tome, UPC je imala 12.148 parohija, 12.551 sveštenika i 262 manastira sa 4.620 monaha.
Lavra kao "ruski svet"
Status Kijevo-Pečerske lavre je već duže vreme goruće pitanje. 2022. godine vršene su racije na teritoriji svetinje. Služba bezbednosti Ukrajine nazvala je ovo neophodnim korakom da se "spreči korišćenje Lavre kao ćelije 'ruskog sveta'".
Do ranog proleća ove godine situacija se pogoršala. Ukrajinske vlasti su zahtevale od monaha da do 29. marta napuste Kijevo-pečersku lavru i da predaju sve dragocenosti kako bi mogle da budu popisane. Na sajtu ukrajinske vlade objavljena je peticija za podršku sveštenstvu. U dokumentu se navodi da su sadašnji stanovnici Lavre tamo živeli od sovjetskih vremena i da su obnovili svetilište od ruševina. Mnogi od njih su u ovaj poduhvat uložili svoje živote i zdravlje. "Brutalno iseljenje monaha Lavre je čin velike nepravde", navodi se u peticiji.
Nažalost, apel vladi je bio neuspešan. Ukrajinske vlasti su saopštile da je Lavra još od sovjetskih vremena rezervat prirode kojim upravlja Ministarstvo kulture Ukrajine. UPC je dugo iznajmivala zgrade, ali su zvaničnici sada jednostrano raskinuli ugovor o zakupu.
Nakon što je istekao rok za iseljenje koji su odredile ukrajinske vlasti i monasi su odbili da napuste Lavru, tenzije su počele da rastu.
Već 30. marta podneta je tužba protiv UPC zbog ometanja rada komisije Ministarstva kulture koja je pokušala da izvrši popis imovine Lavre. Istog dana, Kijevski privredni sud, kome se UPC žalila zbog jednostranog raskida ugovora o zakupu, odbio je zahtev crkve da ne iseljava monahe do sudske presude. Istog dana, vlasti su proglasile nevažećim naredbu vlade Ukrajine iz 2013. godine, kojom je UPC dato besplatno korišćenje zgrada i objekata Lavre.
Ipak, ukrajinske vlasti su svoj glavni udarac Lavri zadale 1. aprila, kada je igumana Kijevosko-pečerske lavre, mitropolita Pavle, sud u Kijevu osudio na 60 dana kućnog pritvora. Optužen je za izazivanje međureligijskog neprijateljstva zbog izjava protiv Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) i vaseljenskog (Carigradskog) patrijarha Vartolomeja. Mitropolitu Pavlu preti kazna do osam godina zatvora.
Kletva iz manastira
Mihail Podoljak, savetnik šefa kabineta ukrajinskog predsednika, nedavno je uporedio Ukrajinsku pravoslavnu crkvu sa "apscesom koji treba ukloniti". On tvrdi da je na početku vojne operacije Moskve, ukrajinska vlada mogla sa lakoćom da "fizički ukloni proruse". Sada je, kaže, to teže učiniti, ali je ipak moguće.
Andrej Danilov, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine, dao je javna uveravanja da ukrajinske vlasti "neće fizički odvlačiti sveštenike držeći ih za brade", već da će Lavra biti predata državi. Vernici nisu poverovali ovim uveravanjima jer nekoliko stotina ljudi bdi u manastiru da spreči iseljenje monaha.
U međuvremenu, oko Lavre se okupljaju ukrajinski nacionalisti i pristalice PCU, provocirajući monahe i vernike i ometajući njihove molitve. Njihove izjave postaju sve radikalnije. Na primer, komentarišući hapšenje mitropolita Pavla, jedan od njih je rekao da je ova mera nedovoljna. "Treba ga vezati kao ovcu, staviti na kolena u šumi i pucati mu u glavu. I taj snimak prikazati u svim ruskim medijima. Ne bi trebalo da bude razgovora, nema kućnog pritvora, nema zakona."
Uprkos svemu, monasi nemaju nameru da predaju Lavru. Kako akcije ukrajinske vlade i njenih pristalica postaju agresivnije, Crkva postaje sve hrabrija i otvorenija, piše Tkačev.
Mitropolit Kliment, jedan od duhovnika koji brani Lavru, rekao je da PCU nema pravo da preuzima vlasništvo nad manastirom. "Zašto bismo ga predavali ljudima koji nemaju veze sa tim? Nisu ga uspostavili, nisu ga rekonstruisali, samo su ga rušili svih prethodnih godina, a sada hoće da nam ga uzmu".
Ni uhapšeni iguman Lavre nije se stideo da progovori. Zelenskom se obratio prilično oštrim rečima: "Kažem vama i vašem čoporu – naše suze neće pasti na zemlju, one će pasti na vaše glave. Da li zamišljate da, dolaskom na vlast reko naših leđa, smete da radite takve stvari? Gospod neće oprostiti ni vama ni vašim porodicama!"