Ugo Čavez, demokratski socijalista 21. veka: Protivio se svim američkim ratovima i nezavisnosti KiM

Ugo Čavez bio je političar, oficir (padobranac) i kasnije predsednik Venecuele, koji je prvi put pobedio na predsedničkim izborima 1998. i faktički vladao zemljom sve do svoje smrti, 2013. godine.

Čavezova pobeda dovela je do snažne političke polarizacije u Venecueli, jer su njegovo političko uporište predstavljali siromašni slojevi, dok su njegovi neprijatelji poticali iz viših klasa, koje su podržali sindikati i gotovo svi privatni mediji u zemlji.

Brzo je stekao široku popularnost jer je, kao vođa Bolivarske revolucije, promovisao ideju demokratskog socijalizma, latinoameričkih integracija i antiimperijalizma. Čavez je, takođe, bio žestoki kritičar neoliberalne globalizacije i spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država.  

Ova podela unutar venecuelanskog društva kulminirala je državnim udarom od 12. aprila 2002, kojim je vlast preuzela opozicija. Za šefa države proglašen je proamerički usmeren Pedro Karmona, ali je Čavez, usled pobune siromašnih i većeg dela vojske, posle svega dva dana ponovo vraćen na vlast.

Osnove čavizma

Čavezove ideje oblikovale su se veoma rano, još tokom službe u oružanim snagama, kada je usvojio ideju da vojska mora da se pridruži potlačenima umesto da podržava "eksploatatore" i "jenkijevske imperijaliste". Kao mlad oficir, Čavez se oduševljavao knjigama južnoameričkog i kubanskog revolucionara Ernesta Če Gevare.

U vojsci je potom formirao tajne ćelije, poput Bolivarske revolucionarne armije-200 (EBR-200), koja je kasnije preimenovana u Revolucionarni bolivarski pokret-200 (MBR-200). Inspirisali su ga, takođe, i Simon Bolivar, Simon Rodrigez i Ezekijel Zamora, koji su postali poznati kao "tri korena drveta MBR-200."

Čavez je bio lider političke partije Pokret pete republike, od njenog osnivanja 1997. do 2007. godine, kada se ova stranka spojila sa nekoliko drugih partija, kako bi formirala Ujedinjenu socijalističku partiju Venecuele (PSUV), koju je vodio sve do smrti.

Čavez se veoma dosledno suprotstavljao spoljnoj politici SAD, koja je u Latinskoj Americi, kao i i većem delu sveta, režirala ratove, prevrate i državne udare, poput onog u Čileu (i mnogih drugih), u kome je ubijen legitimni predsednik Salvador Aljende.

Na unutrašnjem planu, Čavez je započeo ili ostvario brojne reforme. Još 1999. godine, na njegovu inicijativu, nova konstitutivna skupština Venecuele izglasala je ukidanje pojedinih vladinih institucija i otpustila sve korumpirane, proameričke zvaničnike.

Iste godine, Čavez je pokrenuo socijalni program pod nazivom "Plan Bolivar 2000", koji je uključivao besplatnu medicinsku negu i vakcinaciju, prodaju hrane siromašnim po niskim cenama, kao i angažovanje 70.000 vojnika na popravci puteva i izgradnji bolnica.

Na međunarodnom planu, Čavez se pridružio marksističko-lenjinističkim vladama Fidela, a zatim i Raula Kastra na Kubi, kao i socijalističkim vladama Eva Moralesa u Boliviji, Rafaela Koreje u Ekvadoru i Danijela Ortege u Nikaragvi. Čavezova vladavina bila je deo socijalističke "crvene plime", koja je tada zahvatila Latinsku Ameriku.

Čavez je podržavao saradnju zemalja Latinske Amerike, i imao je ključnu ulogu u uspostavljanju panregionalne Unije južnoameričkih država, Zajednice latinoameričkih i karipskih država, Bolivarske alijanse za Ameriku, Banke juga i regionalne televizijske mreže "TeleSUR". Bio je i lični prijatelj kubanskog vođe Fidela i njegovog brata Raula Kastra.

Čavezove ideje, programi i stil čine osnovu čavizma, političke ideologije bliske bolivarizmu i "demokratskom socijalizmu 21. veka".

Potez očajne i dekadentne imperije

Čavez se dosledno suprotstavljao svim američkim ratovima, uključujući rat u Avganistanu, Iraku ili rat protiv Jugoslavije.

U nekoliko navrata oštro je ustao protiv jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije i američke uloge u tom proglašenju.

Međunarodni sud pravde dozvolio je Venecueli da podnese mišljenje o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti KiM. Venecuela je predala svoj dokument o Kosovu MSP-u, u postupku za utvrđivanje legalnosti proglašavanja takozvane nezavisnosti tokom 2009. godine.

"Ne priznajemo nezavisnost Kosova", rekao je Čavez povodom proglašenja nezavisnosti KiM. "Mi protestujemo protiv toga i ne shvatamo kako je moguće da postoje države koje to priznaju. To je deo pritiska SAD".

On je posebno oštro kritikovao Ujedinjene nacije, tvrdeći da je svetska organizacija popustila pred "igrama Amerike", opisujući SAD kao "očajnu i dekadentnu imperiju".

Kritike koje su dolazile iz SAD, ma koliko bile apsurdne, Čavez je svakako nečim zaslužio. Tako je, svojevremeno, američki religiozni propovednik Pat Robertson pozvao vladu SAD i CIA da ubiju Čaveza, nazivajući ga "strašno opasnim" po SAD. Po njemu, dužnost SAD je da zaustave Čaveza kako Venecuelu ne bi pretvorio "u odskočnu dasku za infiltraciju komunizma, terorizma i islamskog fundamentalizma."

Fašističko, imperijalističko, genocidno carstvo

Dvadesetog septembra 2006. godine predsednik Čavez je govorio pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, ponovo oštro napadajući američki hegemonizam, imperijalizam i neoliberalizam, koji su Južnu Ameriku gurnuli ispod granice siromaštva.

"Hegemonističke pretenzije američkog carstva dovode u opasnost i sam opstanak ljudske vrste. Ponovo vas upozoravamo na ovu opasnost i apelujemo na građane Sjedinjenih Država i sveta da zaustave ovu pretnju, koja je poput mača koji nam visi nad glavom."

"Đavo je kod kuće. Đavo, sam đavo, upravo je u kući", rekao je tada Čavez. "Đavo je juče došao ovde. Sve i danas još miriše na sumpor."

Čavez je predsednika SAD (Džordža Buša mlađeg) nazvao "đavolom": "Sa ove govornice, predsednik Sjedinjenih Država, gospodin koga nazivam đavolom, došao je ovde, razgovarajući kao da je vlasnik sveta. Zaista, kao vlasnik sveta. Mislim da bismo mogli da pozovemo psihijatra da analizira izjavu predsednika SAD. Kao portparol imperijalizma, došao je da pokuša da sačuva trenutni obrazac dominacije, eksploatacije i pljačke naroda sveta."

"Američko carstvo čini sve što može da konsoliduje svoj sistem dominacije. Ne možemo im to dozvoliti. Ne možemo dozvoliti konsolidaciju svetske diktature."

"Mi nismo ekstremisti", rekao je Čavez, upozoravajući "vlasnika sveta" i "svetskog diktatora": "Svet se sada budi. Ljudi ustaju. Imam osećaj, dragi svetski diktatore, da ćeš ostatak vremena provesti kao noćnu moru jer mi ostali ustajemo, svi oni koji ustaju protiv američkog imperijalizma, koji kliču za jednakost, za poštovanje, za suverenitet nacija. Možete nas nazvati ekstremistima, ali mi ustajemo protiv imperije, protiv modela dominacije."

Prema Čavezu, laž su i zaklinjanja SAD da žele mir. "Vlada Sjedinjenih Država ne želi mir. Želi da iskoristi svoj sistem eksploatacije, pljačke, hegemonije putem rata. Šta se dešava u Iraku? Šta se dogodilo u Libanu? U Palestini? Šta se dešava poslednjih stotinu godina u Latinskoj Americi i u svetu? Sada prete Venecueli i upućuju nove pretnje Venecueli, Iranu… To je imperijalističko, fašističko, atentatorsko, genocidno carstvo."

Grad u kome živi Sotona

O Čavezu je govorio i američki ekonomista i pisac Pol Krejg Roberts, koji mu je odao priznanje i koji je smatrao da  Čavez uopšte nije bio neprijatelj Amerike.

"Čavez nije bio neprijatelj Amerike. On je bio neprijatelj hegemonije Vašingtona nad drugim zemljama, neprijatelj savezništva Vašingtona sa vladajućim elitama koje kradu od potlačenog stanovništva i otimaju mu sredstva za preživljavanje. On je bio neprijatelj nepravdi koje dolaze iz Vašingtona, njegove spoljne politike zasnovane na lažima, vojnoj agresiji, bombama i invazijama."

Vašington nije Amerika, upozorio je Roberts: "Vašington je grad u kome živi Sotona."

Čavez je, prema Robertsu, bio istinski prijatelj istine i pravde. "Čavez je bio svetski lider. Za razliku od političara SAD, bio je popularan širom nezapadnog sveta. Dobijao je počasne doktorate iz Kine, Rusije, Brazila i drugih zemalja, ali ne i sa Harvarda, Jejla, Kembridža i Oksforda."

"Čavez je bio pravo čudo, a čudo je bio zato što se nije prodao SAD i venecuelanskim elitama", zaključio je Roberts. "Jer, da se prodao, Čavez bi se, baš kao i saudijska kraljevska porodica, veoma obogatio prihodima od nafte, a SAD bi ga poštovale, baš kao što Vašington odaje poštu i ceni sve svoje marionete: prijemom u Beloj kući. Mogao je, sve dok služi Vašintonu, postati doživotni diktator."

Danas velika većina latinoameričkih zemalja ima socijalističke ili komunističke vlade, uključujući i Kolumbiju i Meksiko. I gotovo sve one se danas ugledaju na Kastrovu Kubu i Venecuelu Uga Čaveza.